Verenica do petka

Trideset treće poglavlje

Munje su se smirile dovoljno dugo da Blejk sleti u Kolorado Springs. Njegov pilot se pozabavio obezbeđenjem aerodroma i organizovao dopunu mlaznjaka. Blejk ga je obavestio da će možda morati da uzlete one sekunde kada se bude vratio.

„Sleteo sam", rekao je Karteru dok je pogledom pretraživao predvorje za dolaske u potrazi za vozačem kojeg je tražio da ga dočeka.

„Obezbedio sam ti ulazak u Fort Karson. Sad je sve na tebi."

Blejk je mahnuo vozaču koji je držao veliki beli karton sa njegovim prezimenom.

„Imaš li ideju gde bi u bazi mogao da se nalazi major Blejni?"

„Nisam dobio tu informaciju. Čuvari u bazi će te pitati kojim povodom dolaziš, reci im da treba da razgovaraš sa Blejnijem."

"A ako nije kod kuće?"

"Onda postoje šanse da te neće pustiti unutra."

Blejk je pokrio slušalicu na telefonu da bi razgovarao sa svojim vozačem. „Na putu sam za Fort Karson. Znate li gde je to?"

"Da, gospodine."

Blejk je klimnuo glavom i vratio pažnju na Kartera dok je pratio vozača sa aerodroma.

"Šta onda?"

„Ne znam... uđi u lokalni bar, raspitaj se. Nil je tamo bio stacioniran neko vreme. Neko ga je sigurno video, možda zna gde bi Nil otišao."

"Kao igla u plastu sena."

Vozač mu je otvorio zadnja vrata gradskog automobila i Blejk je skliznuo na sedište.

„Hvala, Kartere. Naći ćemo ih." Morali su da ih nađu.

"Srećno."

I bila mu je potrebna sreća.

Baza nije bila udaljena ni dvadeset minuta od aerodroma. Na zatvorenoj kapiji su stajala dvojica stražara u pantalonama sa puškama u rukama. Još jedan čovek je sedeo iza u kabini i posmatrao kako se približavaju.

Vozač je spustio i svoj i Blejkov prozor. Stražar je krenuo ka njima bez osmeha. "Kako Vam mogu pomoći?"

"Ovde sam da se vidim sa majorom Blejnijem." Najbolje je da se ponašaš kao da te major očekuje, razmišljao je. Blejk je izvadio vizit kartu i pružio je vojniku. „Guverner Karter Bilings je organizovao bezbednosan ulazak."

"Sačekajte ovde, gospodine."

Blejk se zavalio i posmatrao muškarce. Vojnik u kabini je podigao slušalicu i počeo nešto da priča. Oči su mu se suzile tokom razgovora, a jedan od druga dva čuvara je hodao oko kola dok je zapisivao broj dozvole.

Blejk je tapkao prstima po sedištu pored sebe.

Čovek iz kabine je izašao i prišao automobilu. Izraz njegovog lica je bio nečitljiv.

„Žao mi je, gospodine Harison. Major Blejni danas ne prima posete."

Blejkova vilica se stisnula."Pitanje je života i smrti. Možete li ga nazvati i reći mu da se radi o Nilu Mekbejnu?" Ovo se nije dešavalo. Nije bilo prihvatljivo da bude tako blizu i da ne bude pušten na kapiji.

Čuvari su se pogledali, ali se njihova odluka nije promenila.

"Žao mi je. Ne postoji ništa što bih mogao učiniti za Vas. Možete pokušati da zakažete sastanak sa sekretarom majora Blejnija."

Blejk je razmišljao da izađe iz auta, ali je shvatio da bi to izgledalo agresivno koliko se i osećao trenutno. Nije želeo da provede noć u zatvoru i još više odloži svoju potragu.