Gorka sudbina 🖤

34. Dio

~Marija~
Tamara me je zvala hitno u jedan od hotela. Ne razumijem. Otisla je odmah poslije Milosa i rekla je da ce se vratiti brzo, ali ocigledno se desilo nesto.

Bez postolja se ne ide cak ni u dvorište. Dusmani bi te spalili gdje god bi stigli. Nadam se samo da se nikom nista nije desilo.

Ulazim u auto i okrecem ključ. Uzimam telefon i zovem Milosa, ali odbija mi poziv. Vec nekoliko noci izlazi u ovo doba. Cudno se ponasa prema meni, i hladan je. Skoro da i nemamo kontakt iako smo u istoj kuci. Ne, nisam smjela reci Tamari... Ko zna sta bi mu uradila.

Stizem pred hotel i vidim Tamaru na recepciji, gasim auto, izlazim i ulazim u hotel. Prilazim joj s leđa, dok zamisljeno gleda prema stepenicama koje vode ka sobama.
"Hej Tamara..." pogledala me je nekako tuzno, uplaseno... Vise ni ne znam kako bih to objasnila.
Dala mi je kljuc od sobe 17 i glavom mahnula da krenem uz stepenice... Krenula sam, a Tamara je zamisljeno stajala i gledala u jednu tacku.

Približavala sam se sobi i kljuc gurnula u vrata. Polako sam otkljucala i usla...

~Tamara~
Ne mogu da vjerujem sta sam uradila. Marija ce zbog ovog skota toliko biti lose... Trebala sam ga samo skloniti odavde i reci da je pobjegao ili sta god. Ubila bih ga jednostavno.
Moram da idem za njom. Šta ako uradi nesto sebi?
Trčala sam uz stepenice prema sobi da stignem sto prije. Taman kad sam zagazila na sprat vidjela sam kako Marija otvara vrata.... I ispada joj kljuc. Prilazim joj polako i vidim kako njene plave oči gube sjaj... Vidim kako gorka suza teče niz njen bijeli obraz. Usne drhte a srce jako lupa.

Soba je bila u crvenom svjetlu, u krevetu su bili Milos i ta djevojka. Naravno po njenom izrazu lica bila je zadovoljena. Milos je polako vukao čaršaf sa sobom i otisao u wc. Brzo je izasao, ovaj put ocigledno obucen.

Marija je sjela na prvu stolicu i gledala tu djevojku. Gledala ju je tako ponosno, drsko, sa takvim osmijehom kao da je pobijedila sve ratove.
Samo je jedna suza potekla iz tih plavih očiju a i ta je bila brzo obrisana.

"Ma... Mar.... Marija... Mogu objasniti..." cuj ti njega, moze objasniti.
"Nema potrebe. Sve sam shvatila." rekla je ona gledajuci u tu djevojku.
"Marija... Ja..."
"Znas Milose, ne vara se sa droljom, nego sa boljom. Ali, kad te tako pogledam onda shvatim da ste na istom nivou tako da... Sve je na mjestu." ustajala je polako.
"Marija cekaj..."
"Milose... Zelim ti svu srecu, ali dabogda umirao u sebi kad god ja bila srecna." okrenula se i krenula prema vratima a onda je pogledala u tu djevojku i rekla
"Ti si lutko sramota za zenski rod." i otisla.

Pratila sam je u stopu, mislila sam da ce plakati, vristati, haos napraviti.... A ona je samo sjela i narucila kafu. Ponasala se kao da se nista nije desilo.
"Šta ti je Tamara, sto me tako gledas?" upitala me je upitno srčući vrelu kafu.
" Marija, ljubavi, ti znas koliko ja tebe volim sreco, ali jesi li ti dobro?"
"Zašto ne bih bila?"
"Ali ovo..."
"Aha, razumijem. Mislila si da cu napraviti haos." samo sam klimnula glavom i pustila je da nastavi pricati.
"E pa vidis sreco, poslednji put kad sam plakala za muskarcem to je bilo... Am pa nikad. Ne bih sebi dopustila da placem zbog bilo koga. Da, tacno je, ta suza jedna je potekla, ali to je posljednja ne brini se. On je takav, ja sam se pomirila s tim i tu je gotova stvar. Ne brini se sve je uredu. " namignula mi je sa osmijehom kao da je osvojila nesto a ne upravo izgubila.
" Osvetices mu se? "
" Apsolutno. Zasluzio je. Nego, ti mislis da sam ja izgubila? "
" Pa... "
" Nisam. " presjekla je to sto sam htjela reci
" Ja ne gubim duso, on je izgubio, i tek ce izgubiti."
"Znam da hoce. Natjeracemo ga da zažali." rekla sam to ponosno, jer smo nas dvije psihopate. Sredicemo sve, a i znam da Marija sigurno ima ideja u glavi.

Dva dana kasnije
~Marija~
Odustale smo od osvete, ne zelim da se bakcem s njim dok ratujemo s Kristijanom. Nemamo vremena. Neka mu se samo vrati, ionako me ne zanima.

Hodam vec satima po gradu, razgledam sta sve mogu sebi da kupim, ali nista mi se ne sviđa. Gladna sam, mozda da odem do nekog restorana? Pa da, sto da ne.

Hodam do najdrazeg restorana, i osjecam kako mi neko dodiruje rame a zatim okrecem. Pa naravno, ko drugi, nego Milos. Sjetio se sinocne igre, sigurno ga strah sad, ili cak savjest, ako je i ima uopste..

"Ako mislis da cu ti vratiti, ne brini se, necu. Mozes spavati mirno." rekla sam to i okrenula se

"Marija, ne idi. Daj da razgovaramo kao ljudi." govorio je trceci za mnom. Zastala sam na trenutak i okrenula se.

"Da razgovaramo kao ljudi? Izvini, gospodine, nisam te prepoznala. Toliko ljudskosti imas, da jednostavno vas nisam prepoznala." smijala sam se.

"Marija nije onako kao sto izgleda ja..."

"Nemoj. Nemoj, sacuvaj jos malo tog svog ponosa ako ga uopste imas. Sacuvaj svoju prljavu cast koja ne treba nikome."

"Marija..."

"Ne, brini se. Pokopala sam te vec. Sad idi toj kuji koja ne vrijedi ni 5 para i jebi je. Posto ni ona a ni ti niste za bolje.... Neka vam je sa srecom." kao kraj poslala sam mu pusu. Kraj mora biti sladak.

Stigla sam u restoran i docekao me je fin konobar, kulturan. Gledao me je tako duboko tim smeđim očima. Jos do sad nisam vidjela tako lijepe oči.

Konobar

Kristijan