Srebrna nit 1 ✔️

10

Ne znam koliko vremena sam provela sedeći na podu između kuhinje i dnevne sobe, ali trgla sam se kada sam čula da me Nikola doziva. Tražila sam ga pogledom po mrklom mraku i prošaputala tiho tu sam kada sam shvatila da ga ne mogu pronaći i pitanje je da li je uopšte ovde.
„ Zovem te tri sata, zabrinuo sam se", čula sam brigu u njegovom glasu i čak ni to nije odmrzlo moje biće. Sve je uzaludno, mogu svi oni govoriti da imamo šansu, ali nemamo je, ja ne mogu ni plamen da uznemirim, a ne nešto više od toga.
„ Zaboravila sam telefon u Nelinoj sobi, izvini", objasnila sam tiho i zapalila cigaretu, a kada sam upalila upaljač videla sam njegovo prestrašeno lice. Paničio je zbog tona mog glasa, ali užas je našao svoje mestu na njegovom licu tek kada je video moje, kada me je video kako sedim pored saksije pune pikavaca. Nije palio svetlo, nije mi čak ni prišao nego se šetao po mraku i tek kada je jelka oživela sam shvatila šta radi. Znao me je dobro i da je ovo bio bilo koji drugi dan, ovo bi me i te kako umirilo i oraspoložilo, a sada je samo sijalo kao znak na sve što me čeka.
„ Umreću sama u ovoj glupoj kući okružena Božićnim svećicama", promrljala sam mrzovoljno i osetila kako se suze skupljaju u mojim očima. Nisam bila tužna, bila sam besna zbog osobe koja je na nas bacila glupu kletvu i želela sam da je udavim u ovoj saksiji punoj zemlje i pikavaca.
„ Mislio sam da voliš lampice", prokomentarisao je nesigurno dok me je posmatrao ne pomerajući se od jelke. Uvek je paničio kada je mislio da se ja predomišljam oko nas. Mnogo stvari je moglo da se promeni u mom biću, ali on nikada. Znala sam to od dana kada sam mu tek tako rekla tajnu iako toga nisam bila svesna tada. Njegov strah je uneo nešto sabranosti u mene, nisam mogla da podnesem da se on brine zbog nečega što ja radim.
„ A i volim jebene lampice", promrmljala sam i gledala ga kako se opušta i prilazi mi konačno. Spustio se u turski sed nasuprot mene i nasmešio se, a ja sam ga gledala suzbijajući suze. Kako je tetka izdržala kada je izgubila ovo? Kako iko to može podneti? Znala sam da ni ne može jer niko normalan ni ne oseća ono što mi osećamo. Vekove čežnje kolaju u našim venama i ne možemo se napiti da utolimo tu žeđ.
„ I nećeš umreti sama, jedino ako ja umrem pre tebe", rekao je tiho i ja sam se zakikotala u momentu kada su suze konačno prelile. Smejala sam se i plakala i volela ga više od svega jer je u stanju da izazove smeh u meni kada sam toliko tužna da ne mogu suzbiti suze.
„ Malčice morbidno, ali slatko", rekla sam kroz kikot, a njegova ramena su se opustila i on je uzeo cigaretu iz moje kutije i zapalio je kako bi odahnuo jer je bilo očigledno da je situacija razoružana iako nije rešena. Ko zna da li će ikada biti. Popio je gutljaj moje kafe i napravio grimasu jer je mrzeo slatku kafu, ali je voleo da pije iz moje šolje.
„ Ne znam kako možeš da piješ ovo sranje", promrmljao je, a onda popio još jedan gutljaj pre nego što je spustio moju šolju gde ju je našao mršteći se onome što je lio u sebe.
„ Ali me voliš iako pijem to sranje", rekla sam smešeći se jer je sve delovalo kao da pije moju kafu kako bi me spasio toga da je ja pijem. Kao da ja ne uživam u njoj jer on ne uživa. Čudan instikt.
„ Volim te iako piješ to sranje u nadi da ću jednom uzeti tvoju šolju i iznenaditi se da si skuvala zapravo meni kafu jer znaš da mi je uvek slađe da uzmem od tebe", odgovorio je i ja sam na momenat postala svesna da je ovo prvi put da mi je to rekao. Kroz šalu, da, znala sam da me voli, da, ali ovo je prvi put da mi je to rekao i nešto se rascvetalo u dubini mog bića. Možete vi znati nešto milion posto, ali sasvim je posebna vrsta draži čuti potvrdu toga.
„ Ne mogu obećati da ću prestati da pijem slatku kafu jer obožavam face koje praviš kada piješ moju kafu, ali žrtvovaću slatkoću po nekada jer volim i ja tebe", odgovorila sam i gledala ga kako se smeši na moje reči. Nagnuo se ka meni kako bi me poljubio kratko, a onda se udaljio i uzdahnuo.
„ Čovek bi pomislio da sam ti ja dovoljno sladak da ti ne treba više slatkoće u životu, ali nastaviću da se trudim jer tebi ništa nije dosta. Sada bih te zamolio da odeš da se otuširaš jer se ne osećaš na sladak miris cveća, a ja ću spremiti nešto da jedemo", ugrizao se za usnu kako bi sakrio osmeh, a ja sam prevrnula očima. Nisam se ni uvredila jer je bio u pravu i jesam krenula upravo to da uradim kada sam se ukopala ovde.
„ Mislim da su mi noge skroz utrnule, pa moraš trpeti još malo", odgovorila sam i izvukla rukama noge na kojima sam sedela satima. Trnci su počeli u roku od nekoliko sekundi i ja sam se namrštila čekajući da prođu, a onda sam osetila njegove ruke ispod pazuha i skoro instiktivno sam ih stisnula nazad, ali on me je podigao i prebacio preko ramena. Trnci iz mojih nogu su pravili žurku dok me je nosio.
„ Niko ne može da trpi to, uvenuće cveće kraj kojeg si sedela", prokomentarisao je dok me je nosio ka kupatilu, a ja sam se zakikotala tome. Noge su mi živnule taman kada me je spustio na pločice u kupatilu i poljubio me pre nego što se okrenuo i oprao ruke. Nije ni rekao ništa samo je izašao, a nije ni vrata zatvorio za sobom. Mada nisam ni imala potrebu da ih zatvorim, bila sam isuviše komotna sa svojim telom zbog njega. Čak i da nisam nije me mogao videti iz kuhinje.