Gorka sudbina 🖤

33. Dio

~Tamara~
"Šta se desava ovo?" govorila je Sanja krijuci se ispod stola sa rukama na glavi.
"Ah duso, ma nista, shvatili su da si vjestica pa evo sad te lomacama
ćeraju u nadi da ce te objesiti ili zapaliti...." smijala sam se
"Dobro dosta je. Tamara, sta se desava?" Marija je bas nervozna ovih dana...
"Šta, šta se desava, nisam ih sigurno otisla pitati sta se desava. Vidite i sami. Napadaju nas. A Boze moj..." kao da su slijepi svi.
"A gdje nam je obezbjeđenje?"i ovaj Marko ocigledno ima jezik da nesto pita. Nerviraju me vec.
"Izvini sreco ali ovdje nemamo obezbjeđenje." moj sarkazam nikad nije imao kraja
"Šta?!" svi su uglas upitali
"Šta, šta? Pa nisam stigla sve srediti Boze moj."
"TAMARA!! " opet oni to u horu.
"Tamara odmah zovi neka dođu."
"Ali Marija..."
"Tamaraa."
"Dobro evo zovem."
"Ti dok nekog dozoves svi mozemo primiti po minimum dva metka u čelendru."
"Nisi ti te sreće Lea..." prosaputala sam
"Molim?"
"Dobro dosta je. Ajde da razmišljamo realno. Ova kuca je pametna, ima i mnogo oruzja. A oni, oni ne mogu jos dugo, nemaju toliko municije." kaze pametni gospodin Marko
"Marko je upravu, koliko mogu imati municije? Ne dovoljno, dakle Tamara odvedi nas do podruma." i ovaj se dosjetio da je živ, eh Milose eh... Samo polako
"Ali prostor do tamo je sav u staklu pobice nas."
"Pa to nije jedini način, Marija, da stignemo do oruzja." svi su me gledali sa čudjenjem.

Polako sam otvarala parket u podu, i izvlačila oruzje. Bilo je tu mnogo skrivenih automatskih pušaka. Sasvim slucajno sam, kao mala, vidjela tatu kako ih krije. Kasnije sam provjeravala cesto i uvijek su bile na istom mjestu. Sad ce nam pomoci.... Ali svi su me nekako gledali ljutito...

"Dakle, Tamara, dok su oni nas napadali, mi smo ovdje ko kukavice se krili, da bi nam ti kasnije dala ovo oruzje koje je pred nama od samog pocetka." disala je duboko, izgleda ljuto, sviđa mi se.
"Pa niste pitali Sanja...."
"Zar treba pit..." krenula je kuja na mene. Ma samo nek proba ima da guta staklo
"Dobro dosta je, ne diraj je sad. Znam imas zelju da je ubijes ali smiri se." A i zli kralj je tu, Igor naravno
"Da vjestice, smiri se." rekla sam to smoreno ali ponosno
"Tišina. I ne prevrći očima Tamara." ovaj put je Maki stvarno bila ljuta
"Cuvari dolaze. A mogli smo se malo zabaviti do tad...." gledala sam u Mariju na sta je ona potvrdila klimajuci glavom.
"Idemo."

Uzeli smo oruzje i poredali se u kuci. Dogovor je bio da gađamo svakog od njih u nogu ili ruku. Ne zelimo da tako brzo umru. Marija se vratila na staro, odlicno nišani i brzo puni puške. Trenirala je od kako sam ja preminula i vratila se u žive. Osjecaj je divan da znate. Eh da se vratimo na ovo.... Nikom nisam ostala duzna pa cak ni Milosu. Ne znam kako da kazem Mariji da nas je on izdao.

"I šta cemo sad s njima?" upitala je dok je mlatila pistoljem ispred njihovih očiju
"Jebaćemo ih...."
"Tamaraa"
"Dooobro jebacemo ih kasnije."
"Tamara daj molim te."
"Da ih mučimo?"
"Moze." slozila se kao da je to obicno igranje, i sviđa mi se.
"Maki..."
"Molim duso."
"Imamo izdajicu u nasoj ekipi..."
"Dobro, ko je?"
"Am kako da ti kazem..." taman kad sam htjela reci njegovo ime naišao je.
"Ej mala."
"Ej Milose."
"Moram izaci sad, pa da znas." cudno mi je tu nesto....
"U ovo doba? Gdje ces? Mogu s tobom?"
"Da. Amm ne mozes bas sa mnom imam obaveza a i kasno cu doci, lezi ti i odmori." ma stvarno? Obaveze? Ajde da vidimo kakve.
"Okej, onda se vidimo noćas."
"Uredu, idem. Laku noc Tamara." Šta li krijes kretenčino.
"Moram i ja da idem sreco, brzo se vracam."
"Tamara ali..."
"Brzo cu, obecavam."

Ajde sad da vidimo gospodine Milose, sta vi to krijete. Ušla sam u auto i polako krenula za njim. Znam da nesto krijes pizdo. Od mene se jos niko nije spasio.
Krenuo je polako prema centru grada, i zaustavio se kod, meni, poznatog kafica. Izasao je a tamo ga je cekala neka plavusa.
Malo bucmasta, ne nesto lijepa niti zgodna. Zapravo je bas odvratna.
Uhvatio je za guzicu i jako je i drsko sebi približio. Ona se smijala i ljubila ga po vratu. Fuj.
Ali znaci tu smo gospodine, pa hajde onda da napravimo nekoliko fotografija, jer hej? Ko bih ja bila, kad ovako srecne trenutke ne bih zabilježila.

Sjedili su tu tako ugodno, moram uci unutra. Posto vec znam kafic i osoblje, ovo ce biti i vise nego lako. Otisla sam unutra i sjela blizu recepcije. Milos je zatrazio sobu i otisli su zajedno. Bice burna noc.... Da znam.... Ali ja cu ti zivot napraviti jos burnijim.

Moram da nazovem Mariju.
"Hej Maki...."
"Ej mala. Sta je bilo."
"Mozes li doci na jednu lokaciju?"
"Sada, u ovo doba?"
"Da, sada. Poslacu ti lokaciju dođi brzo."

Znam bice bolno ali bolje i ovako nego kasnije da pobjegne i da ga ne stignemo mučiti.