Verenica do petka

Šesto poglavlje

Karen je osetila da su joj se dlanovi oznojili. Lagala bi ako bi rekla da nije nervozna.

"Gospođice Džouns?"

Karen je posvetila pažnju grupi koja je učila za njenim stolom. Ispred nje su sedele četiri devojčice i tri dečaka sa otvorenim knjigama iz matematike i papirima. Dva dečaka su bila zauzeta slanjem poruka na telefonima, dok je jedan flertovao sa najstarijom devojčicom u grupi.

„Izvini, Ejmi, šta si pitala?"

"Da li je ovo tačno?"

Karen je bacila pogled na papir i odmah primetila Ejminu grešku. „Ponovo dodaj razlomak."

Pomaganje deci posle škole sa matematikom, engleskim ili bilo kojim školskim zadatkom koji su imali je bilo nešto što je mogla da uradi da im pomogne da bi ostali u školi. Bili su dobra deca... deca iz razorenih porodica, ili su njihovi roditelji morali da rade i po dva posla da bi sastavili kraj s krajem i nisu mogli da budu tu da pomognu deci oko domaćeg zadatka. Klinci kojima je bilo potrebno sigurno utočište sa ulica na kojima su živeli.

Karen je uvek primećivala tu decu. Oni koji nisu imali dovoljno hrane, koji su krili od sveta da žive u kolima, ili na ulici... ili u nekakvoj improvizovanoj strukturi pored nečijeg dvorišta. Deca beskućnici... deca spremna da odustanu od normalnog života i predaju se drogi... napuste školu.

Ejmi je ponovo gurnula papir ispred Karen. "Savršeno."

Džef, direktor Kluba, joj je prišao. Osmeh mu se proširio licem i Karen se mogla zakleti da poskakuje. „Karen, mogu li da razgovaram sa tobom?"

„Naravno."

Neobično uzbuđeni ton Džefovog glasa je naterao decu da se pogledaju između sebe. "Dečaci. Hajde da vidimo da li možete da rešite bar dva zadatka pre nego što se vratim."

Jedan od dečaka ju je ignorisao i nastavio da se igra na svom telefonu. Druga dvojica su se ispravila, privukla domaći zadatak ispred sebe i uzela olovke.

"Šta ima, Džefe?", upitala je dok su se udaljavali.

„Upravo sam dobio poziv od čoveka po imenu Toni. Kaže da radi sa poznatom ličnošću koja želi da dođe danas i obiđe naš objekat."

Srce joj je preskočilo. "Poznatom ličnošću?"

Džef je klimnuo glavom. „Toni je rekao da glumac traži dobrotvorne organizacije za decu kojima bi mogao da donira deo svog novca. Potreban mu je otpis poreza ili nešto slično."

Pa to je originalno. Htela je da zakoluta očima, ali nije. „Stvarno? Kakve to veze ima sa mnom?"

„Želi da mu neko ko je bio ovde duže vreme pokaže mesto." Džef se prebacivao sa noge na nogu od uzbuđenja ili su to možda bili živci, Karen nije mogla da proceni.

Slegnula je ramenima, pokušavajući da se ponaša nezainteresovano. „I ti si ovde duže vreme. Zašto ti to ne uradiš?"

Džef se uspravio malo. „Biću sa tobom... ali ti poznaješ decu bolje od bilo koga ovde. Ako neko može da predstavi njihove potrebe, to si ti."

„Dobro. Javi mi kada odrešena kesa novca stigne." I Oskar se dodeljuje...

Vratila se do dece za svojim stolom i proverila njihove urađene zadatke.

„Znaš, Huane, ako ikada poželiš da položiš test iz algebre, moraćeš više da se potrudiš", rekla je jednom tinejdžeru za stolom koji se ponašao kao da nije želeo da bude tamo.

"Ove stvari mi nikada neće trebati."

"Ne možeš to da znaš."

Huan je prestao da se naslanja na stolicu i pogledao je ljutito. "Da, mogu."