Njegova plavuša ➳ z.m.

1. deo » Bilo je dovoljno da zaboravim

"I šta kažeš? Crvena ili plava?", u rukama držim dva ofingera na kojima se nalaze haljine. Upitno pogledam Ritu, koja me već dosta vremena posmatra nezainteresovano.

"Ma daj Noel, nemam pojma. Hajde ponovo probaj ovu plavu. Nekako mi ta više ide uz oči. Ne znam... Obuci plavu još jednom, valjda.", vidim je kako jede s uživanjem kikiriki i udobnije se zavalila u moju ljubičastu fotelju.

Duboko udahnem, te ponovo obučem svetloplavu haljinu. Već pola sata ne mogu da nađem šta da obučem. Namestim rukave na njoj i pogledam se u ogledalo.

"Ipak ti crvena lepše stoji. Da, da... Obuci crvenu.", čujem glas iza sebe i na to prevrnem očima.

"I znači za džabe sam oblačila ovo. Ma sjajno."

Opet se preobučem, ali sada u crvenu haljinu iznad kolena i izvučem iz ormara crne potpetice. Ne previše visoke, jer baš i ne volim da nosim štikle, ali za ovakvu priliku, pa... Definitivno ne mogu da idem u baletankama ili sandalama.

Prođem jednom kroz kosu i stavim maskaru i crveni ruž. Puder sam fiksirala na lice naravno, kao i korektor i bronzer. Pogledam se još jednom u ogledalo i osmehnem se.

"Ne ogledaj se džabe, lepa si, nego požuri! Već je oko osam sati. Izađi ispred zgrade, mislim da te Zek čeka.", namigne mi i ja brzo uzmem kaput sa kreveta, shvativši da baš i ne bi bilo lepo da kasnim.

"U pravu si. Idem. A jesam sigurno lepa? Mislim samo želim da izgledam pristojno. Možda je ovo prenapadno? ", kažem nesigurno, na šta Rita odmahne glavom.

"Draga, ako on ne bude mislio da si lepa, može slobodno da se ubije.", samouvereno izgovori, podignuvši obrvu.  Njene reči mi ulivaju toliko poverenja, da sam skoro pa sasvim sigurna u njih.

Dok stoji ispred mene, razmišljam koliko je prelepa po karakteru. Nisam srela još uvek osobu koja je tako otvorena i spremna da stane za one koje voli.

"Hajde, briši." kaže, te je poljubim u obraz i zajedno izađemo iz mog stana.

"Hvala ti što si došla i pomogla mi da nađem nešto normalno da obučem za večeru."

"Ništa. Znaš da sam nekoliko ulica od tebe. A i za toliko sam u formi, da mogu da prepešačim nekoliko kilometara "

Izađemo ispred zgrade i tada shvatim da nema nikakvog auta. Rita se ponudi da sačeka sa mnom Zeka, no ja ju odbijem. Dovoljno je što je došla ovako kasno kod mene, a i ujutru treba da ustane rano za posao. Neka se barem ona naspava kako treba za sutra.

" Ako ćeš sama da ga čekaš idem ja. Vidimo se sutra na poslu. I da, nemojte da zakasnite sutra na posao, pogotovo ti ne. Šefica Larisa će se ozbiljno naljutiti." Mahnem joj, klimnuvši glavom, kao znak potvrde.

Iz daljine primećujem kako joj se roze kosa uvija, dok samouvereno hoda ulicom. Toliko mi se sviđa njena boja kose da poželim i ja na trenutak da je ofarbam u istu boju. No i sama pomisao na to me u isti momenat strese.

Volim svoju plavu kosu. Ne bih je menjala ni za šta na svetu, kao ni svoj način života. Prava prijateljica i skućen stan. To je sve što mi je potrebno za sreću.

Pored toga, veliki deo mog života zauzima i moj dečko, Zek. Kao i posao arhitekte, što mi je dovoljno. Život mi je običan, ali ja volim praktičnost, iako sam ponekad komplikovana. Svaka devojka je na neki svoj način komplikovana, htela to da prizna  ili ne.

Pogledam oko sebe, te zavučem jednu ruku u džep kaputa. U drugoj držim crnu tobicu, proklinjajući sebe što sam je ponela. Ruke su mi se smrzle, a vetar duva previše jako.

Navikla sam na ovo, jer je u Liverpulu u jesen uglavnom veoma kišovito i hladno. Samo što u takvim danima uvek imam rukavice, koje su mi sada ostale u hodniku na komodi.