Muzej sudbine

UVOD

"Andrea previse si hladnokrva"- krene ponovo jedna od moje dve najbolje drugarice Samanta

"Nisam"

"Ali mozes da bar izadjes sa njim"- okrene se ka meni prekidajuci sa pisanjem

"Znas da svet ne radi tako? Zasto ti ne izadjes sa nekim?"

"Jer ja poznajem svoju sudjenu osobu. Pogledaj Beatrice ona izlazi sa momcima jer ne zna ko je njena sudjena dusa, time povecava sanse da upozna tu osobu. Za razliku od tebe koja samo radi i ne izlazi nigde"

"Sada ne radim"

"Da ali si u mom stanu i gledas me kako prise knjigu umesto da me slusas i izadjes sa Pedrom"

"Onda cu te ostaviti da pises knjigu i izaci"- kazem ustajuci sa kreveta

"Ides da se vidis sa Pedrom?"- cak joj i oci zacakle

"Ne idem da prosetam. Pedra sam vec videla uzivo i znam da mi nije sudjeni par. Svi znamo da su sudjemni parovi jedine prave ljubavi, dok su svi ostali za zabavu. Nije mi do zabave trenutno"

"Obe znamo da ti najmanje verujes u sudjene parove, iako su istina u kojoj zivimo"- no ipak mi posalje poljubac kada otorim vrata

Sudjeni parovi jesu istina, i svako upoznaje svog sudjeno para jednom u svom zivotu, uvek do 30-te godine svog zivota. Koliko god ta sudjena osoba bila daleko do nas zivot nas u jednom trenutku dovede do nje. Usput upoznas mnogo ljudi koji nam sluze za zabavu, neki i pokusavaju da se zaljube u te osobe, ali im nikako ne krene za rukom.

Moji roditelji su jedni od njih, oni su bili zajedno verujuci da su zaljubljeni jedno u drugi. Po njihovim pricama su uvek bili srecni, toliko da sam se rodila i ja. Ali onda bas u njihovoj 30 godini oboje su jednog dana nasli svoje sudjene osobe, njihov brak je propao. Oboje su otisli sa svojim sudjenim parovima, ja sam ostala sama. Iako moram da kazem da sam uvek imala sve sto mi je bilo potrebno nikada nisam imala porodicu. Kada su se oni odvojili ja sam imala 6 godina, do svoje 10-te godine sam zivela sa majkom, a onda jos narednih 4 godina sa ocem. Nakon toga su mi kupili stan i nastavila sam da zivim sama. Vremenom sam se cula sve manje sa njima, jer su poceli da formiraju svoje nove porodice, sada ih vidjam samo kada je rodjendan nekome od njih.

"Dobar dan"- nasmeje mi se siroko zena koju vidim bar 3 puta u jednoj nedelji

"Dobar dan"- uzvratim osmeh predajuci pare za katru

Preda mi kartu, pa udjem u muzej. Put koji vec znam na pamet prodjem ne gledjauci slike ili skulpture sa strane, a onda dodjem do slike gde se nalazi nekoliko ljudi. No svi oni se pomere nakon sto slikaju sliku nekoliko puta. Slika ispred mene je ogromena, oivicena pozlacenim ramom i ogradjena sprecavajuci da iko dodje do nje.

Slika ispred mene je slika moje srodne duse. Slika ispred mene je ujedno i stara 550 godina. Predstavlja najveceg osvajaca nase drzave, poznatog citavom svetu. Isti kralj je umro 31 godinu kasnije u svojoj 55 godini zivota.

Nemoguce je prepoznati svog sudjenog para preko slika ili video snimka. Jedino uzvo shvatis da je to ta osoba. Pitate se kako ja znam onda?

Sa 16 godina sam sa skolom dosla u ovaj muzej preko casova isorije. Tada sam shvatila da je na ovoj slici nesto cudno, nisam shvatala zasto ne mogu da sklonim pogled sa ove slike ili da prestanem da mislim na istu sve dok nisam cula kako drugi ljudi ospisuju vidjenje svojih srodnih po prvi put.

Nelogicno je da neko ko je ziveo pre 500 godina moze da bude moja srodna dusa. Ali se ispostavilo da je to taco, jer uskoro nisam mogla da zivim bez da gledam tu sliku bar jednom u nedelju dana. Ne secam se nicega od tog dana kada sam videla sliku kralja osim same slike.