Srebrna nit 1 ✔️

01

Gledala sam krajičkom oka moju tetku kako skoncentrisano posmatra semafor. Kao da može svojom voljom da ubrza sled boja i učini da bude zeleno ranije nego što mora biti. Njen maleni nos, zbog kojeg sam bila ubeđena da je vila kada sam bila mlađa, se nabrao besno iznad sitnih punih usta. Bilo mi je zaista čudno da njena usta nemaju tamni ljubičasti ruž ili crn, danas su bila obojena neutralnom bojom. Senka oko njenih crnih očiju je bila neutralnih zemljanih boja umesto modrih i crvenih koje je inače koristila. Čak nije ni izvukla mačkasti oblik olovkom oko očiju. Dugu talasastu kosu je skupila u ozbiljan rep i time umanjila sjaj njenoj crnoj boji. Nikada nisam imala prilike da je dugo posmatram u izdanju koji je koristila za posao, najviše vremena sam je viđala kao ono što jeste, vedra osoba teških boja. Ukrotila se.
Mali osmeh je zaigrao na njenim usnama kada je semafor pokazao da možemo krenuti dalje, a moje usne su same radile mimiku. Ni njoj ni meni nije zapravo bilo do smeha, njoj jer kasnimo, a meni...
" Da li je ovo neophodno?", pitala sam i uzdahnula umorno znajući da pitanje nema poentu. Nije bila stroga, nije često tražila da radim nešto, ali kada jeste, nije bilo rasprave o tome.
" Znaš da jeste i zaista mislim da će ti se dopasti. Ne zaboravi da sam bila tu gde ti sediš sada. Znam da misliš kako ti nisi ja i sve to jer sam i sama to mislila. Iskreno se nadam da ti nisi kao ja, ali to ne menja da je ovo neophodno", nije joj bilo lako da drži ovaj govor, bol se uvukao u njen glas, bol koji je generacijama tu i samo raste. Znala sam da je istina ono što je rekla i bilo mi je krivo što mi je pitanje izletelo uopšte, zato sam rešila da to okrenem na šalu.
" Mislila sam na to da me voziš. Zar ne bismo trebale stići odvojeno? Nekako mislim da ne želim da prvi dan svi znaju da si ti moja mama", objasnila sam i gledala je kako prevrće očima, ali je osmeh ponovo našao put do njenih usana pa sam se i ja nasmejala.
" Zaboravim po nekada da imaš godina koliko imaš iako mi ovo nije prvi put da prolazim kroz ovo. Tvoje sestre su ipak sve prihvatale drugačije. Stvarno si posebna Nora", nije ovo rekla zajedljivo, čak se čuo i ponos u njenom glasu. Prećutaću komentar na moje sestre, nisu mi sestre, ni ne poznajem ih redovno, osim Nele, ali Neli je sve dolazilo prirodno, meni nije.
" Ostavi me kod prodavnice, znam sama doći do fakulteta. Moram svakako da kupim cigarete i grickalice", nastavila sam opuštenim tonom, a ona se zakikotala pre nego što je klimnula glavom potvrdno.
" Na mojim predavanjima nema grickanja, samo da znaš", nastavila je navodno ozbiljno dok je govorila ovu apsurdnu laž.
" Sreća pa poznajem profesora, rešiće mi nešto preko veze."

Stajala sam ispred velikih dvokrilnih vrata od punog drveta. Prešla sam prstima preko tamnih dasaka i na momenat mogla da osetim dah starosti kojim su odisala. Neko me je zakačio ramenom i gurnuo vrata, nije se ni osvrnuo da se izvini, samo je nastavio brzim hodom niz ogroman otvoren prostor dok je smeđa neposlušna kosa poskakivala oko njegovih ušiju. Uzdahnula sam i ušla unutra kao da nikada pre nisam bila ovde. Istinu za volju, nisam nikada došla ovde da uradim išta drugo do toga da donesem tetki ručak ili nešto što je zaboravila. Nisam znala gde je njena učionica, ali sam znala da njena predavanja nisu bila u amfiteatru iako sam ga videla za jednu Božićnu proslavu kada sam bila mala, kada sam došla da živim kod nje. Prošla sam pored istog tog amfiteatra ne želeći da se setim doba kada sam u njemu bila poslednji put. Pored mene su prolazili ostali studenti, bili su kao duhovi u mom vidokrugu dok sam ja kao u usporenom snimku prelazila stepenik po stepenik do prvog sprata. Nisam morala da brojim vrata, nisam morala da zagledam, znala sam gde je, uvek sam znala gde je i nije mi bila potrebna potvrda za to. Svejedno sam mahinalno prešla pogledom preko imena ispisanog na vratima " Sunčica Peteri". Druga generacija Peteri profesorki, a evo je i moguće terće. Uzdahnula sam i ušla unutra. Njen sto je bio kraj prozora, nije bio ispred table kako sam navikla da profesori vole. Nije podigla pogled, iako sam znala da je morala biti svesna mog prisustva, kao što sam i ja bila svesna njenog. Nije mi nikada potvrdila to, ali sama sam povezala da jeste tako. Piskarala je nešto u jedan od njenih milion rokovnika, a ja sam prešla pogledom preko učionice. Stolovi su bili simpli što mi je sasvim odgovaralo, bilo je tu desetak studenata, ali sam znala da će ih uskoro biti više, zato sam se zaputila da nađem svoje mesto. Popravilo mi je raspoloženje to što je sto u zadnjem redu, sa suprotne strane prostorije od prozora bio slobodan. Izvadila sam svoj rokovnik i spustila ga na sto, time sam ga označila i učinila mojim. Devojka koja je sedela jedan red ispred i nekoliko klupa u levo je odmerila moj rokovnik kao da je videla jednoroga. Slegla je ramenima sama za sebe i okrenula se nazad svom laptopu. Naučena sam da svoje misli pišem težim putem, tako mi se urežu u sećanje. Svejedno sam pored rokovnika izvadila držač za tablet i položila ga na njegovo mesto. Bio je rekvizit, sprava za reprodukciju muzike i skraćenica za pretrage, to je sve. Sada je bio razbribriga dok ne počnemo sa ovom šaradom. Izvadila sam slušalice iz džepa i povezala ih na tablet kako bih barem učinila vreme čekanja zabavnim, ili da zavaram mozak da misli da je tako.
" Dobro došli dame i gospodo", moja tetka je prekinula moje zabavljanje na pola prve pesme i ja sam morala da izvadim slušalice iz ušiju. Postala sam svesna da se učionica popunila, a da ja toga nisam ni bila svesna. Gledala sam najjaču ženu na svetu kako ustaje graciozno i staje ispred table. Poklonila nam se katko, a ja sam prekrila usta rukom kako bih sakrila osmeh.
" Moje ime je Sunčica Peteri, ali možete me zvati Sunčica, zapravo bih vam bila zahvalna kada biste me tako zvali. Ovaj predmet je tečan, a samim tim i mi moramo biti. Predavanja na prvoj godini volim početi upoznavanjem sa novim studentima, predstavljanje onoga što možete očekivati od mene i mog predmeta, sistem ocenjivanja, sistem moje tolerancije...", zastala je na momenat i samo na jednu sekundu je preko njenog lica prešlo ono što sam samo jednom u životu videla, sigurna sam da drugi to nisu ni primetili, ali ja jesam. Naježila sam se zbog tog kratkog uvida u ono što moja tetka može biti ako je izazivaš dovoljno, trebalo je mnogo da se to izazove u njoj, ali kada jednom odleti zaštitni čep, nikakav zaklon ti neće pomoći. Videla sam to jednom kada sam imala možda osam godina, samo jednom sam čula kolika se hladnoća može uvući u njen glas koji je uvek prijatan i topao, pun razumevanja i dobrodošlice. Mnogi ljudi podivljaju kada izgube kontrolu, viču i gube smisao u onome što žele reći, ali ne moja tetka. U svom životu nisam videla staloženiju osobu, hladniju osobu, opasniju osobu od nje kada se obraćala čoveku kojeg nisam znala. Nisam ga ni videla zapravo jer sam virila kroz ključaonicu, ali videla sam nju kada je ustala, kada se nadvila nad njime preko stola i nisam nikada to zaboravila. Nisam čula ni šta je rekla, ali nije ni bilo važno, čula sam kako je to rekla i videla sam na njenom licu nešto što nikako nisam želela da izazovem u njoj.
" Morate znati da ja se ja ne zajebavam kada kažem ovo, neću vam reći da očekujem jedno pa da zahtevam drugo. Naučićete vremenom da znam kada neko laže i da uvek imam razumevanja za istinu, zato se ni vi nemojte zajebavati sa mnom. Mislim da je to ono što je najvažnije da zapamtite danas, a sada bih volela da vas upoznam malo bolje."

Nisam zapamtila kome pripadaju imena koja sam čula, ali sam zapamtila način na koji su pričali o sebi. Mentalno sam zabeležila nadmene, lažno nadmene, nadmene kao odbrambeni mehanizam, tihe, uplašeno tihe, stidljivo tihe, vesele, lažno vesele, odbrambeni mehanizam vesele... Bila sam zadnja pa sam imala vremena da se odlučim za način na koji ću predstaviti sebe novim kolegama, ako je iko od njih uopšte i obraćao pažnju na takve stvari. Odlučila sam se za kratko i jasno, klinički hladno predstavljanje, neko ko dobro čita ljude bi shvatio to kao molim vas ostavite me na miru svi predstavljanje.

Ispostavilo se da barem četiri osobe nisu moje prestavljanje pročitali kako treba. Dupla predavanja su se završila i ja sam otišla u kantitnu taman toliko da uzmem sendvič i kafu. Brže bolje sam izašla napolje kako bih našla lepo mesto za pauzu i mir. Nisam stigla ni do pola doručka kada se grupica pridružila nepozvana. Lažno veseli, veseli, lažno nadmena i tiha su mi se pridružili i veseli je postavio pitanje koje sam iskreno znala da će se prvo postaviti, ali sam se nadala da neće biti tako brzo.
" Sunčica je tvoja mama zar ne? Da li je stvarno takva kakvom se predstavlja?"
Progutala sam zalogaj sendviča dok sam pokušavala da smognem snage za razgovor sa ljudima. Ako ništa ovo pitanje je barem bilo lako, a uzbuđenost u očima malene grupice je samo najavljivala da imaju još pitanja na ovu temu, temu sa kojom sam bila komotna jer je laž koja je istina i govorim je skoro ceo svoj život.
" Jeste i jeste", odgovorila sam i nabacila na lice osmeh koji je Sunčica uvek koristila da razoruža ljude oko sebe. Morate priznati kada ste poraženi, ali ne i da dozvolite da to ide u korist pobednika, vi kontrolišete situaciju. Barem moja tetka tako misli.
" Zar ti nije čudno da ti mama predaje na fakultetu?", pitala je lažno nadmena, ujedno i plavuša koju sam prvu videla kada sam ušla u učionicu. Pažnju mi je na momenat odvuklo lice koje je nosilo smeđu kosu koja je poskakivala iznad ramena koje me je zakačilo kada sam ulazila na fakultet. Nadmeni. Prepoznala sam ga na času, ali nisam mu videla lice zaista.
" Ne zapravo, mislim da je bonus to što većinu stvari koje tek terba da učimo znam", objasnila sam kada sam primetila da se nadmeni sa svojom grupicom uputio ka nama.
" Meni bi bio pakao, divno je da imaš takav odnos sa mamom", dodala je tiha smeđokosa devojka, mislim da se zove Karla ili Karolina, imali smo obe na času. Nije bila svesna koliko je potvrdila ono što sam mislila o njoj. Niko nije ni stigao da joj kaže nešto, niko nije ni primetio koliko se ogolila pred nama, ali ja jesam i svidela mi se Karla Karolina. Grupica nadmenog nam se pridružila i razgovor je skrenuo sa mene i moje tetke. Provela sam moj mirni odmor u haosu, ali sam barem zapamtila imena i dodavala liste u fajlove koje sam pravila o ovim ljudima sa kojima ću provesti godine.

„ Ljudi nisu projekat Nora, nisu rokovnici ili fajlovi. Opusti se i dozvoli sebi da ih upoznaš, pusti da upoznaju oni tebe. Greota je čuvati sebično za sebe dušu kakvu ti imaš, upoznaćeš jednog dana, ako već i nisi, osobu koju ćeš propustiti zbog foldera", rekla mi je čim smo sele u kola nakon dana ispunjenog fajlovima. Nisam odgovorila ništa, spustila sam prozor i zapalila cigaretu kako bih došla sebi. Nije zaista mislila što je rekla, ona me je naučila sistematizaciji ljudi, samo je bilo dana kada nije želela da ja postanem kao ona. Nikada mi neće biti jasno zašto iko ne bi voleo da bude kao Sunčica, osoba koja uvek zna šta radi i šta da očekuje od ljudi. Bilo je gotovo jezivo koliko je lako i tačno čitala ljude.