Verenica do petka

Devetnaesto poglavlje

Zaustavili su se u malom gradu na granici sa Koloradom i kupovali zalihe za kampovanje.

„Ja ne kampujem", šapnula mu je Gven na uho. Najbliže što je prišla kampovanju je bilo spavanje na zadnjem sedištu automobila koji su vucarali sa sobom.

Nil joj je namignuo, ipak stavio šator u kolica i nastavio niz prolaz.

Šta je zapravo očekivala? Da će ići u hotel svake noći sad kad su u jednom uživali? I koliko će dana i noći uopšte ovo raditi? Do sada Gven nije tražila od Nila bilo kakve detalje. Nadala se da će joj on otkriti svoje planove, ali nije. Barem ne mnogo.

Gven je ubrzala korak da bi ga sustigla dok je on pronašao vreće za spavanje i počeo da ih zagleda. "Ne šalim se. Ležanje na hladnom tlu me ne privlači."

Nil je posegnuo za vrećom za spavanje za dvoje, pogledao je i ubacio u kolica.

Možda kampovanje sa Nilom ne bi bilo tako loše. Na zadnjem sedištu nije bilo mesta za oboje.

Sa podignutom jednom stranom usne, pronašla je duplu prostirku koju bi stavila na dno šatora i dodala je njihovim zalihama.

"Želim logorsku vatru." Prijatno svetlo vatre i Nil? Šta bi moglo biti bolje?

Na trenutak je pomislila da će odbiti njen predlog.

Zatim je u kolica dodao kesu maršmeloua.

U tišini su se kretali kroz radnju. Dodala je i dukseve za oboje. Njegov je bio trostruko veliki, a njen srednji... oba sa slikom stenovitih płanina Kolorada. Nil je dodao mali tiganj i nekoliko konzervi hrane, gazirani sok, instant kafu i običnu vodu.

Kasir je ćaskao dok je kucao namirnice. „Izgleda da idete na kampovanje?"

Gven se osmehnula i upamtila da ćuti.

„Izgleda", rekao je Nil.

„Imate sredstvo protiv buba?"

"U redu smo."

"Mi se trudimo da odemo nekoliko puta tokom leta." Kasir je pogledao preko Nila u nju. „Kuda idete?"

Gven je primetila da su mišići na Nilovom vratu napeti. "Videćemo kad budemo stigli."

"To su najbolja putovanja." Klinac im je rekao koliki je račun i spakovao im namirnice i opremu.

"Uživajte."

Nil je zgrabio torbe. "Hoćemo."

Gven se osmehnula i pošla za njim napolje.

Kad je ušla u auto, konačno je osetila da može da priča. „Sledeći put ideš na kasu bez mene. Ko bi rekao da ćutanje može biti tako teško? Nisam sigurna kako to radiš sve vreme."

Otvorio joj je vrata. "Vežba."

Kako se put prostirao ispred njih, tako je i tišina. A Gven je želela nekoliko odgovora.

„Pa koliko ćemo još ovako?"

Nil je suzio oči. "Kako?"

„Na putu... jeftini hoteli, a sada moram da dodam i kampovanje. Koliko će još biti ovakvih dana?"

"Ne još mnogo."

"To nije odgovor, Nil."

"Tri, možda četiri dana."

To nije izgledalo tako dugo. "I onda?"

"Odvešću te na bezbedno."

"Gde ćeš ti biti? Negde na nebezbednom?"

Gven je mogla da ga vidi kako se povlači. U nastojanju da mu vrati osmeh, stavila je ruku na njegovu butinu. „Zašto oboje ne odemo tamo gde je bezbedno? Neka policija sredi onoga ko je ubio moje komšije. Misliš da su ubijeni, zar ne?"