Verenica do petka

Trideset drugo poglavlje

Kretanje po sobi ju je zagrejalo. Uspela je da uzme nekoliko lampica u boji i uključi ih u jedinu utičnicu u sobi. Jedan set je počeo da treperi, dodajući svetlucanje mračnoj sobi. Ironija slike bi joj izazvala maničan smeh da joj usta nisu bila suva kao barut.

S vremena na vreme je čula Čarlsa kako šeta spratom iznad nje i tad bi se zaustavila. Nije želela da siđe u podrum kod nje dok ne namesti sve kako je želela.

Shvatila je da je jedino oružje koje je imala protiv Čarlsa bilo psihološko. Popunjavanje što je više moglo prostora sa Eninim uspomenama iz detinjstva zajedno sa božićnim ukrasima iz njihovog domaćinstva sigurno će izazvati neka sećanja kod njega. Bilo šta drugo osim mržnje koja mu je ispunjavala dušu. Ako mu dečije slike i ćebe za bebu ništa ne budu značili, barem bi postojao dokaz da je ona bila u podrumu protiv svoje volje. Ispustila je jedan od staklenih ukrasa i posekla prst, zbog čega je prokrvario. Svojom krvavom rukom je namerno dodirnula što je više Eninih stvari mogla, i nastavila da dodiruje zidove, gelender i donju stranu stepenica. Ideja je potekla iz knjige koju je pokušala da pročita kako bi joj brže prošlo vreme u njihovoj kući. Ludo kako je život ponekad imitirao umetnost.

Ako bi se fokusirao na nered u prostoriji, možda bi uspela da pobegne odatle. Bila je to sva nada koju je imala. Nije baš mogla da ga odgovori od onoga što je planirao da uradi dok su joj usta bila začepljena.

Koristeći prste i stopala, prevrnula je kutije i počela da širi Eninu umetnost iz osnovne škole po sobi dok su božićne lampice svetlucale u gomili na podu.

***

Nil otrese kapljice kiše sa glave. Gromovi i munje su prestali, ostavljajući za sobom zrake sunca. Nije bio siguran šta više nije bilo u redu... činjenica da su on i Rik sada lovili nekoga koga su nekada zvali prijateljem, čoveka koga bi Nil branio do smrti, čoveka koga je nekada sažaljevao, ili to što im se poput tmurnog oblaka nešto nadvilo nad glavu. Nešto dovoljno blizu da osete miris, ali ne i ukus.

Njegove toplotne naočare su pronašle Mikija blizu mesta gde je Nil ranije obeležio rezervnu poziciju. Obuzela ga je snažna želja da ovo što pre završi kako bi mogao da ode po Gven i da se uveri da je dobro.

„Na poziciji sam", rekao mu je Rik u uvo.

Nil je jurio od jednog drveta do drugog, čuvajući se. "Još uvek ne znamo koji mu je plan."

„Budi sakriven." Nije trebalo dvaput da mu se kaže.

Leđa okrenuta ka drvetu i sa nekoliko žbunova kraj nogu, Nil je izviđao njihovog neprijatelja. „Spreman sam. Ja ću da pričam. Neka nagađa gde si. Vidi da li možeš da mu priđeš bliže."

"Primljeno."

Nil je duboko udahnuo i izdahnuo dah između hladnih usana. Namestio je dvogled da bi video da li će njegove reči imati uticaja. "Zašto ovo radiš?", vikao je nadjačavajući zvuk kiše.

Nije bilo pokreta... ničega.

"Bili smo prijatelji."

Nešto se pomerilo.

„Prokletstvo, Miki... pričaj sa mnom. Bili smo braća."

To je upalilo. "Nemam ja nikakvu braću."

Čuvši njegov glas, ponovo ga je pogodilo u solarni pleksus. Na trenutak je mogao da pomisli da nije bio u pravu u vezu sa Mikijem. Ali ne više. "Jednom marinac, uvek marinac."

„Ja sam jedini preostali marinac. Ti si otišao. Svi ste jebeno otišli."

Nil je pratio tačku u pokretu. „Ide ka tebi", rekao je Nil Riku.

„Vidim ga", odgovorio mu je Rik.

"Naša karijera je bila završena, Miki." Major im je dao odsustvo do isteka roka. Kao da je znao da bi im više vremena tamo izvrnulo um. Izvrnulo ga kao Mikijev.