Srebrna nit 1 ✔️

27

„ Trebaju mi Argovski dnevnici, pitaj i Marka da li njegovi imaju dnevnike. Sigurna sam da imaju, trebaju mi."
Podigao sam pogled iznenađeno. Delovala mi je premoreno i znao sam da to nije zbog toga što je počela da radi, znao sam i da me Iris laže kada kaže da je Nora dobro, sada sam znao čime je opsednuta, ali ne i zašto. U snovima je bila sasvim u redu, na poslu sam je retko viđao jer smo želeli da delujemo normalno. Nije se radilo samo o mogućnosti da nas neko prati, već se radilo o tome i da nas je većina onih sa kojima smo sada radili viđala kako smo zalepljeni na kuku dok smo studirali ovde.
„ Zdravo i tebi Nora", nasmejao sam se jer mi jeste bilo drago da je vidim, a morao sam je iščupati iz ovog stanja unezverenosti. Nisam uspeo u mnogo čemu, ali njen pogled se fokusirao na mene i ona je bacila pogled na papire koje sam ocenjivao.
„ Molim te nemoj mi sada držati predavanja, trebaju mi dnevnici", odgovorila je jedva se suzdržavajući da ne viče. Njen nos se nabrao nekoliko puta, dovoljno da shvatim da je to tik, a ne suzbijanje besa.
„ Rekla mi je to Iris, rekla si mi i ti i ja sam ti rekao da ću ti ih dati kada mi kažeš za šta ti trebaju. Pročitali smo ih hiljadu puta, znamo ih napamet, dakle za šta ti mogu trebati?", pitao sam trudeći se da zvučim uljudno. Nije bilo tajni, a ona je ovo krila od mene i način na koji je zatvorila oči besno me je iskreno uplašio i, kada bih bio iskren, razbesneo.
„ Tražim nešto", odgovorila je i nasmešila se iako osmeh nije dotakao njene oči.
„ Mislio sam da zajedno tražimo nešto, ali u redu, nemoj mi reći. Poslaću ti skenirane verzije", odgovorio sam smešeći se jednako i njen osmeh je nestao. Njene oči su na momenat postale skroz crne, beonjače i sve i ja sam se ispravio na stolici.
„ Trebaju mi fizičke verzije", odgovorila je i odmahnula glavom jednom. Njene beonjače su opet bile bele, možda sam umislio jer je nikada nisam video ovakvu, a njene crne oči su bile tople i gledale me moleći me da je ne pitam više ništa, da joj verujem. Nije se radilo o tome da joj ne verujem, ali radila je nešto što nije smela očigledno, nešto što je uticalo na nju.
„ Nora zajebavaš se sa pogrešnim stvarima. To nije rešenje. Ne moraš mi ni reći šta radiš, vidim po tebi da nije dobro", odgovorio sam i ustao kako bih joj bio ravan. Morala je znati da sam ozbiljan i da neću posustati.
„ Reci mi molim te šta je ovde dobro? Izbegavam te na poslu, viđam te za nedeljnim ručkom, ali i onda mi savest ne da da ti priđem zbog Alise, zbog Luke... Nela je uvek u mojim mislima. Uspela sam da održavam jagodicu, samo da je izgubim. Reci mi šta ja tu tačno rizikujem? Ne mogu umreti, probala sam, ne mogu te imati, probali smo. Šta ja zapravo imam da izgubim?", rekla je ovo mrtva ozbiljna dok se meni oduzimao dah. Stegao sam vilicu dok sam osećao kako mi se puls ubrzava, ruke sam držao prekrštene preko grudi, ali sam jasno osećao kako mi se prsti tresu.
„ Šta si rekla?", uspeo sam da procedim kroz zube dok su mi se oči punile suzama. Njena usta su se otvorila uspaničeno, ali ništa nije izašlo iz njih.
„ U stranu to što je ono što govoriš izuzetno sebično i to ne samo prema meni, već prema onima koji su bili pre nas i onima koje ostavljamo. Šta si mi upravo rekla za bebu?", stisnuo sam šake u pesnice i stisnuo ruke oko sebe jače kako bi sam sebe održao na mestu. Ona se ispravila i obgrlila defanzivno na tu poslednju reč jer je ni ona ni ja nismo nikada izgovorili, ta reč je za nas bila zabranjena. Nisam ni sam znao kako sam mogao da je izgovorim, ali nisam mogao verovati da je ona ovo krila od mene. Rekla mi je sve, rekla mi je za Marka, za snove, za sve, ali mi je ovo krila.
„ Nisam mogla ništa da uradim. Nisam stigla da ti kažem i nisam želela da dodatno brineš i sada nije ni važno. Nema je. Kao što nema mojih sestara, mojih tetki, mame, Renate i Alise. Ništa nisi mogao da uradiš i nisam videla poentu da ti kažem, baš kao što ne vidim poentu da ti kažem za šta mi trebaju dnevnici jer mi ne možeš pomoći", rekla je kroz suze koje su počele iste sekunde kada je progovorila, ali nije posustajala. Njena brada je vibrirala od suza, ali bila je podignuta tvrdoglavo. Nije planirala da posustane, nije bilo šanse da promeni mišljenje i vidi da nije u pravu. Klimnuo sam jednom glavom i okrenuo se od nje samo da bih iz ormara izvadio sve dnevnike koje je tražila, čak i Markove. Bacio sam ih sve na sto i gledao kako joj se izraz lica menja, bilo joj je žao, želela je da se iskupi, ali nije planirala to da uradi.
„ Nema je i nije ni važno? Ne mogu ti pomoći? Izvoli dnevnike i pusti me da nastavim da radim svoj posao u svom nebitnom malom životu", rekao sam i klimnuo glavom prema dnevnicima koje je i dalje gledala željno. Delovala je kao narkoman koji traži sledeći fiks i nije je ni bilo briga što me je povredila zbog toga. Ono što mi je rekla je bilo gore od svega sa čime sam se nosio jer ono što je ona rekla da nije ni važno je meni bilo najvažnije. Najgore je bilo to što me je gledala u oči i lagala.
„ Ne radim ovo bezveze Nikola, nadam se da znaš to", prošaputala je i uzela dnevnike.
„ Iskreno se nadam da je vredno toga koliko si me povredila upravo, sada možeš ići."
Nije se izvinila, nije se pokajala, klimnula mi je jednom glavom i otišla.