Verenica do petka

Dvadeset osmo poglavlje

Večera prethodne noći je bila napeta. Nije pomoglo ni to što se vetar razduvao i što je pretio pljusak koji je naveo Gven da se zapita gde je Nil. Krenula je jadnim putem izgovora glavoboljom i rano se povukla u svoju sobu kako bi izbegla razgovor sa svojim domaćinom.

Nije mogla da zaključi šta joj je kod Čarlsa više smetalo. Tiho spletkarenje koje joj se činilo da vidi u njegovom pogledu, ili osmeh koji ju je podsetio na klovna u cirkusu. A nije bilo ni nekih iskupljujućih osobina u njemu. Sigurna sam da je odličan narednik za obuku.

Gven se tiho kretala kroz kuću, namerno napuštajući svoju sobu kada je prošlo vreme za doručak. Kuća je bila tiha do te mere da se pitala da li je sama. U kuhinji je stavila šolju vode u mikrotalasnu da bi spremila sebi čaj. Sa izuzetkom nekoliko oblaka, nebo je bilo vedro.

„Budi bezbedan, Nil", šapnula je.

Kada je mikrotalasna zapištala, Gven se okrenula da uzme šolju.

Čarls je stajao odmah iza nje, blago podignute usne. Vrisnula je i zakoračila unazad udarajući se u pult i nagnječivši kuk.

„Dođavola", dahnula je.

„Nisam hteo da te uplašim." Njegov stidljivi osmeh je spao i zamenio ga je izraz zabrinutosti.

Đavola nisi. "Nisam Vas čula kad ste ušli." Protrljala je kuk i pokušala da se umiri.

„Želeo sam da budem siguran da imaš sve što ti je potrebno." Čarls se odmaknuo za nekoliko koraka. Za nekoliko država bi bilo bolje. Nosio je potpuno istu odeću koju je nosio kad je Nil otišao. Bila je ispeglana i čista, ali tačno u vojnom stilu. Čarls nije izlazio iz kuće, niti je čak imao posetioca. Za čoveka njegovog ranga, Gven je očekivala malo više aktivnosti vrata.

„Vaša supruga me je uputila gde šta stoji."

Čarls je otišao iza pulta i izvukao visoku stolicu.

Oh, sjajno... društvo. Gven je pronašla čaj i polako izvadila kesicu iz papirne ambalaže. Postalo je očigledno da Čarls neće pokrenuti razgovor.

„Jeste li se čuli sa Rut?"

"Stigla je na Floridu."

Gven je ubacila kesicu čaja u vodu i sačekala detaljniji odgovor. "Kako je Vaša ćerka?"

"Srećna je što je njena majka sa njom." Gven se prisetila da joj je i Nil davao tako kratke i precizne odgovore na početku. Ali je njihovo zajedničko vreme to promenilo.

„Niko ne može da zameni našu mamu kada smo bolesni."

Ugao Čarlsove usne se ponovo izvio. "Jedna od stvari za šta su žene dobre."

Nemoguće je osmehnuti se kada vam zadnji zubi škrguću. „Ima li mnogo žena u službi pod Vašom komandom?"

Njegov osmeh je pao. "Nekoliko."

"Vi to ne odobravate." Mogla je to da mu vidi na licu.

„Ženama je mesto u kući gde mogu da pripremaju čaj, a ne u divljini da uklanjaju mete."

Gven je prešla na drugu stranu prostorije, pobrinuvši se da može da izađe napolje a da ne mora da prođe pored njega.

„Mora da Vam je teško pao prijem žena u vojsku."

Slegnuo je ramenima. "Ja sam vojnik. Radim ono što mi se kaže."

"Zar ne određujete Vi većinu stvari kao major?" Duvala je u čaj da bi ga ohladila.

Čarlsova ruka je počivala na pultu, a kažiprst na njegovoj desnoj ruci je počeo sporo, isprekidano da tapka. "Uvek postoje ljudi iznad tebe."

Pomislila je na sliku trupe koju joj je Nil pokazao, ili kako god da su sebe nazivali. Prijatelja. "Istina. A oni ispod Vas ne prežive uvek svoje misije. To mora da je teško." Nije mogla ni da zamisli da pošalje trupe u bitku i sazna da se neko od njih neće vratiti kući. Čitav koncept rata joj je blokirao um. Zar nije svaki čovek želeo iste stvari? Srećnu i zdravu porodicu, hranu, dom? Svet u kom bi njihova deca mogla da rastu u najbolje moguće verzije sebe i da imaju sopstvene porodice? Zaista, šta je više trebalo? Zašto se boriti? Za nju to nije imalo smisla.