Srebrna nit 1 ✔️

23

Trepnuo sam i svetlo je bilo ugašeno. Nisam želeo da mislim o tome, nije bila ovde, morala je to biti Iris. Sedeo sam i posmatrao našu kuću čekajući da vidim bilo kakvu promenu, ali nije je bilo. Uzdahnuo sam i ustao kako bih odneo praznu čašu u sudoperu, a kada sam pošao ka spavaćoj sobi uzeo sam duks i bio napolju pre nego što sam uopšte shvatio da to radim. Hodao sam u duksu i donjem delu pidžame bos po ulicama koje su vodile do naše kuće. Nisam bio lud kao što sam izgledao, osećao sam je. Bila je tu. Možda ne u kući, ali bila je blizu.

Kada sam stao ispred kuće pomislio sam da možda i grešim, možda sve ovo osećam zbog veoma živog sna koji je još uvek igrao kroz moj um, još uvek sam osetio toplotu njenog dodira na koži. Nije bilo šanse da se vratim u stan pre nego što budem siguran. Posegao sam rukom za bravom, a onda su se vrata otvorila, mali dlan je uhvatio moj čvrsto i povukao me unutra. Moje srce je tuklo ludo o moj grudni koš pre nego što sam se sabrao i shvatio da je velika verovatnoća da je u pitanju bila Iris koja će mi se izviniti jer je palila svetlo. Napipao sam prekidač rukom i već se spremio na Irisin lik kada me je sitno telo udarilo svom snagom preko grudi, obgrlila me je oko struka i moje ruke su same pošle da je zagrle. Pogrešno sam procenio situaciju izgleda, jer me je pustila i udarila sa obe šake po sred grudnog koša.
„ Ne smeš biti ovde Nikola, idi kući kod Alise i Luke", siktala je na mene kroz zube.
„ Došao sam da vidim ko je up...", nisam završio rečenicu, ona je prekrila moja usta svojim dlanovima i šuštala kako bi me utišala. Nisam bio svestan ničega, osetio sam njenu kožu na svom licu, na svojim usnama i malo je falilo da se prosto onesvestim. Ne, san nikako nije bio dovoljan, nije bio ni blizu dovoljnog. U nekom momentu sam postao svestan da mi govori nešto, nešto veoma važno, ali nije me bilo briga, zagrlio sam je čvrsto uz sebe i nisam želeo da se probudim ako je ovo san. Njen obraz je dodirnuo moj grudni koš i ja sam postao svestan da joj je obraz vlažan. Dlanom sam prešao preko njenog lica i ona se ukočila.
„ Molim te, moraš ići odavde", šaputala je tiho, ali nije delovalo kao da uopšte želi ono što je govorila da želi.
„ Hoću, čim me zagrliš i kažeš mi otkud ti ovde", odgovorio sam sabrano, ni sam nisam imao pojma kako sam mogao biti sabran. Možda jer smo bili u mrklom mraku i nisam sasvim verovao da je držim u naručju, možda zato što je ona plakala i to je značilo da ja moram da se saberem. Možda jer je ona bila sama, barem mislim da jeste, a meni je ostavila celu našu porodicu podrške, mogao sam sada u ovom momentu da se saberem i budem to za nju.
„ Da te zagrlim, da ne budem kreten?", pitala ja tiho i njena usna se razvukla uz moj grudni koš iako je i dalje plakala. Trebalo mi je par sekundi da se setim gde sam to već čuo, ali setio sam se i nasmejao se jer smo nekako obrnuli uloge.
„ Dobila sam sliku Lukinog prvog dana škole i videla da Alisa nosi burmu i mislila sam..."
„ Tada si došla?"
„ Da, taj dan sam došla, ali nisam palila svetlo dok ti ne objasnim da ne možeš biti ovde. Shvatila sam da sam pogrešila za burmu i odmah ugasila svetlo, ali prekasno", objasnila je i pustila me iz zagrljaja, ja nisam bio spreman da pustim nju.
„ Zašto šapućemo u našoj kući Nora? Šta si uradila?", pitao sam i zagrlio je čvršće. Želeo sam da pobegnem sa njom, neka svi umru nije me briga. Držao sam je u naručju, barem mislim da jesam, nisam je video i ovo sve može biti obmana uma, možda još uvek spavam. Nije odgovorila ništa, uzdahnula je tiho i bio sam odgurnut od nje. Ne znam kako je to uradila, ali uradila je to. Bolelo je, naravno da je jebeno bolelo. Nisam stigao da oformim lice na nešto normalno, bol se jasno video kada je upalila božićne lampice iznad televizora. Nisam ih skidao, stajale su tamo cele godine, od kada smo se uselili, a to je bilo jedino njeno svetlo koje ju je uvek tešilo i u pola noći bi ga našla. Roletne su bile spuštene, mogla je upaliti bilo koje svetlo, a ona je upalila ovo. Njoj za utehu, meni za još malo boli. Video sam samo njen profil obojen nežnim žutim svetlom, izgledala je upravo onako kako sam je sanjao pre samo nekoliko minuta.
„ Znala sam da te ne mogu oterati, nisam zapravo imala valjan razlog, ne bi mi verovao šta god da ti kažem. Jedino rešenje jeste bilo da ja odem. Da bi Nela živela ti si morao otići, možda ne kod Alise, ali nisi mogao biti sa mnom. Mislila sam da je teško to što te je Marko vodio od mene, mislila sam da je teško to što je Alisa došla noseći tvoje dete, mislila sam da je teško što sam sve dala za prokletu kletvu i morala da odem, ali jebeno je sve teško. Sve ove godine ništa bliža rešenju, sve žrtvovala, svega se odrekla, za šta? Jebeno je bolelo kada sam mislila da si odustao od nas i oženio se. Mislila sam da me više ništa ne može povrediti, ali to jeste. Svejedno je to značilo da mogu da dođem kući, da budem ovde i gledam te sa njom za rođendane, ručkove i praznike. Mislila sam da sam spremna na to, možda i jesam, ali nisam spremna na ovo. Nisam spremna da te odgurnem od sebe još jednom, zato te preklinjem da mi ne prilaziš. Mi ne možemo... ne možemo biti. To je sve. Ti i ja ne možemo postojati na javi. Šapućemo u našoj kući jer neko možda gleda, neko možda sluša, neko možda zna i ja neću rizikovati Nelu zbog jednog zagrljaja ili poljubca. Idi Alisi, barem imaš olakšicu da vidiš mene, koristi je jer moja strana nije te sreće, veruj mi sve sam probala i ne vidim te nigde osim u glupom snu koji sanjaš o usranom danu koji je kraj", njene reči su izlazile iz nje bez emocija. Nije ovo bilo nešto što je ona osećala, ali je bilo nešto što je ona verovala da je istina.
„ Možda sam i zaslužila taj dan do kraja života", dodala je tiho. Dok sam ja prolazio deo po deo onoga što mi je rekla. Bila je sa drugima dakle, o da bolelo je, ali nije me bilo briga zaista.
„ Ako već i misliš da si ti zaslužila taj dan, da li misliš da sam ga ja zaslužio? Nije fer prema meni, prema nama, da ti biraš za sve. Trebala si mi reći, trebali smo zajedno naći rešenje. Mogli smo se pretvarati, viđati tajno... Bilo šta je bolje od ovih sedam jebenih godina", nisam želeo da je krivim, ali jesam je krivio. Trebala mi je reći. Njena ramena su se blago skupila na moje reči, ali onda je uzdahnula i bacila obe ruke u vazduh.
„ Ok u redu", prodahtala je odjednom i okrenula se ka meni. Prekrstila je obe ruke preko stomaka i nakrivila blago glavu dok me je posmatrala. Nije me pogledala od kada je upalila svetlo, ja još uvek nisam verovao da je ovde, a sada je i ona imala jednakih poteškoća.
„ Moj način svakako ništa dobro nije doneo... Volontirala sam po staračkim domovima i domovima za one koji su odbačeni od društva. Našla sam puno ljudi sličnih nama, ljudi koji nisu mogli što ti i ja možemo, ali mogli su po nešto. Razvodljene generacije i zaostale magije. Istraživala sam sve njihove loze i nalazila ništa. Pokušavala sam sve, vežbala sa onih nekoliko koji su ipak znali po nešto u teoriji, ali opet ništa ni blizu onome što mi možemo. Ne znam da li je naše dete problem zbog potencijalne moći ili neko čeka savršen momenat da ga iskoristi. Kada prođe dovoljno generacija, kada sve ovo dodatno ojača... Ne znam, sve su to samo teorije. Teorije koje me izluđuju", završila je tiho, a onda je počela da se kikoće bez glasa. „ Probala sam sve kako bih našla odgovore, pretražila sve što sam mogla, testirala na sebi... Pokušala sam sebi matericu da izvadim, da vidim da li je magična."
Gledao sam je u neverici dok se kikotala toliko da su joj se ramena tresla, pokrenuo sam se pre nego što sam shvatio da jeca, da se ne smeje. Ruke koje je prekrstila preko stomaka je spustila na dno stomaka. Zagrlio sam je i nisam planirao da je mučim i teram da me gura, ali nisam takođe ni planirao da je gledam kako jeca ispred mene.
„ Ne znam zašto moji organi ne rade kako treba, medicinski je sve u redu sa mnom, sa tobom je očigledno sve u redu, dokaz toga već ide u školu. Kada bih samo mogla da ga stvorim kao što stvaram voće i povrće, kada bih donela to naše biće na svet..."
„ Da znamo rešenje na tu zagonetku ništa ne bi bio problem, zar ne? Reci mi šta želiš da uradim, uradiću sve. Ako želiš da probamo da ga stvorimo kao jagodu, probaćemo, uradiću sve za tebe. Znaš to", rekao sam jer je morala ovo znati. Morala je znati da ja uvek biram nju i da joj je svo ludilo oprošteno, samo da mi dozvoli da je grlim.
„ Ti ne znaš da praviš voće i povrće", rekla je odjednom i nasmejala se tiho kroz suze.
„ Naučio sam sve i svašta, naučiću i to ako je potrebno", odgovorio sam i gledao je kako podiže pogled ka meni, kako me gleda kroz mokre trepavice. „ Nedostajala si mi."
„ Znam jer si jednako ti nedostajao meni", odgovorila je i osmeh je nestao. „ Jednako ćemo morati da nastavimo da nedostajemo jedno drugom."
„ Oženiću Alisu ako je potrebno, ona će uraditi sve da pomogne, samo... Samo nemoj opet otići, molim te", planirao sam da klečim i preklinjem, planirao sam sve i svašta samo da je zadržim ovde, ali znao sam da sve to ne vredi ništa. Moje sve ne vredi ništa ako ona odluči da to nije dovoljno i mogao sam osetiti kako gubim dah zbog toga.
„ Volela bih da je upoznam. Očigledno ima puno toga što ne znam u vezi nje. Želela bih da joj se zahvalim", prošaputala je iskreno i ja jesam na čudan način bio ponosan zbog toga. Bio sam ponosan na Alisu i želeo sam da Nora vidi kakva je ona osoba.
„ Zašto te ispunjava hladnoća?", pitala je odjednom i nakrivila blago glavu pre nego što je postavila dlan na mesto gde je moje srce kucalo. Nisam samo ja mogao da osećam emocije izgleda, samo ih je ona osećala drugačije. Nije bilo poente da lažem.
„ Zato što moje sve nije dovoljno da te zadrži, ne mogu da te zadržim, sve što nudim nije dovoljno i... Jebiga", slegao sam ramenima na kraju jer da sam nastavio raspao bih se i počeo plakati, a nisam želeo da mi suze mute vidik sada kada konačno mogu da je gledam. Svakako nisam znao da objasnim što osećam ono što osećam.
„ Tvoje sve je savršeno, ti si rođen za mene i ni za koga drugog. Ja sam ta koja nije dovoljna ovde, ne ti", odgovorila je ne trepćući.
„ Rekao sam ti davno da si meni dovoljna ti zauvek. Nisam promenio mišljenje", odgovorio sam joj iskreno i gledao kako prelazi pogledom preko mojih očiju tražeći laž koju neće naći.
„ Odrkao bi se Luke zbog mene?", pitala je trudeći se da zvuči pakosno, ali nije mogla to da prizove u sebe. Gledala je Luku kako odrasta, nije blokirala tatin telefon, volela ga je i ja sam jasno to mogao da osetim.
„ Ceo svet može da živi srećno bez mene, ali ja ne mogu da živim bez tebe. Ne bih se odrekao Luke, ali prepustio bih ga Alisi. Kao što je i bio plan pre svega ovoga", ponovio sam kako bi ona znala da kada kažem da nisam menjao mišljenje, to i mislim.
„ Ceo svet jeste živeo bez mene", prošaputala je ona tiho, a onda je odjednom uhvatila moje lice i poljubila moj obraz. „ Otišla sam tražeći saveznike, ali ako ih je i bilo njihove loze su se ugasile. Ostala je šačica baba i deda koji se drže tradicije, šačica onih koje je ovaj naš svet izludeo i ostali smo sami mi i to će morati biti dovoljno. Pokušali smo ovo na moj način, prepuštam tebi sve. Ne možemo biti zajedno, ali ne idem nigde. Ostajem ovde gde ćemo se svi mi zajedno boriti sa ovime ili prosto živeti. "
„ Ne možemo biti zajedno ili živeti zajedno jer velika je razlika", pokušao sam i gledao je kako se smeši na moje pitanje. Uhvatila je opet moje lice i poljubila me, ovaj put me je poljubila i sve u meni se probudilo, svetla oko nas su igrala, aparati su se palili i gasili... Propela se na prste i ja sam je podigao, a ona je zagrlila moje telo svojim bićem i sve je stalo, sve pa čak i lampice koje su bile upaljene.
„ Ti i ja možemo da zaustavimo svet, ali ne možemo zaustaviti smrt i ovu kletvu. Moramo biti jako oprezni", objasnila je mrtva ozbiljna kada je odvojila svoje usne od mojih, a ja sam jednako ozbiljno klimnuo glavom na šta se ona nasmešila zadovoljno. „Samo... Ne večeras. Čak i da su videli da dolaziš, nismo se videli sedam godina. Sigurna sam da su oni jednako kao i ja očekivali da ćeš biti ljut i tražiti objašnjenje, ali evo tebe ovde. Uvek i bezuslovno, a to nam kupuje dan, za dalje ćemo videti šta ćemo i kako."
Možda sam i trebao tražiti objašnjenje, možda mi je trebala biti čudna i strana, ali ništa u vezi nas nije normalno od početka naše veze i to se neće menjati nikada, ja to ne bih menjao i da mogu. Zavukla je ruke ispod mog duksa i skinula ga u jednom potezu, nije mi bilo potrebno više ništa za reći. Imamo ceo život da se ispričamo, a imamo ovih nekoliko sati da nadoknadimo sedam godina.
„ Gledaj da završimo u kuhinji, koliko god da sam željna tebe, željna sam i tvoje kuhinje."