Njegova plavuša ➳ z.m.

25 deo » "Nisi ni svesna toga šta mi radiš."

"Gospođo Lizo, budite se!", gromadan glas mi odzvanja u ušima, postajajući sve jači. Namrgođeno se okrenem na drugu stranu kreveta, pokušavajući da pobegnem od tog glasa. 

"Gospođo Lizo.", ponovo čujem isti glas, a zatim i nekoga kako mi steže ruku. Otvaram oči, izvervirano.

"Mhm?", nisam sposobna za razgovor ujutru. Pogotovo ne sa ženom koja je ispred mene. Blejk me sa osmehom i energijom koja mi ne odgovara, posmatra.

"Skuvala sam vam čaj, po naredbi gospodina Luka. Hajdete da ga popijete i da se razbudite. Mogli biste i da siđete da mi pomognete oko kuhinje. Gospodin Luk mi je rekao da obožavate da kuvate. Gost ste, ali želim da vam ugodim, takva sam. Kako ste odjutros?", još jedan i previše veliki osmeh. Naglo ustanem kada spomene Zejnovo ime.

"Zej-, ovaj Luk nije ovde?", kroz knedlu izgovorim. Odmah sam se rasanila. 

"Ne, gospođo. Kaže da je hitno morao do posla. Previše radi! Nedostaje vam već, zar ne?", naivno me upita, davajući mi šoljicu čaja u ruke. Namestim se udobnije na krevetu i popijem više čaja, pokušavajući da ne odgovorim na to pitanje.

"Samo mi nije rekao da ide, to je sve.", pravdam se. Ne sviđa mi se ovo što je malo pre izgovorila. Nije da mi nedostaje Zejn, već samo sam želela da se probudim pored njega. Mislim ipak su se stvari od prošle noći promenile. Toliko toga smo rekli, na neki način obećali. Toliko je sve bilo u isto vreme ozbiljno, koliko i nestvarno. Ponela me je situacija, njegovo ponašanje. To me izuzetno plaši. 

"Kako god vi kažete, gospođo.", sa nevericom Blejk podigne obrvu.

"Kada popijete čaj imate i doručak ovde, pa posle siđite da mi pomognete oko ručka. Ako želite naravno.", napuštajući sobu uzbuđeno kaže, na šta joj se ja samo kiselo nasmejem i potvrdim njene reči.

Prokletstvo. Kada sam ja rekla Zejnu da obožavam da kuvam? Jedva da znam i jaje da ispržim, a da mi ne zagori. Uništiću joj kuhinju, izbaciće nas odavde. Već zamišljam taj scenario. 

Uznemireno ispijam topao čaj do kraja, osećajući se po prilično bolje odjutros. Fizički, iako ne psihički. Od kad sam ustala ista osoba mi se mota po glavi. Scenario od juče se vraća. Tako se prokleto plašim da ga opet vidim. 

Šta ako se on bude ponašao kao da se ništa nije dogodilo? Šta ako je juče sve ono rekao samo kako bi imao od toga korist? Šta ako me je lagao? Ne želim da se sve završi kao onog dana u njegovom stanu. Mislila sam da idemu nekuda, a onda je on sve to odjednom uništio. Napravio se kao da se ničega ne seća. Izgleda kao da se plaši bilo kakvog emotivnog vezivanja. Mada se to i da ga ne poznajem izuzetno vidi na njemu. Bogat, zgodan, može da ima bilo koju. Nije spreman na veze.

Duboko udahnem, od silnog razmišljanja, ustajući iz kreveta. Namažem parče hleba džemom, i usput ga pojedem, krećući se ka torbi sa stvarima koje mi je Zejn juče doneo. Uspem da nađem nešto moje veličine, obučem se, pa se vratim da završim doručak. 

Ako se bude ponašao kao da ništa nije bilo, odlazim zaista ovoga puta! Neću podneti više nijednu njegovu igru, zajebanciju. Nazovi to kako hoćeš. Umorna sam od njegovih igara. 

Odem do kupatila da se malo dovedem u red, a zatim odlučim da siđem do Blejk. Moram da se zanimam nečim. Ne želim da razmišljam o njemu, dok se prokleta glavobolja vraća. Uvek mi to napravi! Tako je frustrirajuć.

Obučem za svaki slučaj preko bele majice sivu trenerku i spustim se niz stepenice do dnevnog boravka, ove tako stare i vredne kuće.

"Dobar dan, Alfredo.", osmehnem se starcu koji sedi na kauču i gleda sa zanimanjem prenos skupštine. Ova kuća baš deluje porodično. Oseća se neki duh, iako samo njih dvoje sami žive tu.