Njegova plavuša ➳ z.m.

21 deo » Nort Jorkšir

Način na koji sam započela jutro i nije baš da mi se dopao. To je bio zapravo i prvi dan mog godišnjeg odmora i zasigurno ga nisam zamišljala na ovaj način. 

Neočešljana, u plavoj haljini od juče, bolu u vratu od prokletog sedišta i hamburgerom u rukama.

"Je li dobar hamburger?", Zejn se oglasi, pokušavajući da započne razgovor rekla bih. Pogledam ga namršteno i vidim da se on za razliku od mene smeška. Jedemo u tišini, dok umesto reči koristimo izraze lica za razgovor u autu.

"Okej je. Mada me više zanima trenutno gde se nalazimo, jer smo se vozili celu noć.", pokušavam da se setim imena mesta za koje mi je Zejn rekao da idemo, premotavajući jučerašnji razgovor u glavi. Sećanja se vraćaju na pomisao da je Varen želeo da me ubije bukvalno, a zatim i na nepoznat razlog zašto ga Zejn toliko mrzi. Rukama prekrijem lice, jer me glava previše boli, a pored toga i pluća. Izgleda da me je ona hladna kiša pobedila.

Iskreno bih želela da se ona situacija na kiši nikada nije dogodila, jer čitavu noć nisam zbog toga oka sklopila. Nije bilo dovoljno što je sedište džipa tako neudobno, nego još i na to u snu sam sanjala iznova i iznova onaj poljubac na kiši. Ili da se ispravim poljupce. Svaki put se Zejn i ja ljubimo, samo što se uvek san završi drugačije. Prvi put sam sanjala da me posle ljubljenja guši. Drugi put se iznenada pojavljuje čovek u crnom koji puca na mene, a treći put Zejn i ja završavamo na haubi džipa, gde vodimo ljubav.

Mislim da sam psihički i seksualno frustrirana. I na sve druge moguće načine takođe!

Zejn čini da sa osećam tako. On i ona prokleta pucnjava. Da sam trenutno sama verovatno bih imala nervni slom zbog pucnjave i saznanja da me jedna osoba želi mrtvom, a pritom me ni ne poznaje. Ali razmišljam logikom da ako se to dogodi Varen može da me sredi kad god poželi, a to ne sme da se desi. Moram da ostanem jaka i držim se ovog umišljenog muškarca ispred sebe.

"Idemo u Nort Jorkšir. Zapravo smo i stigli, kao što vidiš.", uzima zalogaj hamburgera, sležući ramenima. Crna odeća od juče je na njemu. Kosa mu je razbarušena i na neki čudan način pomalo spuštena nadole. Ima sive podočnjake ispod očiju, verovatno od vožnje čitave noći. Podigne obrvu kada me uhvati da zurim u njega, na šta ja pogledam kroz prozor.

Zelene doline i pašnjaci nas okružuju sa obe strane puta. Na jednom pašnjaku čak vidim i koze ili ovce kako pasu travu. Ne mogu tačno da spoznam, jer su daleko. Otvorim prozor na vratima i konačno osetim svež vazduh. Samo što nije uobičajan. Deluje čistije i oštrije. Zatvaram oči i udišem ga duboko, te sam na trenutak smirena. Zraci jutarnjeg sunca mi golicaju lice, a miris svežine se oseća u čitavom autu.

"Neverovatno je, zar ne?", otvaram oči susrećući se sa zadivljenim kestenastim pogledom.

"Da, na selu je sasvim drugačije nego u gradu.", složim se sa Zejnom, opet pogledavši u zeleni prizor ispred sebe. Nikada pre nisam videla ovoliko zelenila.

Čudno je bar i na momente izbeći svu onu buku i gužvu. Ako je ovo Nort Jorkšir, priznajem da je u pitanju lepo selo. Samo ne razumem šta radimo ovde.

"Zašto smo ovde? Shvatam da se krijemo od Varena, ali zar to uključuje i promena identiteta pobogu?", postavljam pitanja iznenađena. Zar je taj Varen toliko opasan? Možda to još nikako nisam shvatila, jer ne mogu da prihvatim činjenicu da je sposoban da uradi svašta osobi koju ne poznaje. On mene nikada nije video u životu i opet je bio spreman da kaže svojim ljudima da pucaju na mene, samo da bi povredio Zejna.

"Verujem mi da je potrebno. Ne znaš ti na šta sve je on sposoban.", Zejn kroz zube procedi, paleći auto. Uvek promeni raspoloženje kada pomenem tog čoveka. Mora da mu je nešto stvarno užasno uradio. Ponekad mi ga je čak i žao.