Njegova plavuša ➳ z.m.

12. deo » Gospođa Svift

Velika doza uznemirenosti i umornosti je sve što osećam, dok polako otvaram ulazna vrata moje zgrade. Ulazim unutra, a od torbi ne mogu da ni dozovem lift.

Ovaj daj je bio previše i za mene.

"Jedva čekam da se istuširam i ušuškam u krevet.", promrmljam za sebe. Pospano se oslonim na zid, te sačekam da se vrata od lifta otvore i konačno pritisnem sedmi sprat, gde je moje stajalište.

Samo da stignem u stan. Danas je bilo toliko posla u firmi da sam skoro do jedanaest ostala da sredim sve papire. Plus pogodio me je Ritin odlazak i ono u vezi fleša.

Ali hvala Bogu, još jednom sam shvatila da je Zejn običan lažov, a mogu reći i ženskaroš zbog one devojke koju sam videla u 'Royal'u'.

Ena? Ili kako se već zvala. Više se ni ne sećam, koliko mi se spava.

Uz škripanje, vrata lifta se otvore i ja izađem iz njega. Spustim jednu torbu na pod, dok iz druge pokušavam da nađem ključeve.

U hodniku je tišina, pretežno živim u mirnoj zgradi. Pored mene živi jedna udovica, a vrata preko puta mene stariji bračni par, tako da nikada nije bilo problema. Sem da pretežno svi stanari zgrade vole da budu u toku sa vestima, tako da znaju svaki novi trač. Zato sam uvek tiha kada odlazim negde ili vraćam se, jer lako mogu da postanem meta njihovog ogovaranja.

Slučajno ispustim ključeve od stana na pod i u trenutku kada se savijem da ih uzmem, vidim da se vrata pored otvaraju.

"Oh, Noel, draga.", seda niska žena se na trenutak oglasi, na šta se ja malo trznem.

"Uplašili ste me.", uzrujano izgovorim, na šta se ona samo osmehne.

"Izvini, nije mi bila namera. Ti si sad stigla sa posla?", gospođa Svift me jednom odmeri i ja se osetim neprijatno. 

Povlačim reči da živim u mirnoj zgradi. Svuda oko mene su lešinari, koji zavlače nos u tuđa posla. 

"Da, bilo je previše posla. Zašto vi ne spavate, jedanaest je uveče?", sa podignutom obrvom je pitam, ali se trudim da budem pristojna i ljubazna, što mi uopšte ne ide.

Gospođa Svift je udovica, kao što sam i rekla. Od kad joj je muž umro ima problema sa tim da ne bude previše radoznala. Često je znala i da izmišlja. Nekoliko puta za redom nam je policija dolazila u zgradu, jer ih je ona stalno zvala, govorivši kako su joj lopovi u stanu. Na kraju bi se sve završilo tim da policajci ništa ne bi našli, a posle pete lažne uzbune i lažnih lopova prestali su i da dolaze ovamo. Svima je bila poznata starica koja izmišlja.

Seda paž kosa sa šiškama, suvo staro lice sa isuviše bora i braon, sumnjičav pogled su mi uvek zapadali za oko.

Bože molim te samo da ne budem kao ona u starosti.

Amin.

"Ljudi kad ostare imaju velikih problema sa snom. Nisam mogla da spavam, pa sam bila u kupatilu kada sam čula lift. Rekoh da vidim ko je to, ima svakakvog sveta napolju. A i čekala sam tebe.", uvije se lepše u sivi vuneni džemper, približavajući mi se.

Čekala je mene? Zašto?

"Ovaj... A zašto ste mene čekali?", uzrujano kažem, progutavši teško.

Starica mi rukom pokaže da priđem još bliže, što i uradim.

"Čula sam večeras buku iz tvog stana. Mislila sam da si ti unutra, ali kada sam pokucala da vidim da li ti treba pomoć, niko nije otvarao. Posle sam od gospođe Bele saznala da si na poslu i uplašila sam se iskreno. Buka je bila velika, izgledalo je kao da se nešto lomi i krši."