Njegova plavuša ➳ z.m.

20 deo » Zavrzlama

Možda osećam samo trunčicu kajanja što sam Zejn udarila šamar. Ali to je toliko malo kajanje da mu čak i nepridajem nikakvo značenje.

Zaslužio je to, zar ne? 

Zaslužio je da se bar jednom u životu oseti povređeno. Ako ja mogu svaki dan da budem povređena od strane njega, može i on da bude jednom u životu povređen od strane mene. Sada smo kvit.

"Zejne?", ne mogu više da podnesem tišinu u kojoj se vozimo. Nakon što sam mu zavalila onoliki šamar, on je samo ćutao. U tišini smo se oboje mokri ukrcali u auto. Nije me čak ni pozvao u auto, već sam sama ušla. Podrazumevalo se da neću da ostanem na onoj kiši na ko zna kom mestu. Čak ni sada ne znam gde idemo. 

"Zejne?", opet ga zazovem, ali on i dalje ne odgovara. Samo ćutke vozi i gleda u cestu. Otisak moje ruke se i dalje vidi na njegovom desnom obrazu. Nisam ni sama znala da sam sposobna za tako nešto. 

"Znaš, ja nikada nikoga nisam udarila.", priznam govoreći više za sebe, jer vidim da me on nekonstatuje. 

"Znaš ,ni mene nikada nije udarila jedna žena.", kroz zube procedi, na šta se ja stesem. Nisam ovo očekivala. Ipak razgovara sa mnom?

"Veruj mi da je do sada to trebalo neko da uradi. Zaslužio si.", odvratim, prekrstivši ruke. Pogledam u svoje nokte, a zatim frustrantno izdahnem.

"Da. Mada nisam znao da u situacijama kada konačno priznaš svoja osećanja dobijaš šamar. Vi žene ste tako patetične.", na trenutak me pogleda i podigne obrvu. 

"A da tek ne pominjem da smo se prvo ljubili. Da si mi zavalila jezik do grla, a posle toga zalepila šamar."

Besan je i ja ne mogu ništa da učinim da mu promenim raspoloženje. U pravu je i jesam patetična, ali postala sam takva zbog njega. Nakon svega što mi je uradio očekuje samo da mu se bacim u zagrljaj? Žensko srce jeste sklono praštanju, ali i pored toga preko nekih stvari se jednostavno ne može preći.

"Lagao si.", tiho kažem pogledavši kroz prozor automobila. Napolju je takav mrak, a kiša pljušti. Osećam hladnoću, jer sam sva mokra od kiše. Kapljice se spuštaju niz moje telo, dok osećam teškoću u grudima koja me tera na kašalj.

"Lagao?! Prvi put sam bio zaista iskren prema tebi, a ti me okriviš da lažem?!", prasne na mene.

"Posle onoliko laži, više ti ništa ne verujem! Uostalom ne želim da slušam o nečemu što nema nikakve logike. Bio si ti sa previše zgodnih žena da bi sada odjednom želeo da budeš baš sa mnom.", uporno izgovorim.

"Ali-"

"Gde idemo?", prekidam ga istog trenutka, jer ne želim više da vodim ovaj razgovor trenutno. Dosta mi je drame za jedno veče. Trebalo bi da sam srećna, jer sam konačno na godišnjem odmoru, ali ne... Ja zajedno sa Zejnom bežim od nekih ljudi, koji su pokušali da nas ubiju doslovno. Divan početak godišnjeg odmora...

"Idemo na malo mestu na severu Velike Britanije, Nort Jorkšir. Tamo ćemo odsesti pod lažnim imenima. Ti ćeš se zvati Liza Roberts, a ja ću biti Luk Roberts."

Iznad radija na polici vadi dve knjižice dodavajući ih meni.
Zbunjeno otvorim dokumenta, videvši naše slike i druga imena.

"Zašto se ja zovem Liza?", namrgođeno se požalim, pogledavši Zejna.

"Zar je toliko važno kako se zoveš? Jednostavno samo zapamti to ime.", prevrne očima, očigledno nairitiran mnome.

"Ne želim tako da se zovem.", tiho kažem. To ime u meni budi tako pomešana osećanja. Ne želim da ga pominjem uopšte, a kamoli da se predstavim pod njim.