Verenica do petka

Petnaesto poglavlje

Dva uzastopna noćenja na zadnjem sedištu malog automobila su bila previše. Naravno, pomoglo je to što je Nil uspeo da pronađe dva najlepša mesta za kampovanje, ali bilo je dosta!

Jutro u Nevadi ju je iznenadilo. Litica pored koje su se parkirali je išla stotinama stopa uvis, a iza nje je bilo samo vedro plavo nebo. Na svetlu dana, njihov improvizovani kamp se činio manje pretećim.

Ništa nije pripremilo Gven za Jutu. Videla je slike, ali nikada nije bila tamo. Pejzaž je bio sladak za njene oči. Zvučala je kao snimak sa stalnim „briljantno i zadivljujuće" koje je izgovarala iznova i iznova.

Oštri vetrovi koji su oblikovali litice i vidike su takođe ljuljali i njihov mali automobil.

„Divno je", rekla je dok su zalazili za još jedan ugao i još jedan pogled vredan slike joj se pojavio pred očima.

"Jeste." Od njihovog poljupca nije uradio ništa više od toga da se očešao o nju. Činilo se da je pronašao odgovarajuću udaljenost za koju je rekao da mu je potrebna da bi ostao na oprezu. To nije značilo da nije primećivala kako je posmatra s vremena na vreme.

Nil je imao trodnevnu bradu na licu, a njoj se to dopadalo. Lep, na svoj grub način, nekako se smekšao sa bradom. Njegova kratka kosa je učinila da brada izgleda namerno umesto lenjo. Ne bi joj smetale ni ogrebotine na njenoj koži. Svuda.

Sve je plaćao gotovinom. Čak je i Gven, koja nije gledala toliko filmova o bekstvu, znala da se kreditnim karticama može ući u trag. Bili su potpuno van radara, kako kažu. Niko ih nije poznavao, niko ovako nije mogao da ih pronađe. Ta pomisao bi mogla da je uplaši da je bila sa bilo kim drugim. Umesto toga, osećala se oslobođenom.

„Molim te, reci mi da ćemo večeras naći neki smeštaj."

"Videćemo."

„Nil, molim te. Mojoj odeći je potrebno dobro ribanje i mislim da ti nisi spavao više od sat ili dva u prethodne dve noći."

"Ne treba mi puno sna."

„Oh, ma nemoj. Svi treba da spavaju. Moji pokušaji čišćenja nisu bili dovoljni. Krevet i čistu vodu, molim." Dodala je šećer u svoj zahtev. „Znaš da nas ovde niko ne prati."

Potvrdio je njene reči kad je pogledao u retrovizor.

"Nema nikoga."

Uzdahnuo je. „Moramo da kupimo nekoliko stvari... pre nego što se prijavimo u hotel."

Zapljeskala je rukama kao školarka, preskočila sedište i prislonila usne na njegov grubi obraz. "Hvala ti. Jedva čekam da ponovo budem čista." Vratila se nazad na svoje sedište i brojala kilometre do sledećeg grada.

Našli su prodavnicu na uglu u kojoj se činilo da ima svega i svačega. Poput mini Volmarta, u nekoliko prolaza je bilo odeće za celu porodicu, a u drugim namirnice.

„Nećemo dugo biti ovde. Ne razgovaraj ni sa kim."

Gven je proizvela zvuk testere i nasmešila mu se. Pružio joj je dve novčanice po dvadeset dolara. „Idem ja po hranu, a ti uzmi šta god ti treba."

Iskočila je iz auta i praktično uletela u radnju. Nakon što je zgrabila korpu i pronašla raf sa šamponima, uzela je nekoliko šampona i balzama, sapun i brijač. Prošla je pored farbe za kosu i stala. Pronašla je smeđu i crvenu nijansu koja se može isprati i ubacila ih u korpu. Sjaj za usne, sredstvo protiv buba. Vlažne maramice.

Žena je prošla pored nje, a Gven se pretvarala da čita poleđinu jedne od kutija.

Nije bila sigurna koliko joj je trebalo dok je pronašla sve stvari, pa je otišla do kase i primetila još jednu stvar koju je morala da kupi.