Srebrna nit 1 ✔️

28

Luka je do kraja večeri zaspao između kutija za ukrase pa sam ga morao nositi nazad u stan, ali nisam osećao težinu njegovog tela. Ovo je bio najlepši i najnormalniji dan koji sam imao u zadnjih ni sam ne znam koliko godina, verovatno od pre rođenja Ire, zapravo najnormalniji dan koji sam imao od večeri kada smo se Nora i ja uselili u našu kuću koju sam ostavljao iza sebe dok sam koračao ka stanu.

Nisam znao šta da radim sa sobom kada sam pospremio kuhinju i deseti put proverio da li Luka još uvek spava, ali spavao je ne pomerivši se iz poze u kojoj je bio kada sam ga smestio u njegov krevet. Navikao sam na naše rutine pre nego što zaspe, kupanje, gledanje televizije, čitanje stripova, ušuškavanje, čitanje još nekoliko stranica i onda spavanje. Sada je spavao dva sata pre nego što bi inače zaspao i ja nisam imao pojma šta da radim. Šta sam radio uopšte pre nego što su se Alisa i on uselili kod mene? Ah, da, pio sam vino svako veče nakon čega sam vežbao, pod vežbao mislim sakatio sam sebe. Iznenađujuće je koliko sam promenio svoje rutine na bolje zbog njega i Alise. Život mi je bio toliko normalan da sam zaboravio na magiju, osim kada bih zabavljao Luku. Šta je meni magija uopšte značila? Nije bila korisna za išta zapravo. Nije ovo svet Hari Potera gde postoji ceo jedan tajni svet. Najviše što sam mogao da uradim sa magijom jeste bilo da pomognem Luki kada ga nešto boli, da upalim svetlo kada me mrzi da ustanem i da održavam kafu na idealnoj temperaturi dok je ne popijem. Moja magija je imala samo jednu svrhu, a to je da pobedimo kletvu koju nećemo pobediti, dakle, beskorisna mi je i rado bih je se odrekao za normalan život sa Norom, Lukom i Iris. Janja se nikada ne bi odvojila od Sunčice i Zorana iako mi je nedostajala, bilo mi je važno da je ona srećna. Iva i Ivana su oduvek bile vezane i nisu bile nikada same pa im niko od nas nije bio toliko potreban. Ira je imala i mamu i tatu. Samo Iris je bila od prvog dana vezana za mene kao što je Nela bila posebno vezana za Zorana. Zanimalo me je da li je tako bilo u svakoj generaciji. Znao sam da su sestre obično imale miljenice, možda je isto tako bilo i sa decom. Nisam očekivao da će to biti najstarija od njih, ali Iris je bila to u našem ciklusu. Uzeo sam tablet kako bih opet prelistao dnevnike i pronašao odgovor na ovu ne baš preterano važnu zagonetku, ali proći će mi vreme i možda i nađem nešto što će mi dati odgovor na ono što je Nora radila.
„ Nikola, dođi da vidiš ovo."
Trgao sam se i okrenuo se iznenađen činjenicom da je Nora tu, nisam je ni čuo kada je ušla.
„ Ne mogu ostaviti Luku samog, osim toga otkud ti ovde?", nisam ni znao koliko sam zapravo još uvek ljut na nju sve dok nisam izgovorio ove reči ne pomerivši se da ustanem, da je pozdravim, da je pitam šta uopšte želi da mi pokaže. Nije me više ni bilo briga za odgovore, želeo sam nazad moju Noru, a ovo nije bila ona. Moj ton i reči je nisu iznenadili uopšte izgleda, a onda sam postao svestan uzbuđenog sjaja u njenim očima i konačno ustao na noge.
„ Našla si nešto", ovo nije bilo pitanje, ali je ona svejedno klimnula glavom i nasmejala se uzbuđeno. Nisam je dugo video ovako sreću.
„ Jesam i moram da ti pokažem jer nisam sigurna da smem sebi da dozvolim da verujem u to i nisam ovde", pričala je brzo i nisam stigao ni da budem zbunjen poslednjim što je rekla jer je dodirnula moje čelo.
„ Spavaj."

„ Kako to misliš nisi...", nisam završio svoju rečenicu jer nisam bio u svom stanu, nisam bio u našoj kući gde smo obično provodili vreme kada smo sanjali zajedno. Jesam bio svestan da je ovo san iako je delovalo i više nego stvarno iako sam osetio Norin dlan u mom iako me je vukla napred kraj grobova kojima smo bili okruženi. Ne samo to, po prvi put ikada nismo bili sami uopšte. Dva čoveka i jedna žena su išli sa naše desne strane, ali korak ili dva iza nas, kao povorka na sahrani.
„ Nora šta se dešava i ko su ovi ljudi?", pitao sam dva od milion pitanja koje sam imao dok sam je pratio, a ona je odmahnula rukom u njihovom pravcu nehajeno. Oni nisu reagovali na to, nastavili su da nas prate.
„ Objasniću ti sve, moraš prvo da vidiš ovo", odgovorila je jednako uzbuđeno kao što je bila i pre nego što mi je rekla da spavam.
„ Zašto smo na groblju?", pitao sam jer nisam mogao da se zaustavim uopšte. Nikada u svom životu nisam bio zbunjeniji, a bio sam zbunjen često, pogotovo Norom kada je kriptična.
„ Zato što je ovde", odgovorila je kao da je to trebalo išta da mi objasni, ali onda smo se zaustavili ispred jedine kripte na ovom groblju. Okrenula se ka meni i cupkala uzbuđeno dok sam ja na njenom licu tražio bilo kakav znak da nije potpuno poludela. Ne znam da li je mogla videti zabrinutost na mom licu, ali prevrnula je jednom očima pre nego što se okrenula ka kripti i raširila ruke kao kada prodavci prodaju kuću.
„ Našla sam ga Nikola", rekla je odjednom i onda izdahnula sa olakšanjem kakvo je bilo gotovo vidljivo. Sva briga je izašla iz njenog bića pre nego što se okrenula ka meni.
„ Našla si koga?", pitao sam još uvek se brinući da je skrenula sa uma, ali nisam želeo da je gurnem skroz preko ivice. Moraću da pričam sa Sunčicom i sa tatom, ovo je otišlo predaleko.
„ Unitas unus de quinque argenti", progovorila je reči koje su pisale na tabli koja se nalazila na kripti i ja sam se ispravio kao da me je udarila. Osetio sam kako nervoza ispunjava moje biće jer ovo je bilo gore nego što sam mislio.
„ Unija jedan od pet srebro", objasnila je kao da će mi to pojasniti ono što mi je promaklo prethodnom rečenicom.
„ Nora, molim te, preklinjem te, ovo je otišlo predaleko. Pusti me da se probudim i pomoći ćemo ti", uhvatio sam njene dlanove u moje i osetio da mi se celo biće trese prestrašeno njenim ponašanjem. Nisam znao šta da radim i gubio sam tlo pod nogama.
„ Ne razumeš, molim te pogledaj sam i razumećeš, samo pogledaj", preklinjala je i ja sam znao da neću razumeti, da je gurnula sebe preko granice razuma, ali sam svejedno pogledao i ispravio se kao da su reči mogle da me udare. Nekako su me ipak udarile po sred bića, nešto u meni se oslobodilo i nije bilo pogovora da je ona u pravu, ja sam bio slepac ovde.
„ Unija Peteri i Argovski", prodahtao sam u potpunoj neverici i video perifernim vidom da Noram klima glavom sa olakšanjem jer nije bila luda, jer sam i ja video isto što i ona.
„ Silvestri Peteri Argovski", pročitala je ime sa spomenika i ja sam osećao kako moje srce lupa u mom grlu. Da me Nora nije ritmički stiskala njenim dlanom ne bih uopšte osećao svoje ruke.
„ Našla sam ga i on je mrtav Nikola", prodahtala je jedva ispuštajući glasa.
„ Ako je dama zadovoljna upućujemo joj zvaničnu molbu da nas sada pusti", obratio nam se jedan od muškaraca na koje sam u potpunosti zaboravio, a Nora je opet odmahnula rukom u njihovom pravcu.
„ Da, da. Rekla bih hvala, ali niste bili od neke koristi. Osim toga vi ste krivi za sve što je usledilo zato možete odjebati s poštovanjem", odgovorila mu je i ja sam podigao obrve iznenađen rečima koje je izgovorila.
„ Ti nikada ne bi mogla uraditi ono što sam ja morala"; odgovorila joj je žena, a Nora se iskezila iako se nije okrenula ka ženi.
„ Ja nikada neću ni imati priliku zbog tebe", procedila je kroz zube.
„ Nezahvalno derište, trebala bi nam biti zahvalna na onome što smo uradili", javio se drugi muškarac i ovo je mene nateralo da se okrenem ka njemu. Instiktivno sam želeo da ga ubijem zbog reči koje je izgovorio. Moj mozak je počeo da povezuje i sam. Original Peteri i Argovski i možda neki Kustić predak. Još jedna stvar je pala na mesto, Kustić, custos, čuvar. Treća stvar mi je bila i više nego jasna, za ovo je koristila dnevnike, pričala je sa mrtvima.
„ Napravili ste čudovište i osudili nas na večnu patnju. Ne znam na čemu bih tačno trebala biti zahvalna?"
„ Kao što je već rekla, odjebite s poštovanjem", ubacio sam se konačno i svo troje su se namrgodili i nestali, a ja sam osetio da se Nora trese od smeha. Okrenuo sam se kako bih je zagrlio, kako bih je poljubio, osećao sam se kao da bih mogao da poletim i za to je bila zahvalna ona. Svi osećaji iz mene su isčezli jer je njen dlan skliznuo iz mog, jer se nije tresla od smeha. Pala je ispred mene i tresla se na travi vlažnoj od rose i ja nisam imao pojma šta da radim i kako da joj pomognem. Ovo je bio san, ja nisam imao magiju i moć ovde, nisam čak mogao ni da se probudim jer me je ona dovela ovde. Mogao sam samo da padnem na kolena kraj nje i da je držim u rukama dok se njeno sitno telo treslo. Plakao sam i pokušavao nekako da je umirim, govorio sam joj koliko je volim, izvinjavao se, zahvaljivao i molio, ali ništa nije pomagalo. Njeno telo se toliko treslo da sam osetio kako se i sam tresem, a onda sam osetio da je krenuo pljusak iz vedra neba i nisam je više držao u rukama. Skočio sam na noge i osetio se potpuno dezorijentisano jer nisam više bio na groblju, bio sam u svom stanu, na mestu gde sam morao pasti kada me je uspavala. Luka je stajao ispred mene sa praznim bokalom u rukama, njegovo lice je bilo bledo dok me je gledao uplašeno, toliko uplašeno da nije mogao da progovori. Zakoračio sam ka njemu kako bih ga zagrlio, kako bih ga uverio da sam dobro, ko zna šta sam govorio dok sam po svemu sudeći bio u nesvesti na sred naše dnevne sobe. Kako sam učinio korak skoro sam izgubio ravnotežu jer je pod bio mokar.

„ Hvala ti za pljusak Luka", prodahtao sam kada sam se ispravio, a on je samo treptao bez reči. Obojica smo se trgli kada su se vrata otvorila kao da ih je neko razneo, a ja sam se pokrenuo kada sam u ramu od vrata video Iris kako nosi Noru u svom naručju. Nisam nikada do sada primetio koliko je Iris viša od Nore, koliko je Nora zapravo sitna, ali delovala je kao malo dete u njenim rukama.
„ Uspeo si Luka, svaka čast", progovorila je Iris skoro bez daha, očigledno prestravljena, ali nije zaboravila da je Luka sigurno prestravljen više od svih nas. Možda ne više od nas, ali mi smo bili odrasle osobe, a on nije.
„ Ne znam šta se desilo tata. Pazila sam je, uvek je pazim. Rekla je da je u redu što krvari iz ušiju, da je ne budim kada se to desi, ali ovo je... Ne mogu da je probudim", pričala je Iris držeći Noru čvrsto uz sebe. Izraz ne njenom licu je bio prazan, paralizovan od straha, od želje da ne prizna sebi ozbiljnost situacije i nije bila jedina u tome. Prišao sam joj polako i uzeo Noru iz njenih ruku, poljubio sam je jednom u čelo.
„ Dobro si uradila Iris, ponosan sam na tebe", rekao sam skupljajući mrvu sabranosti u svoje biće, ali ceo svet je nestao kada sam spustio pogled na Noru. Nije krvarila iz ušiju malo, krv se slivala niz njen vrat, takođe je krvarila i iz nosa, usta, očiju... Moje ruke su izgubile snagu i skoro mi je ispala, ali sam uspeo da je zadržim i nekako je odnesem do mog kreveta.