Srebrna nit 1 ✔️

19

Nade nema, ali šta je to vredelo sada, ništa. Nije vredelo ništa ni kada je ona otišla čim sam zaspao iako sam se trudio svim silama da nikada ne zaspem, da je ne ispuštam iz vida, da joj ne dam šansu da ode. Bio sam ipak umoran od stresa, od straha, od emocija, od misli, od pokušavanja da zapamtim sve, nisam pobedio san, a izgubio sam nju sa tom bitkom. Probudio me je Nelin poziv, pitala me je šta je Nora htela jer joj Marko rekao da nije htela ništa, ali došla je do njih i pričala sa njime nekoliko minuta dok je ona oblačila Iru za zabavište. Koliko god sam želeo da izbacim svu frustraciju na Marka i dam sebi oduška, on zaista nije znao ništa iako jeste bio zbunjen što je bila sama i nije čak ni htela da priča sa Nelom. Rekla mu je nešto o tome kako je bila u prodavnici u komšiluku i da je samo želela da ih vidi, ali Nela i Ira su bile zauzete i tek posle je shvatio koliko je čudno bilo to što mu je rekla da ga mnogo voli jer brine o njima. Marku nije bilo jasno zašto je baš sa njime pričala taj dan, ali svima nama je bilo i te kako jebeno jasno. Samo Marko ne bi primetio da nešto nije u redu jer je ona bila tamo bez mene, samo Marko nije znao jebenu tajnu naših porodica, samo Marko je bio u šoku kada je čuo zvaničan razlog njenog odlaska. Razlog koji je spavao u kolicima koja su stajala kraj mene u parku. Bio je moj vikend, pre nisam mogao ni na vikend da ga imam, ali sada se uspe desiti da bude miran dovoljno bez Alise da i ona može živeti, a i da ga ja uzmem na koji dan. Iznenađujuće je bilo lako funkcionisati sa Alisom što je samo potvrdilo sve što sam mislio o izborima mojih predaka. Spavao sam kod njih po nekoliko dana u par navrata jer sam želeo da budem sa njim, a Alisa nije imala problema sa time i istinu za volju, bila je dobro društvo. Nije me nikada isključivala, a ja sam želeo da dam Luki sve najbolje što je ostalo nakon dana kada sam saznao da je on na putu da uđe u moj život. Luka je bio sve što nisam nikada mislio da želim da imam, da mi je potrebno, ali nije umanjio uopšte ono što sam osećao prema drugoj deci koja su trebala biti moja, nisam mogao da verujem da jedna osoba može da bude toliko uloga odjednom, ali bio sam to. Nisam mogao da živim u našoj kući, nisam mogao da živim u tatinoj kući, bilo mi je teško kročiti u Sunčicinu kuću, ali svi su bili tamo pa sam preživljavao na osećaju koji mi oni donose. Porodica, bili su moja disfunkcionalna, polovična, slomljena porodica, voleo sam ih sve i sebični deo mene je voleo da bude tamo samo da se podseti da je Elenora postojala, da je bila stvarna. Doduše bol i konstantan osećaj da deo mene nedostaje je bio dokaz sam po sebi. Moj odnos sa tatom je dobio drugi smisao, nisam zaista mogao da razumem ranije iako sam podelio sve u vezi njega, mame, kletve i Sunčice, sada sam ga savršeno razumeo. Nije on bio podeljen, dao nam je sve što je imao, dao je meni sve što je mogao i ja sam se nadao da će Luka to jednog dana razumeti. Nadao sam se da to što nisam oženio Alisu znači da će ona preživeti, ali nisam mogao to znati zapravo, baš kao što nisam mogao znati kako je Nora mogla otići i odustati pre nego što smo uradili sve da spasemo ne samo nas već i ono što je najvažnije, njene sestre. Nije se vratila ni kada je Lena umrla, kada je preostala samo Nela iako sam previše nade polagao u taj tužan dan. Nadao sam se svim silama da će kletva poštedeti Nelu jer ima Marka jer to znači da Ira ne ide nama, ali nade mi nije preostalo mnogo zaista. Sve to su samo bile puste želje osobe koja nije imala mnogo želja osim tih par. Imao sam više rutine nego nade, stan u kojem sam živeo je bio tri ulice dalje od naše kuće jer sam voleo da proveravam da li se vratila, ostavio sam kuću praznom za tu nameru da ona ima gde da se vrati i da ja znam za to mesto. Zvao sam Nelu svako jutro da vidim kako je, zvao sam Alisu svako jutro navodno zbog Luke iako sam znao da je on dobro. Imao sam rutine i prosto nisam mogao da započnem dan bez da znam da su Nela i Alisa žive. Na tu misao je moj telefon zazvonio i ja sam se javio smešeći se jer nisam mogao znati da li sam je mislima prizvao ili ne.
„ Zdravo Alisa, sve je u redu, Luka spava", rekao sam odmah i čuo kikot sa druge strane jer nije nikada pokazala da brine za moje sposobnosti što se tiče brige o Luki.
„ Zdravo Nikola", počela je imitirajući moj navodno iznerviran ton, „ zovem te samo da proverim da li si proverio kalendar?"
Nasmejao sam se na ovo jer je znala da jesam. Imali smo zajedničku aplikaciju gde smo, uglavnom ona, beležili sve vezano za Luku i danas je bio važan dan za malog čoveka, danas dobija vakcinu.
„ Nisam, zašto? Ima nešto važno danas? Nešto toliko važno da ti možda želiš ipak da ideš sa nama?", pitao sam jer sam znao da je to pravi razlog njenog poziva. Nije volela da se gura u moje vreme sa Lukom, ali ja sam se gurao u njeno uvek i znala je da nikada ne bih pravio problem niti je imala razloga da okoliša.
„ Ma ne, nikako. Samo volim da vas nadgledam sa parkinga ispred ulaza ambulante", odgovorila je i ja sam mahnuo u tom pravcu dok sam se kikotao.
„ Misliš da nas posmatraš odatle još pola sata kao progonitelj iz horor filmova ili ćeš nam se pridružiti?", predložio sam i podigao kafu u njenom pravcu. Uzeo sam dve kafe za mogućnost da se ovo desi, a ona je volela kada mislim i na nju, kada se ne oseća kao da se nametnula. Bilo mi je važno da se ne oseća tako jer se ja nikada nisam osećao tako. Nije mi ni odgovorila ništa, prekinula je vezu i tek kada je izašla iz kola sam pronašao njen auto uopšte. Dok mi je prilazila pitao sam se ono što sam se milion puta pitao do sada, zašto ne mogu prosto da je volim i budem sa njom ako je već ovo sve što ću imati u životu? Znao sam naravno da ne mogu da prestanem da volim Noru, znao sam da se delimično nadam da će Alisa preživeti ovako, ali nekako sam se isto tako nadao da se neću uopšte slagati sa Alisom, da neću priželjkivati da nema kletve samo da bih mogao barem sa nekime da delim dane. Nije se radilo ni o tome da ne bih mogao naći neku mrvu utehe u životu sa njom jer je bila divna, radilo se o tome što moje najbolje nije bilo dovoljno dobro i povrh svega toga lagao bih je o tome ko sam i ko je ona u ovoj kosmičkoj šali od mog života. Imao sam Nelu, Marka, Iru, Iris, Ivanu, Ivu i Ilijanu... Imao sam Sunčicu i Zorana... Imao sam Alisu i najvažnije od svega imao sam Luku... Imao sam sve što toliko ljudi nema, a bio sam sam. Nikada nisam bio ovoliko usamljen i sam u celom svom jebenom životu, a nešto mi je govorilo da će taj krasni osećaj postajati sve gori i gori dok me ne izludi skroz. Da li je i Nora usamljena? Da li je ona našla neku mrvu utehe u svom izganstvu? Znao sam da se oseća isto kao i ja, ali nije se vratila, nije uzimala utehu u blizini kao što su to Zoran i Sunčica godinama radili... Kako je ona podnosila ovo? Da li je uradila ono što ni jedna Peteri pre nje nije? Da li je našla nekog drugog? Nedostajalo mi je da razgovaram sa njom o svemu makar i ona imala nekoga drugog, niko me nije mogao razumeti osim nje i želeo sam da mogu da popričam sa njom barem. Misli mi je prekinula Alisa koja je stigla do nas i poljubila me u obraz pre nego što je skrenula svoj pogled sa mene na naše dete, nikada mi neće prestati biti čudno kada pomislim te dve reči, naše dete, naše dete koje nije moje i Norino.