Ubistvene noći - prva knjiga

5

Devet sati kasnije sletela sam u grad po imenu Monterej. Kada sam izlazila iz aviona sa obe strane stepenica stajala su dva čoveka obučenih u crna odela sa crnim naočarima na očima. Jedan od njih je bio tamnoput sa crnom kratkom kosom dok je drugi bio svetle puti i tamno plave kose.
  Kada sam sišla sa stepenica i osvrtala sam se oko sebe, ne znajući gde treba da idem i šta da radim.
  𝑀𝑜𝑔𝑙𝑖 𝑠𝑢 𝑏𝑎𝑟 𝑛𝑒𝑘𝑜𝑔 𝑑𝑎 𝑝𝑜𝑠̌𝑎𝑙𝑗𝑢 𝑝𝑜 𝑚𝑒𝑛𝑒 𝑠𝑢𝑑𝑒𝑐́𝑖 𝑑𝑎 𝑛𝑒𝑚𝑎𝑚 𝑡𝑒𝑙𝑒𝑓𝑜𝑛 𝑖 𝑖𝑑𝑒𝑗𝑢 𝑔𝑑𝑒 𝑡𝑟𝑒𝑏𝑎 𝑑𝑎 𝑖𝑑𝑒𝑚.
  Kao da sam ih prizvala dva čuvara od malopre stala su ispred mene i preprečili mi put.
  "Pođite sa nama", rekao mi je jedan povukavši me za ruku gde sam se odmah istrgla. Izgledali su mi sumnjivo i naravno da nisam želela da pođem sa ljudima koje prvi put vidim u životu.
  "Ne idem ja nigde", rekla sam oštro pogledavši tamnoputog čoveka koji me je povukao.
  Tada su se obojica pogledali kao da se preispituju šta da rade. Drugi čovek je klimnuo glavom onom koji me je uhvatio i ovaj se okrenuo opet ka meni i skinuo naočare. Pogledao me je u oči i videla sam kako u njima seva munja dok je govorio: "Molim vas gospođice Lia, pođi te sa nama." Tada sam shvatila, oni su ljudi koje su poslali po mene.
  Klimnula sam glavom i čovek opet stavi naočare i klimne glavom drugom koji se osvrtao oko sebe da proveri je li neko video.
  Odveo me je do crne G-klase dok je drugi otišao po moji kofer. Kada se vratio i ostavio moji kofer u gepek krenuli smo. Čovek koji je upravo došao kliknuo je neku spravicu u uvu i govorio: "Stigla je. Vraćamo se u školu. Prijem."
  Verovatno mu je neko odgovorio te je on opet rekao: "Prijem".

  Sat vremena kasnije našli smo se usred šume gde su se samo nazirala visoka stabla u nedogled.
  Odjednom zastali smo ispred ogromne kapije koja se prodirala u dužinu minimum tri metara. Okolo je bio zid koji se prostirao još i dalje nego što je moji pogled dosegao. Sačekali smo nekoliko trenutaka i kapija se otvorila, bez i jednog jedinog zvuka.
  Vozač je opet upalio motor i krenuo. Išli smo tankim putem boje slonovače koji se prisiljavao na zalasku sunca.
  Ubrzo, kada smo se približili čistini ugledala sam ogromnu gotičku zgradu, kako je ličilo od kamena. Sa svoja tri sprata izgledala je nestvarno. Kao da je istrgnuta iz nekakve bajke i bačena u sred ničega. Kule i šiljati tornjevi na krovu oštro su štrčale uvis, vrhovima nalik na bodeže prosto parajući nebo.
  "𝐽𝑜𝑑𝑒𝑟", rekla sam zadivljena zgradom koja je bila ispred mene. Uvek sam bila ljubitelj fantastike i dvoraca da nisam mogla da verujem da ću živeti u jednom.
  Kada smo stigli u hlad školske zgrade i zaustavili se, istog se časa se vrata zgrade otvoriše i na njima se pojavi vitka, nasmešena žena koja je hitro sišla niz stepenice, prilazeći autu.
  Njena gusta smeđa kosa bila je nemarno zakačena pozadi šnalom oko koje se prisni uvijala. Izgledala je srećno. Kao da je srećna što je tu. Odahnula sam kada sam videla kako žena izgleda sasvim normalno: naočare je podigla na teme, a nosila je otmene pantalone i tanku belu bluzu.
  Čuvari izađoše iz auta i jedan je prišao zadnjem sedištu i otvorio mi vrata dok je drugi vadio kofer iz gepeka.
  Gledala sam ga zbunjena šta se dešava. I dalje sam bila očarana zgradom i ženom koja je upravo izašla iz nje. Kada sam shvatila da želi da izađem uradila sam to, sa prividnom nelagodom i oklevanjem. Šta ću, uprkos lepoti ovog mesta ništa mi nije ulivalo sigurnost i poverenje.
  Tada mi je drugi čuvar pružio kofer i nisam imala izbora. Prišla sam ženi i ona mi se široko osmehnula.
  "Lia, ja sam Maria Ramirez. Direktorka univerziteta 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚. Možeš me zvati Maria. Dobro došla."
  𝐿𝑖𝑎? Bilo mi je čudno kad sam čula svoji nadimak umesto mog punog imena. Tako me je otac uvek zvao. A takođe mi je rekla da je zovem po imenu.
  𝐶̌𝑢𝑑𝑛𝑎 𝑛𝑒𝑘𝑎 𝑧̌𝑒𝑛𝑎. 𝑃𝑜𝑐̌𝑖𝑛𝑗𝑒 𝑑𝑎 𝑚𝑖 𝑠𝑒 𝑠𝑣𝑖𝑑𝑗𝑎.
  Pričala mi je na engleskom, i ako je njeno ime odavno da je Meksikanka. Mogle smo da nastavimo da pričamo na španskom ali sam se tada setila da se ovde priča engleski zbog velike raznolikosti nacija.
  Uprkos lepoti ovog mesta nisam želela da imam bilo kakve veze sa ovim mestom. Ali sad već nemam izbora...
  Pružila sam Marii ruku i ona me iznenađujuće snažno i odlučno stisla. Pošto me je dobro protresla a onda nežno pustila moju ruku, opustila sam se. Ova situacija mi je bila, iz nepoznatog razloga, smešna.
  "Da li je to sve od tvog prtljaga?", upitala me je gledajući u kofer koji je stajao pored mene.
  Tada sam prvi put progovorila sa njom: "Da. To je sve."
  Maria kratko klime glavom i žustro je krenula ka stepeništu dobacivši mi preko ramena: "Bojim se da imamo dosta da pešačimo. Uveravam te da je ova zgrada bezmalo beskrajna.
  Otvorila je vrata zgrade i htela da uđe. Kada se okrenula i videla da je ne pratim čudno me je pogledala, a onda mi se blago osmehnula.
  "Verujem da ti je teško što si se odvojila od oca i domovine, ali na početku je uvek teško. Kasnije će ti biti lakše."
  Nisam bila uverena u to. Ali morala sam da gledam sa vedrije strane. Naučiću da bolje koristim i kontrolišem moći. Osmehnula sam se ženi i prišla joj vučući kofer za sobom.
  Žena mi se osmehne kada je videla da prilazim sa osmehom. Okrenula se i ušla u zgradu.
  "U prolazu ću ti objasniti gde se šta nalazi...", rekla je ali ja sam bila zauzeta posmatranjem ogromnog predvorija.
  Unutra je bilo svetlo i prijatno, za razliku na temperaturu spolja. Sunčeva svetlost bacala je raznobojne senke kroz vitražni prozor visoko iznad moje glave, da sam morala da skoro skroz zabacim glavu da ga vidim. Tavanica je bila visoka najmanje šest metara, koja se završavala velikom vitražnom kupolom. Kameni pod beše uglačan hiljadama stopala koja su gazila već stotinama godinama. Svećnjaci visoki gotovo dva metara stajali su u svakom uglu, kao stražari. Klupe i stolovi bili su poređani u senci zida, dok je deo obasjan vitražnom kupolom imao je samo betonski ograđeno tisovo drvo. Neki zidovi behu zasrti starim tepisarijama, mada nisam imala ni vremena da ih dobro pogledam, sudeći da sam pratila direktorku koja je verovatno tajno ima nekakav properel pa joj pomaže u da ide toliko brzo da bezmalo trčim za njom.
  Iz predvorija smo ušle u široki hodnik s tamnim drvenim podom. Maria skrenu u prvu prostoriju desno. U njoj je bilo dvadesetak velikih, drvenih stolova pravougaonog oblika, svaki sa po osam stolica. Uz jedan zid, ogroman kamin sezao je iznad naših glava.
  "Ovo je trpezarija. Ovde se služe svi obroci", reče ona, zastajući na trenutak da bih je na trenutak pogledala, a onda žustro krenula dalje.
  Blizu trpezarije, sa suprotne strane hodnika, prošla je kroz još jedna lučna vrata. Ova ogromna prostorija imala je uglačan drveni pod, tavanicu visoku gotovo kao i predvorije, i bila je gotovo prazna. Pored kamina u ovoj sobi sama sebi sam ličila na pataljka, dok su džinovski metalni lusteri na lancima visili s tavanice.
  "Ovo je svečana dvorana. Ovde se održavaju svi društveni događaji, balovi, skupovi i tako dalje", reče Maria. "Ovo je najstariji deo zgrade. Mnogo stariji od fasade. Čak stariji nego što izgleda."
  Videla sam dosta sličnih prostorija ali nikad ovakvu. Odavala je osećaj čarobnosti i toplote.
  Marija se naglo okrenula i pošla nazad ka hodniku. Požurila sam za njom, već pomalo zadihana od napora. Ova žena je kao Super Sonic brza. Okrenula se nalevo i pokazala mi još jedna vrata, objašnjavajući mi da je to dnevna soba. Tada smo krenule širokim drvenim stepeništem s raskošnim rukohvatom od mahagonija. Mariine espadrile neko su šuštale po stepenicama dok je grabila napred, neprestano nabrajući pojedinosti u vezi sa zgradom bila sam totalno zbunjena svim tim podacima - stepenište je od hrastovine, ili je možda bukovine? Trpezarija je iz vremena kolonija, ili možda Osmanlija? Većina kabineta nalazi se u istočnom krilu, ali šta je rekla o zapadnom?
  Pošto smo se popele uz dva niza stepenica, Maria skrenu levo širokim hodnikom, a zatim se pope uz jedno uže stepenište koje je vodilo do drugog mračnog hodnika s nizom belih drvenih vrata.
  "Ovo je ženska spavaonica. Da vidimo, ti si u sobi broji... trista trideset jedan..." Požurila je dalje hodnikom, sve dok nije stigla do sobe i otvorila vrata.
  Ušle smo u sobu osrednje veličine. Ne toliko mala ali ne i nešto velika. U njoj bilo je dva uredno nameštena kreveta, dve drvene komode, dva piseća stola i dva ormara; sve je bilo okrečeni isto, boje meda. Maria priđe prozoru i povuče zasun koji nisam ni primetila, i otvorila lučni drveni prozor i u prostoriju odmah obasja zlatna popodnevna svetlost.
  "Tvoja cimerka treba uskoro da dođe. Nadam se da će te se slagati. Tvoji deo je sa ove strane", pokazala je ka delu prostorije koji je bio do prozora. Krevet je bio do prozora, ormar i komoda jedno do druge a drveni radni sto odmah pored drugog. "Uniforme su ti u plakaru; tvoji otac nam je rekao koji broji nosiš, ali obavesti nas ako ti nešto ne odgovara. Trebalo bi da imaš sve što ti je potrebno. Da te sad ostavim da se raspakuješ? Večera je u pola osam, videla si gde je trpezarija. Ah, i uzgred..."
  Ponovo se okrenula ka meni. "Pošto si krenula da studiraš psihologiju, to ćeš i dalje nastaviti samo sa drugačijim predavanjima. Takođe, tvoj otac mi je rekao da voliš književnost, pa sam te ubacila na u svoju grupu. To je poseban seminar za manju grupu; nadam se da će ti se dopasti."
  Sa tim novim saznanjem samo sam buljila u Mariu. Klimnula sam glavom ali sam shvatila da treba da kažem nešto i to je trebalo brzo da smislim. "Um... U redu. Hvala", rekla sam i proklinjala sebe što nisam mogla da smislim ništa bolje.
  Maria nagnu glavu u stranu i pogledom me je odmerila od glave do pete kao de me proučava. Izgledala je da može da vidi moju nelagodu. Njenom pogledu nije moglo ništa da promakne
  "Mnogo toga o školi i nastavi možeš naći i ovoj koverti na stolu", reče ona.
  Kada sam sa iznenađenjem pogledala u ogromnu koverti na kojoj je pisalo moje ime, začudila sam se kako mi je promakla.
  "Imaš li neka pitanja pre nego što odem?"
  Htela sam da odmahnem glavom ali sam se obuzdala. Morala sam bar nešto da pitam.
  "Vi ste direktorka, zar ne?"
  Maria mi je klimnula glavom, malčice zbunjena.
  "Zašto sve onda ovo radite?", upitala sam uz široki pokret ruke.
  "Ne razumem", reče Maria, očigledno pometena. "Zašto radim šta?"
  "Poslali ste ljude po mene, dočekali me ste me na ulazu, pokazali mi zgradu, doveli u sobu..."
  Maria je oklevala, opušteno prekrstivši ruke na grudima. Glas joj je bio blag i počela je da priča na španskom. "Lia, tvoji otac mi je štošta rekao o tebi. Znam šta ti se dogodilo i veoma mi je žao zbog tvoje majke i brata. Znam šta znači izgubiti osobu koju voliš, i svesna sam kako je lako ostati u tom... užasu, bez nade da se ikad više izvučeš. Znam i šta si  uradila sa devet godina zbog majke." Kada mi je to rekla osetila sam kako mi suze oči i treperavo sam uzdahnula da ne bih zaplakala. Onda je Maria nastavila. "Ali ne smeš dozvoliti da ti ono što se dogodilo uništi život. Možeš mnogo da postigneš. Tvoje moći su fantastične. Moji zadatak je da te uverim da možeš sve to i da ti pomognem da se pribereš."
  Prišla je vratima i naslonila se ramenom na njih.
  Ono što mi je rekla mnogo mi je zasmetalo.
  𝐷𝑎 𝑚𝑖 𝑝𝑜𝑚𝑜𝑔𝑛𝑒 𝑑𝑎 𝑠𝑒 𝑝𝑟𝑖𝑏𝑒𝑟𝑒𝑚? 𝑃𝑟𝑖𝑏𝑟𝑎𝑛𝑎 𝑠𝑎𝑚!
  Znala sam da te reči ne smem na glas da izgovorim. Otac mi je rekao da pokažem najbolju verziju sebe i posle dužeg vremena bila sam voljna da ga poslušam. Neću više raditi ono što sam radila po žurkama i trkama i neću biti sa svakim.
  "Poslaću ti prefekta da se upozna sa tobom i da ti objasni sve što želiš da znaš", reče Maria, ponovo prebacujući se na engleski. "Doći će u sedam, što znači da ćeš imati dovoljno vremena da se središ pre večere. Vreme kada su obroci strogo se poštuje - molim budi tačna."
  Izašla je iz sobe sa svojom otmenom hitrošću, a vrata su se za njom polako zatvorila, tiho škljocnuvši.
  Odahnula sam...