Ubistvene noći - prva knjiga

40

𝓛𝓲𝓪

"Otvorite jebenu kapiju!", drala sam se ispred kapije vile, u kojoj sam zaista mislila da neću da se vraćam, ali ako je moji otac za ovih mesec i po dana stigao da se oženi komesarkom trideset godina mlađom vreme je da se suočimo sa istinom. I on i ja.
  Čuvari su mi odmah otvorili. "Lia, šta te dovodi ovako kasno ovamo?", upitao me je Martin ljubazno.
  Da, bilo je pola četiri, ali nije me bilo briga.
  "Probudi mog oca i tu kučku koju je oženio. Reci im da izađu napolje. Ja ni pod kojim uslovom ne ulazim tamo." Čuo je bes u mom glasu i nije oklevao.
  Drugi čuvar je zatvorio kapiju kada je Karter ušao.
  "Diši", smirivao me je.
  Pokušala sam svom snagom da mu ne odbrusim da odjebe, želim svu ljutnju da iskalim na oca.
  Više nije navaljivao, a moji otac i komesarka koja me je pre mesec i po dana privela su istrčali napolje. Ta kučka!
  "Lilijan, mislio sam da ćeš biti u letnjikovcu?", upitao je bez imalo srama.
  "A ja sam mislila da se ne bi oženio kučkom mlađom trideset godina!", prodrala sam se a on me je ljutito pogledao dok je ta žena gledala u mene pa u mog oca.
  "Lilijan, ne možeš tako pričati o mojoj žen...", neću mu dozvoliti da dovrši tu rečenicu.
  "Ni slučajno!", prodrala sam se. "Mislila sam da sve ove godine patiš za mamom a ti si jebao ženu godina tvog sina! Da li si se ikad zapitali kako je njemu? Gde je on, sa kim je i šta radi?", njegov pogled nije odavao nikakvu pristrasnost.
  "Ne želim da se svađamo napolju. Uđi u kuću", naredio mi je.
  "Ja u tu kuću ne ulazim. Dala sam ti doznanja za to kada sam poslala Maria po moji auto."
  Prostrelio me je pogledom i zaustio da mi odbrusi nešto, ali tada se njegova ženica umešala.
  "Lilijan, molim te, smiri se. Uđimo i razgovarajmo kao civilizovani ljudi", njen utešni ton me je samo još više razbesneo. Ko je ona da mi naređuje?
  Kada me je uhvatila za ruku da me uvuče u kuću istrgnula sam se iz njenog stiska i rasplamsala plamen. "Ti se ne mešaj. Nemaš pravo glasa."
  Razgoračila je oči kada je videla plamen u mojima i odmakla se, očigledno uplašena. 
  "Lilijan, molim te, smiri se", očev glas je bio očajan, što ne pamtim da sam čula od kako se drao na policajce da nađu Nikolasa.
  "Da se smirim? Kako misliš da se smirim? Sin ti je u nevolji a ti ovde uživaš! Je li te ikad zanimalo gde je i sa kim? Jesi li se u opšte zapitao zašto je otišao?"
  Njegov očajnički pogled je već ispario i opet se namrštio. "Misliš li da mi nije stalo do Nikolasa? Da ga nisam tražio? Uporno sam ga tražio dok ti nisi pobegla Lilijan. Sve što sam tada uradio bilo je da te dovedem nazad, ali ti nisi želela i bio sam slomljen. Saznao sam gde si ti i šta radiš ali ti nisi želela ništa sa mnom, kao ni tvoji brat. Saznao sam i gde je on i sa kim je. Eduardo mi ne dozvoljava da stupim u kontakt sa njim Lilijan! Za vratom mi je, da li to razumeš?"
 

"Šta to u opšte znači", upitala sam dok sam već osećala kako mi se ruke tresu.

  Karter mi je prišao za korak bliže, pokazujući mi da je tu i uz mene. Uz sav ovaj bes zaboravila sam da je tu.
 

"Znači da mi preti da će ga ubiti ako pokušavam da stupim u kontakt sa njim Lilijan... Drži ga uz sebe da me natera da patim. On u stvari ne želi njega - želi tebe."
  Ruka mi se instiktivno uhvatila za opekotine i stezala sam ruku do toga da me je čak zabolelo.
  "Čuj Lilijan, ima nešto što ti nikad nisam rekao i samo Maria i Natalija Rios znaju za to."
  Progutala sam knedlu kada sam čula da želi da mi oda nešto. Možda sam to već i saznala, krio je mnoge stvari od mene.
  "Znaš da sam od Adrianine smrti skoro uvek bio prezauzet. Razlog tome je bio to da sam pokušao da otkrijem za koga rade ljudi koji su je ubili. Kamere u dvorištu nisu radile, obezbeđenje je takođe nastradalo i samo sam mogao da se oslonim na tvoji opis tih ljudi. Kada sam otkrio za koga rade, držao sam to za sebe jako dugo, a onda sam morao da kažem Mariji koja je rekla Nataliji."
  Grlo je počelo da mi se steže i osetila sam da teže dišem. Naterala sam sebe da dišem da bih se smirila. "Ko ju je ubio?"
  Pogledao me je tačno u oči. "Eduardo."
  Zujanje u ušima, srce bubnja preglasno, pluća se stežu, vid se zamagljuje...
  Mrak.

  "Lia, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛, probudi se, molim te", Karter je stajao nad amnom držeći me u naručju.
  Trebao mi je veliki napor da podignem očne kapke i da progovorim. "Šta se desilo?"
  "Onesvestila si se", rekao mi je otac koji me je držao za ruku.
  Sve je od jednom počeli da se vraća. Otac mi je rekao da je Eduardo ubio mamu.
  Uspravila sam se u sedeći položaj a Karter me je i dalje utešno grlio.
  "Čak si i to sakrio od mene i Nikolasa. Da si nam rekao Nikolas nikad ne bi pobegao sa njim. A rekao mi je ono što si rekao njoj", pokazala sam prstom ka njegovoj ženi koja je bila u svilenoj crvenoj spavaćici i istobojnim mantilom. "Rekao mi je zašto je otišao od nas. Verujem da ti već znaš zašto."
  Njegove oči su se punile suza i ćutao je. Pustio mi je ruku i seo na beton obgrlivši noge. Rafaela ga je utešno pomazila po ramenu a on joj je samo sklonio ruku, a ona je bila uznemirena time.
  Naizad nešto dobro i od njega.
  "Znam da sam loš otac Lilijan. Nikad to neću sebi oprostiti, zato sam te i poslao u 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚. Da te poštedim mog lošeg roditeljstva."
  "Zakasnio si. Trebalo je da budeš svestan toga kad sam htela da se ubijem."
  Ćutao je.
  "Pustiću te, a ti diši, u redu? Tu sam", šaputao mi je Karter na uvo.
  Klimnula sam mu glavom i pustio me je iz zagrljaja.
  Sada kada ga ne osećam uz sebe kao da sam ostala bez oslonca i moram sa slomljenom nogom da hodam. Ali seo je pored mene i držao me je za ruku, pokazujući mi da je tu i davajući mi hrabrost.
  "Zašto si krio sve ovo od mene? Krio si moju tetku, baku, moji identitet, moje pravo ja. Samo zato što si se plašio da te ne opečem? Jadan si!"
  "Želeo sam da imate normalno detinjstvo, Lilijan. Adriana mi je ispričala kako joj je bilo u 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑢, i ni ona nije volela tu turturu tvoje bake. Pobegla je ovde od nje. Ja sam samo želeo da budete kao normalna deca. Adriana nije želela da znaš za Nataliju."
  "Mama je mrtva dvanaest godina, a da te podsetim da sam tome 𝑝𝑟𝑖𝑠𝑢𝑠𝑡𝑣𝑜𝑣𝑎𝑙𝑎. Ove opekotine prekrivaju ožiljke od biča. Ubila sam osmoro dece kada sam zavladala prvi put. A ti umesto da mi kažeš istinu ti si celom svetu govorio da sam to namerno uradila. Da li pored takvih trauma mogu da imam normalno detinjstvo?"
  "Mislio sam da te tako štitim...", prošaputao je i spustio glavu.
  "Ne. Nisi me tako štitio."
  Po prvi put u životu videla sam mog oca kako plače, ali njegov izraz lica bio je miran.
  "Čuo sam šta se desilo na balu...", promenio je temu i zaustavio svoje suze.
  "Nikolas je bio glavni akter. Još jedno traumatizovano dete koje si odgajao."
  Progutao je knedlu a ja sam ga svesno povređivala svakom rečju.
  Na travnjaku sam ugledala svetlucavu priliku u beloj odori i uplakanog izraza lica. Moja majka posmatrala je nas i bolelo ju je.
  "Lilijan, govoriš teške reči", rekla je Rafaela koja je zakoračila ka nama.
  "Ja samo govorim istinu, zar ne? Jesam li slagala nešto?"
  Otac je stegnuo usta u liniju.
  "Plašiš nas se i mrziš to. Plašiš se nas vladara jer smo superiorniji od vas običnjaka. Nikolas je otišao jer nije želeo da bude pod istim krovom sa osobom koja mrzi njegovu prirodu, a ja sada odlazim iz istog razloga."

  "Jedva čekam da legnem da spavam", rekla sam kad sam ušla u letnjikovac.
  Karter je ušao za mnom i upalio svetlo.
  Bila je to veća kuća sa jednim zidom od stakla, zlatno-braon zidovima a pod prekriven braon laminatom. Dnevna i kuhinja bile su spojene i delilo ih je crno kuhinjsko ostrvo sa mermernom pločom oko koje je bilo četiri crne stolice. Kuhinja je bila od bukovog drveta. Dnevna soba imala je trosed i dve fotelje od crne kože okrenute ka drvenoj komodi na kom je stajao poveći televizor. Pod je prekrio crveni starinski tepih koji je lično mama odabrala. Zapravo, koliko se sećam, ona je odabrala sve za celo ovo mesto.
  "Lepo je ovde", rekao je Karter smestivši se na trosed.
  "Volela sam da dolazim ovde. Tako je mirno i izolovano od grada."
  "Podseća me na mir u 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑢", rekao je zamišljen zabacivši glavu unazad.
  Njemu mora da je prvi put da napusti svoju dom na tako dugo. Mora da mu ovo teško pada.
  Sela sam pored njega i ovlaž mu poljubila rame. "Ni ja nisam htela da odemo odande. Žao mi je."
  Uhvatio me je za obraz i palcem ga mazio. "Nisi ti kriva, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛. Sve će biti u redu."
  Kada on to kaže tim utešnim tenorom deluje kao da će zaista biti tako.
  "Volim te", prošaputala sam kad sam stavila glavu na njegovo rame.
  "Odavde do zvezda je mala razdaljina za onoliko koliko ja tebe volim, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛."
  Nasmešila sam se i poljubila ga u rame. Od jednom kao da nisam mogla da prestanem da ga dodirujem usnama. Poljubila sam mu vrat osetivši njegov slani ukus i udišući njegovu kolonjsku.
  "Mislim da si rekla da želiš da spavaš", rekao je pogledavši me vragolasto u oči.
  Ovlaž sam ga poljubila u ugrizla mu donju usnu. "Ne sećam se toga."