Srebrna nit 1 ✔️

12

Bilo je teško osećati se kao odrasla osoba dok sam sedela za trpezarijskim stolom između Nele koja je cupkala uzbuđeno što će videti Zorana i Nikole koji je nervozno pogledom pratio Sunčicu kako se kreće kroz kuhinju koja je dve nedelje bila njegovo utočište. Popila sam dve čaše vina, Sunčica je popila ostatak boce i ako ovako nastavimo ona i ja ćemo pre ručka završiti pod stolom.
„ Šta misliš da li je previše da pitam Zorana da mi pročita Zlatokosu dok ja ležim ušuškana u krevetu?", pitala je odjednom Nela i ja sam prasnula u smeh, ali ona je zamišljeno piljila u pravcu kamina.
„ Mislim da je malčice previše Emanuela", dobacila je mama iz kuhinje, smeh se čuo u njenom glasu i ja nisam mogla ni da zamislim oluju emocija i sećanja koja su plivala sada u njoj. Jeste, ostali su u istom gradu, trrpeli su nemoguće, ali nisu se videli sigurno deset godina. Nela je prešla pogledom preko Nikole koji je slegao ramenima i ja sam želela da se smejem još više.
„ Ne bi mogao da te odbije", uveravala sam je ohrabrujuće, a ona je odmahnula rukome nehajeno.
„ Naravno da me ne bi odbio, pitam da li bi bilo previše. Neću da ostavim pogrešan utisak, izvini Nikola, ali planiram da ti ukradem tatu, predugo je bio tvoj tata", objašnjavala je ozbiljno dok ju je Nikola posmatrao podignutih obrva. Nije mu nikada rekla išta od ovoga iako sam ja znala da ona to misli, Nikola nije mogao ni da počne da razume koliko je ona ozbiljna. Mrzela me je i bila ljubomorna svaki put kada sam išla kod Nikole jer je postojala šansa da će Zoran biti tamo. Nudila sam joj da ide sa mnom, Nikola sam ju je uveravao da Zoran želi da je vidi i da bi trebala doći, ali ona je do danas odbacivala sve te ideje ma koliko ih želela. Nije želela da ga vidi, ako ne postoji šansa da ona mora opet da ga izgubi jer mama i on ne mogu biti u istoj prostoriji.
„ Nela, pričale smo o tome još kada si bila mala. Da li se sećaš našeg razgovora u parku?", pitala ju je mama dok je spuštala šerpu na sto.
„ Ne možeš birati tuđe tate po parku i reći im da želiš da idu sa nama kući", odgovorila je Nela i prevrnula očima, a onda se okrenula ka nama i dodala brzo, „ neki od njih su bili i više nego voljni da idu sa nama, ali mama je uvek pokvarila sve. Birala sam joj lepe tate."
„ Siguran sam da jesi", prokomentarisao je Nikola suzbijajući kez jer je bilo očigledno da se Nela ne šali.
„ Podseti me da te ne puštam samu sa Nelom u park", dodao je kada se okrenuo ka meni, a ja sam se zakikotala.
„ Molim te, mala je gora od mame. Digne nos i niko joj ne valja", objasnila je Nela i uzdahnula razočarana mnome. Nije lagala. Stvarno mi niko nikada nije valjao iako je ona predamnom prosipala asortiman raznih momaka. Njoj nikada nije bilo teško da ih nađe za sebe, za zabavu, ali ja nisam želela nikoga od onih koje mi je ona predlagala. Nikola je blago stisnuo moj dlan pod stolom. Učinilo mi se da sam čula mamu kako govori da je to zato što niko drugi ne može da valja, ali Nikola i Nela nisu reagovali pa nisam ni ja želela da privlačim pažnju. Nela je skočila na noge kada je zvono zazvonilo, ali mama se pojavila iz kuhinje i samo joj prstom pokazala da spusti dupe nazad na stolicu. Nisam primetila nervozu u njenom hodu, nije zastala kako bi skupila hrabrosti kada je otvorila vrata i ja sam želela da se vrata otvaraju na drugu stranu jer ih nisam videla. Čuli smo samo tihi pozdrav obe strane, a onda je Zoran rekao nešto o tome kako mu je čudno da zvoni na ova vrata. To je moglo značiti više od jedne stvari. Mama je nešto odgovorila nervozno, a onda su se njihove senke pomerile i svi smo jasno mogli videti da ga je ona zagrlila oko struka.
„ Ne budi kreten, zagrli je", promrmljao je Nikola pomno posmatrajući ono što smo svo troje posmatrali. Iskreno me je iznenadila njegova rečenica, rekao mi je da je on u redu sa time, ali nisam baš mislila da je toliko u redu sa time. Više od toga, štitio je Sunčicu, bilo mi je čudno da mislim o njoj kao mami dok je grlila njegovog tatu. Štituo ju je od toga da bude povređena jer je video mene, našu moguću budućnost. Dok sam ja razmišljala o tome, Zoranove ruke su zagrlile Sunčicina ramena i nas troje smo izdahnuli jednoglasno. Stisnula sam blago njegov dlan i on je skrenuo pogled na mene zbunjen time što ga posmatram, ali brzo se i sam nasmešio i poljubio me kratko.
„ Jao Bože, odvratno ste slatki svi", promrmljala je Nela i viljuškom insinuirala pokret kojim vadi sebi oči.
„ Emanuela je ovde?", čula sam Zorana, a celo Nelino lice se ozarilo i ona se isplezila Nikoli koji je na to prevrnuo očima. Ispružio je dlan kao da joj govori, uzmi ga, tvoj je, pobedila si.
„ Jeste, uđi pre nego što iskoči iz svoje kože", objasnila mu je mama i ja sam se zakikotala jer sam znala da je prevrnula očima, ali Zoran je konačno ušao i mama je zatvorila vrata i mi smo svi bili pod istim krovom. Nije bilo čudno koliko sam mislila da će biti i moje oči su se prikovale na dlanove Zorana i Sunčice, kao da gravitiraju jedno ka drugom, ruke koje su bile blizu drugoj strani su bile blago podignute ka drugoj osobi.
„ Zdravo Nora, zdravo sine", pozdravio nas je i mi nismo ni stigli da otpozdravimo jer je Nela skočila sa stolice i otrčala do njega. Nije ga samo zagrlila skočila je na njega i obgrlila ga rukama i Sunčica je posegla nervozno rukama ka njoj. Nela je bila trudna i nije uopšte pazila, ali mama je odustala i odmahnula sa obe ruke kada je Zoran zagrlio Nelu koja je polako klizala sa njega. Zoranovo lice je nestalo u Nelinoj kosi, čula sam da joj nešto govori dok se blago njihao levo desno sa njom u naručju.
„ Zanimljivo, mislio sam da će mi ovo biti čudno za videti", prokomentarisao je Nikola smešeći se nežno. Nije bilo realno koliko sam ga volela u ovom momentu.
„ Apsolutno se slažem sa tobom", pridružila mu se mama pre nego što je sela kraj njega iako je sebi mesto postavila kraj Nele. Uvek smo tako sedele nas tri, ali znala je da ne vredi ni da pokušava da se ugura između njih dvoje.
„ Hajde da sednemo pre nego što nas opomene da se ručak hladi", predložio je Zoran i ja sam konačno videla njegovo lice. Bio je prelep čovek, čovek koji je teško krio tugu u svom biću, ali sada dok je gledao Nelino lice nije bilo traga toj tuzi koju sam obično videla na njegovom licu. Bio je na svom terenu.
„ Neka viče, samo je ljubomorna", odgovorila mu je Nela i poljubila oba njegova obraza pre nego što ga je pustila. Zapravo držala je njegov jedan dlan i vukla ga ka stolu. Čim su se njih dvoje smestili energija se promenila. Poprilično sam sigurna da nisam samo ja to osetila. Bili smo potpuni i ja sam to osetila u svom biću. Svetla oko nas su treperila i ja nisam imala pojma ko od nas to radi, da li iko od nas to radi uopšte, aparati oko nas su se palili, gasili, pištali i niko od nas se nije ni pomerio niti delovao svestan da se to sve dešava oko nas. Trajalo je sigurno minutima pre nego što se smirilo i nešto u dubini mog bića je našlo svoje mesto.
„ Poslužite se, prijatno", progovorila je mama i prekinula tišinu, ali osmeh na njenom licu je govorio mnogo više od toga. Ona i Zoran su razmenili samo jedan pogled, oboje se smešeći kao deca na Božićno jutro i ja sam u tom jednom pogledu videla svu nadu sveta. Niko nije rekao ništa, svi smo počeli da vadimo hranu u svoje tanjire jer smo svi osećali isto i niko nije morao ništa reći.
„ Kako ste se proveli svi ove dve nedelje? Pitam jer ja sam morao da budem sa Zvezdanom i slušam dve nedelje o tome koliko grešim, koliko sam glup i nesmotren. Molim vas da mi ispričate nešto što će mi skrenuti misli sa toga", Zoran je prvi prekinuo tišinu i nastavio da jede supu kao da je ta supa nešto najbolje na svetu. Ja bih tako jela supu da mi je Nikola spremi posle dvadeset godina.
„ Isto, samo Violeta", odgovorila je mama i prevrnula očima u svoj tanjir. Bilo mi je jako čudno gledati dve odrasle osobe kako prevrću očima na pametovanje svojih roditelja kao da imaju petnaest godina.
„ Mogu da jedu govna koliko hoće, videli smo da samo u pravu", dodala je mama i ja sam se skoro zagrcnula na supu.
„ Tri babe su mi išarale ceo stomak dok su igrale oko mene i terale me da ležim na stolu gola, prekrivena suvim cvećem, mislim da ja pobeđujem", ubacila se Nela, a mama je klimnula glavom slažući se.
„ Ne mogu da verujem da još uvek rade te gluposti", odgovorio joj je Zoran odmahujući glavom, a Nela je slegla ramenima.
„ Nikola misli da su crteži kul pa mi je malo lakše", objasnila je i Zoran je prvi put podigao pogled sa svog tanjira i pogledao Nikolu smešeći se ponosno. Njemu je izgleda bilo drago koliko i meni što Nikola toliko očigledno obožava Nelu.
„ Ja čekam da čujem sve o tome kako je mala uspela da natera Božićne lampice da igraju", dodala je Nela jer smo Nikola i ja ćutali. Niko nas nije želeo pitati šta smo mi radili, a ja nisam imala pojma koliko bih zapravo odala kada bih rekla ono što je Nela rekla. Dobila sam odgovor svejedno. Sunčica i Zoran su se oboje zagrcnuli, Nikola se nakašljao jer ne samo da su Sunčica i Zoran znali, već smo i nas dvoje znali zašto znaju.
Nela je podigla pogled svesna reakcija, ali trebalo joj je još par sekundi da shvati zašto su svi za stolom reagovali na njene reči.
„ Hvala ti Nela", Nikola je samo oblikovao reči usnama, a ja sam je posmatrala u neverici.
„ Ima lampice i u svojoj sobi", progovorila je mama sama za sebe i Zoran je odahnuo kraj nje, a ja sam prestala da dišem jer nisam mogla da verujem da vodimo razgovor koji vodimo. Kad već vodimo razgovor i kada je Nela već obelodanila svima šta smo radili, ja sam uzela Nikolin dlan i prislonila ga na lonac, a sa druge strane sam stavila svoj. Mama i Zoran su se odmah nasmešili dok nas je Nela samo posmatrala. Supa je brzo počela da ključa, sveće na stolu su se upalile i buknule i ja sam kroz plamen gledala kako se mama naginje ka Zoranu i šapuće mu nešto. Nisu se ni pomakli, ali supa ispred nas se zaledila u roku od nekoliko sekundi i Nikola i ja smo povukli svoje dlanove. Bili su jebeno dobri. Svi smo se trgli kada je Nela aplaudirala, a onda smo joj se svi poklonili blago.
„ Dve nedelje, uspeli su to za dve nedelje", počeo je Zoran.
„ U tim godinama", nadovezala se Sunčica.
„ Bili smo u pravu, jebeno smo bili u pravu", nastavio je Zoran dok sam ja imala osećaj kao da gledam tenis meč.
„ Tata...", prekoravao ga je Nikola i ja sam se nasmejala jer je u pogrešnoj kući ispravljao nekoga za psovke.
„ Čekao sam skoro trideset godina da to kažem i Emanuela psuje gore od kočijaša", objasnio mu je Zoran i nije grešio. Ja sam iste sekunde prešla pogledom na mamu jer tako su bacali lopticu ili u ovom slučaju razgovor jedno drugom.
„ Mene zanima za šta ste tačno bili u pravu", kada sam progovorila osećala sam se kao da prekidam magiju, nisam ništa rekla od kada je Zoran došao i njegov osmeh me je naterao da osećam grižu savesti zbog toga.
„ Usedelica sa petoro dece ne može živeti sa muškarcem tek tako", mrmljala je mama savršeno skidajući bakinu intonaciju.
„ Neka se venčaju pa im onda kupujte kuću", dodao je Zoran mršteći se besno. Nisam bila sigurna o kome pričaju sada.
„ U ta je dobra, kao da je to moguće. Violetina je ipak bolja. Nisi spreman za ovo", nadovezala se mama i okrenula ka Zoranu pre nego što je nastavila tiho, „ svi će misliti da je trudna, a nije još ni školu završila."
„ Nije ti to rekla", prodahtao je Zoran širom raširenih očiju. Osetila sam blagi stisak Nikoline ruke i tek kada sam skrenula pogled na njega sam shvatila da su mi se oči ispunile suzama. Kraičkom oka sam videla da je Zoran dlanom prešao preko maminog lica. Stegla sam vilicu čvrsto i suzdržavala suze jer nije bilo šanse da mama vidi da plačem zbog ovoga. Nisam ni jednom pričala o tome sa Nikolom i tek sada shvatila zašto nisam ni progovorila od kada je Zoran došao. Način na koji je gledao Nelu sam upijala svim svojim bićem.
„ Bile su tamo Filipa i Olivera inače mi nikada to ne bi rekla. Videla sam na njenom licu da ju je bolelo to što je izgovorila, ali onda se Filipa uključila i rekla mi da joj kupim psa da se nauči odgovornosti umesto što pričam o kući", objašnjavala je dok je Zoran brisao njene suze. Nisam imala snage da se okrenem ka njoj, pričala mu je jer mu je veorvala uvek i bezuslovno i on je bio jedina osoba kojoj bi mogla pokazati emocije koje su se rodile u njoj zbog reči koje su joj rečene. Pričala mu je nesvesna da iko drugi osim njega uopšte i postoji. Nestala je iz mog vidokruga jer ju je Zoran zagrlio.
„ Zato sam joj se ispišala na sto na kojem me je terala da ležim tri sata. Kučka", ubacila se Nela, čak i njen glas je bio tužan. Pružila sam dlan iza leđa ka njoj i ona ga je prihvatila bez reči. Znala sam da nije skrenula pogled na mene jer ja nisam skrenula pogled sa Nikole koji se nasmešio i namignuo mi, a onda me je i poljubio kratko pre nego što je ponovio Nelinu zadnju reč tiho.
„ Ponosan sam na tebe", odgovorio joj je Zoran ponosno.
„ Ribale su ga tri dana, bilo je fenomenalno", dodala je mama i čula sam smeh i suze u njenom glasu.
„ Dovoljna si mi ti zauvek", Nikola je iskoristio smeh kako bi mi šapnuo ove reči koje su mi bile potrebne za čuti, reči koje nikada ne bih tražila od njega, reči koje sam se nadala da se neće obistiniti.
„ Nije nas briga za njihovo mišljenje Sunčice, bili smo u pravu i oni svi će pojesti svoje reči", progovorio je Zoran kada je smeh utihnuo i ja sam se okrenula ka njima. Moje srce je poraslo dok sam gledala kako sva briga nestaje sa maminog lica zbog reči koje je izgovorio. Mama je zinula da mu nešto kaže, a on ju je pretekao uz nežan osmeh.
„ Da, stvarno tako mislim", decenije su prošle i on je i dalje znao tačno šta će ona reći i koje reči će je umiriti. Okrenuo se odjednom ka meni i nasmešio se.
„ Da ti odgovorim na ono što tebe zanima. Sunčica je sa pravom pobesnela na mene kada sam došao da te upoznam, kada sam joj rekao da je vreme da vas počnemo učiti svemu što su nas učili. Oboje smo znali da to ne može uspeti, ali prosto je to bio način na koji se sve radilo oduvek i ja sam uspaničeno želeo da počnemo što pre jer sam želeo da radim nešto, da imam osećaj da se borim. Bio je to zapravo kukavički put, ono što je Sunčica predložila je bilo mnogo teže iako se Violeta i Zvezdan ne slažu sa time. Sreća u nesreći sa njihovim pridržavanjem tradicije jeste to što ne mogu da se mešaju. Ove dve nedelje su bile test svega za šta smo se nas dvoje borili, za vas. Test koji se pokazao boljim nego što smo ikada mogli očekivati, iako je to tek početak nije na nama da odlučujemo za vas. Naša teorija je da vas ne razdvajamo što je više moguće. Nije da ste deca, ljudi u vašim godinama imaju porodice. Ovu godinu studija ćete završiti redovno, bićete kod mene ili kod Sunčice, ali ostali neće razumeti ako počnete da živite zajedno posle par meseci zabavljanja. Sunčica i ja savršeno dobro znamo da dan ili pedeset godina ne znače ništa. Kada završite ovu godinu preselićete se u kuću koju smo vam kupili, do tada će se taman renovirati", nisam nikada čula Zorana da ovoliko govori u cugu, ali odjednom kao da je izgubio reči i znala sam da je loptica u drugom terenu, zato sam skrenula pogled na mamu.
„ Nama je trebalo pola godine da shvatimo da ne možemo povrediti jedno drugo. Već sam ti rekla da ćete vas dvoje najbolje učiti jedno od drugog, ali morate to sami shvatiti. Okupljaćemo se ovde više puta nedeljno jer Zoran i ja možemo da vam pomognemo."
Niko nije morao da pita zašto baš ovde, ovo je bio njihov teren i mama nikada ne bi mogla da kroči u Renatinu kuću. Ja sam prešla pogledom na Zorana, ali on se samo nasmešio, meč se završio, rekli su šta su imali i ja sam se okrenula ka Nikoli. Nisam bila uopšte svesna reči koje su nam izgovorili i tek kada sam videla sjaj u njegovim očima sam shvatila da neću morati da naučim da dišem bez jednog plućnog krila.
„ Znate naš odgovor", rekla sam ne skidajući pogled sa Nikolinih očiju. Uvek i bezuslovno. Levi ugao njegove usne se izvio u osmeh. Ne, neću naučiti da dišem bez jednog plućnog krila i udaviću se kada mi istim tim usnama bude rekao da čeka dete i da me ostavlja.