Njegova plavuša ➳ z.m.

24 deo » Nepriznati strah

Nisam spreman za još jedan poraz. Potrebno je puno snage, odlučnosti i želje da posle puno godina ponovo koračam istim, hladnim hodnikom pored čuvara. Čuju se samo naši koraci koji su brzi i dinamični, dok se krećemo ka delu zatvora za posete. Sasvim se dobro sećam puta. Sve je ostalo tako duboko urezano u moje sećanje. Posle suđenja, jedno vreme sam stalno sanjao ovaj tamni hodnik, kojim sada koračam. Sanjao sam kako sam uspeo da ubedim tog čoveka da kaže istinu i ne zarobi se godinama zarad gomile para.

Mala je linija između pohlepe i časti. Čovek ide iz krajnosti u krajnost zarad osećaja sreće. No pravo pitanje je šta je za ljude zapravo sreća? Na toliko nerazumnih i neshvatljivih odgovora sam naišao, a nije bilo ni potrebe da pritom postavim to pitanje.
Kada je Robert priznao ubistvo, noćima nisam spavao pokušavajući da uvidim dovoljno dobar razlog zašto bi to uradio? Zašto je bedan novac bio vredniji od njegove slobode? Sa svojih 16 nisam mogao da dam sebi odgovore na ta pitanja. Nisam mogao ništa od toga da razumem, ali sada je drugačije. Shvatio sam okrutnost i hladnokrvnost ljudi. Ka tome sam jedno vreme i sam težio. 

"Imate pola sata.", glas čuvara me vraća u stvarnost. Tek onda mi mozak registruje da smo već stigli. Duboko udahnem težak vazduh, spremajući sebe na usledeli razgovor sa Robertom. Toliko vremena je prošlo od tog nemilosrdnog događaja. Već iz njegovog pogleda zaključujem da nije zadovoljan što me vidi. Ležerno sedi na metalnoj stolici, cupkajući nogom.

Mirno izvlačim stolicu preko puta njegove i sedam. Bilo je potrebno najviše nekoliko sati da mi Tobi sredi da razgovaram sa njim, sam, bez ometanja.

"Ne mogu da verujem da te ponovo vidim.", Robert je već spreman na reči pune otrova. Vidim da se ništa u njegovom glasu nije promenilo, no u fizičkom izgledu dosta. Smršao je, lice mu se izdužilo, a kosa opala. Oči deluju krupnije, no umornije. Plava boja se savršeno slaže sa narandžastim odelom za zatvorenike.

"Čudim se da si me prepoznao.", širim ruke beznačajno, pokazivajući poentu. Nije bilo potrebe da me se seti. Nebitan sam. Za sada.

"Ko se tebe ne bi setio? Deteta koje je svakoga dana provodilo više oko zatvora, nego kod kuće. Sećam se svih onih prolivenih suza i preklinjanja da ne priznam ubistvo. Plakao si više od moje žene.", zajedljivo krene da se smeje, pobednički uskliknuvši.

"Da, u pravu si. Tako je bilo nekada. Hvala bogu pa se vremena menjaju. Ne misliš li tako, Roberte?", naglašavajući reči, podignem obrvu. 

"Ako se sve promenilo zašto si posle toliko godina ponovo došao? Ne pada mi ništa na pamet, zašto bi me posetio.", menja izraz lica, sumnjivo me pogledavši. Na to se cinično osmehnem.

"Zbog istog razloga kao i pre sedam godina, Roberte.", glasnije kažem, na šta se on iznenadno počeše po glavi, poprativši ga gromadan smeh.

"Ti si prolupao.", odmahne glavom.

"Mislio sam da si to još pre shvatio. Zaista je važno da ti konačno priznaš istinu. Da priznaš da ti nisi pravi Brunov ubica, već Varen.", lupim rukom o sto, pri čemu mi se disanje ubrza.

"Prošlo je toliko godina. Zar si poludeo? Nikome više nije stalo. Svi su zaboravili i na tebe i na Bruna. Od njega je ostao samo prah i pepeo.", Robert ozbiljno izgovori, na šta odmahnem glavom.

"Ja nisam zaboravio, niti ću. Svaki put na sam spomen Brunovog imena stvori se neka teškoća u srcu. Ona neće nestati, dok Varen konačno ne plati za njegovo ubistvo.", stegnem zube.

"A da bi se to dogodilo, prvo moraš da priznaš da ga ti nisi ubio.", glasnije kažem, pogledavši ga pravo u oči.

"Šta bi me posle ovoliko godina nateralo da priznam, Zejne? Slučaj je razrešen, zatvoren. Niko se neće ponovo vraćati na to. Tako si naivan.", odmahuje glavom, odmerivši me.

"Mislio sam da si vremenom postao pametniji.", doda.

"I jesam. Zavisi samo sa koje tačke gledišta posmatraš čitavu situaciju." Stavivši ruke na sto, gipko ustanem sa stolice. Osećam mali osmeh na licu, dok posmatram njegov zbunjen pogled. Stavim ruke iza leđa i kratkim korakom krenem da se šetam po prostoriji. Napravim jedan krug oko njegovih leđa, na šta čujem njegovo ubrzano disanje. Shvatio je da više nisam onaj mali dečko, kojim su svi mogli da manipuliš. Svi su iznenađeni, jer me pamte kao slabašnog dečaka, koji nije prežalio starijeg brata.