Verenica do petka

Dvadeset sedmo poglavlje

Gven se opružila na krevetu i ignorisala bol koji je stvaralo baštovanstvo. Barem će moći da odspava te noći od umora. Bacakanje okolo i sanjarenje o svom mužu, o tome gde je i šta radi, nije joj ostavljalo vremena da se odmori.

Da stvar bude još gora, ubrzo nakon što su ona i Rut zakoračile na put obnove njene cvetne bašte, stigao je poziv u Enino ime, tražeći da Rut odleti na Floridu. Nešto o tome da je bolesna, ili je bar tako Čarls rekao.

Sada su u kući bili samo ona i Čarls.

Gven se ni najmanje nije dopao aranžman. Čovek ju je posmatrao, ali nikada nije uspostavio kontakt očima. Pogledala je u kuću i primetila ga na prozoru kako je posmatra. Spustio je zavese, ali se nije udaljio.

On samo pomaže Nilu.

Nil... kojeg nije bilo skoro dvadeset četiri sata. Dvadeset četiri duga i usamljena sata.

Možeš ti to.

Preko svog ramena je osetila da ju je i dalje posmatrao.

Možeš ti to. To je samo nekoliko dana.

Gurnula je ruke nazad u zemlju i iščupala tvrdoglavu travu.

***

,,Pa, bar ne pada kiša", rekao mu je Rik na uvo sa trista metara udaljenosti.

Nil je posmatrao krošnje kako se njišu na vetru koji se odjednom razduvao. "Pazi šta pričaš." Nije bilo neuobičajeno da su kasnoletnje oluje izbacile nekoliko inča kiše pre nego što produže dalje na istok. Bili su spremni na sve. Tako su se marinci ponašali.

U šatoru, gde niko od njih nije planirao da spava, bio je mamac koji bi mogao da vidi samo neko sa naočarima osetljivim na toplotu. Vruće kamenje sa logorske vatre je stavljeno u termalnu vreću koja je zračila toplinom i navela bi svakoga ko ima odgovarajuću opremu da veruje da neko spava unutra. Na brežuljku, Nil se nalazio uz liticu dobrih tri stotine metara iznad. Nije postojao način na koji bi neko uspeo da dođe do njega. U suštini, bio je ušuškan u kanjonu sa samo dva prilaza. Rik je izviđao na severoistočnoj strani, dok je Nil pratio bilo kakvu aktivnost na jugoistoku.

,,Da li si ikada imao osećaj da čekamo ni za šta?"

,,Misliš da se Bili potratio?"

„Dođavola ne", Rikov oštar šapat odzvanjao je u Nilovom uhu.

"Gavran će doći."

"Znaće da ga čekamo."

Nil je usmerio svoje naočare na mesto gde je Rik sedeo i izviđao svuda oko sebe. Ništa. „Znaće da ga čekam. Koliko znamo, ti si sledeći na njegovoj listi."

„Još uvek si siguran da neće doći sa vatrenim oružjem?"

„Da, osim ako se njegova motivacija nije promenila. Jedini način da mu se motivacija promeni je ako misli da smo ga identifikovali."

Vetar je duvao oko džinovskog bora iznad njega i zaškripao.

Prokleti vetar.

Kroz tamno nebo se nije video ni tračak mesečine. Ne tako davno, gledao je u zvezde i delio snove iz detinjstva sa Gven. Mrzeo je jer ju je ostavio. Ali bi više mrzeo da je ovde.

„Misliš da bi mogao da odremaš sat vremena?", upitao je Rik.

"Mogao bih."

"Povući ću se nazad i čuvaću ti leđa."

Nil se vratio među stene dok je Rik zauzimao poziciju. Sat vremena spavanja ovde i sat vremena tamo je bilo sve što je bilo ko od njih uspeo da odmori dok su bili na terenu. Noć ranije, Nil ni to sebi nije priuštio. Između njegove brige i potrebe za Gven i unutrašnje debate da Rik možda zna više nego što je govorio, Nil nije ni na tren zaspao. Ipak, postajalo je sve očiglednije da je Rik isto toliko meta koliko je i on bio. Da je Rik stajao iza bilo čega od ovoga, krenuo bi na njega mnogo ranije. Morao je da mu veruje, i sam Bog zna da je trebao odmor.