Njegova plavuša ➳ z.m.

23 deo » "Ostajem sa tobom do kraja."

"Trebalo bi da pozovede gospodina Luka.", Blejk uporno ponavlja jedno te isto od kako je ušla u sobu i zatekla me u ovakvom stanju. Sedi na krevetu pored mene i skupljenih obrva me posmatra, dok ja ležim sklupčana. Lice mi je crveno, no za razliku od njega čitavo telo mi se trese. Osećam da mi je tako hladno, pa se još više skupljam ispod tankog pokrivača.

"Vi imate temperaturu, gospođo.", pipa moje čelo i zabrinuto odmahuje glavom.

Naravno da imam! Dobro da je provalila do sad.

"Užasno mi je hladno.", požalim se i osetim nalet kašlja. Krenem da kašljem, dok na poslednjim rečima moj glas puca. I grlo je krenulo da me boli.

Sjajno.

"Skuvaću vam jedan čaj i doneću vam hladnu oblogu. Vi se odmorite tu i pozovite gospodina Luka. Gde je on uopšte? Već je osam sati.", sumnjičavim pogledom me osmotri, dok joj ton glasa postane ozbiljniji.

Kako bi dođavola ja trebalo da znam gde je on? Od kad je ljut otišao iz sobe i svalio celu krivicu na mene nije se vraćao.

"Ima poslovnih problema, zato je moram da ode do Liverpula hitno.", smišljam prvo što mi pada na pamet, počešavši se po glavi. Osećam se neprijatno zbog njenog plavog pogleda. Čitavo lice joj izgleda još starije i strašnije kada se uozbilji.

"Pa zar i na odmoru mora da radi!", kao sa nevericom izgovori i uhvati se za glavu.

"Kuku.", namesti braon maramu bolje i uhvati me za ruku. Ponekad me podseća na moju babu, koja je umrla kada sam imala deset godina. Isto je živela na selu i stalno preveličavala svaku situaciju.

"Njegova žena mora da mu bude na prvom mestu. Odmah ga zovi. Meni je Alfredo kada sam bila bolesna u četiri ujutru donosio kamilicu. Moraš da ga naučiš da te sluša.", kao stručnjak izjavljuje, na šta osetim mali osmeh. Ova žena zna da izađe na kraj sa muškarcima. Mogla bih nešto od nje da naučim. No ipak žalim Alfreda. Jadan.

"Ne želim da ga sad uznemiravam. Ionako će uskoro da dođe.", suvo kažem i ponovo se zakašljem dobro. Osetim bol u plućima pritom.

"Jaoj, današnja omladina! Ne može da se izađe na kraj sa vama! Idem po kamilicu.", opet se hvata za glavu i brzinski izlazi iz sobe. Ne stižem ni da je prekinem i da joj kažem da nema potrebe za kamilicom. Da mi je potreban samo neki lek da mi spusti temperaturu. Danas je 21. vek, kamilica više ne pomaže ni u smirenju, a kamoli kod temperature.

Uzdahnem duboko i zavijem se još više pod pokrivač. Zaboga zašto sam se pravila pametna i tražila ono veče da izađem iz auta, po onoj kiši? Tako sam dobro pokisla, da evo kako sam završila. Osećala sam i pre nego što smo došli ovde simptome prehlade, ali nisam obraćala pažnju na njih. Nisam imala vremena od silnih problema. Život mi visi o koncu. Prehlada ne može da se poredi s tim.

Zatvaram oči i na trenutak se sve stiša, dok ne čujem jako lupanje stepenica. Neko se penje gore i sigurna sam da je to Blejk ponovo. Mogu da je zamislim kako u rukama nosi neku travu i idalje ima onaj zabrinut i sumnjičav pogled. Gora je od prehlade, kunem se.

"Hjoj.", umorno proizvedem nekakve zvuke i pokrijem se pokrivačem preko glave. Pluća me tako užasno bole.

Čujem otvaranje vrati, a zatim i korake koji se približavaju krevetu. Nemam snage ni da pogledam u nju, a i ne želim, iskrena da budem. Sigurna sam da je upravo ušla u sobu, po koracima, ali tako prokleto ne želim ponovo da slušam kritike i izmišljam još laži.

"Blejk, ne želim kamilicu, treba mi neki lek.", glasnije kažem, no moje reči dobijaju drugačiju boju. Glas mi postaje piskav i hrapav, na šta se histerično zakašljem.