Ubistvene noći - prva knjiga

39

𝓚𝓪𝓻𝓽𝓮𝓻

Devet sati kasnije sleteli smo u Valensiju. Nije mi prvi put da letim avionom, ali me i dalje hvataju mučnine.
  "Dobro si?", pita me Lia.
  Klimam glavom. "Šta čekamo?", pitao sam kad sam primetio da se osvrće oko sebe.
  "Drugarica je trebala da mi doveze auto", rekla je a onda pokazala prstom ispred sebe. "Eno mi auta. Hajdemo."
  Krenuo sam za njom.
  Bilo je oko dva ujutru, ali bilo je toplo.
  Kada smo stigli do auta, umesto neke Lijine drugarice, stajao je visok momak, plave kose. Bio je mršav i odeća kao da je visila sa njega.
  "Mario? Šta ti radiš ovde?", upitala ga je Lia kroz smešak dok je išla da se pozdravi. Pričala je na španskom. Umalo da zaboravim, inače bih nastavio da pričam engleski.
  "Gde je moja kraljica trkačkih staza", rekao joj je grleći je.
  U redu, zaista se trudim da sakrijem ljubomoru.
  Pustila ga je iz zagrljaja nervozno se smešući i onda mi pokazala rukom da im priđem.
  "Mario - ovo je Karter. 𝑀𝑖 𝑐ℎ𝑖𝑘𝑜", rekla je i preprela prste sa mojima.
  Bilo mi je drago zbog toga, jer mu daje do znanja čija je.
  Dečko je razgoračio oči i glasno se nasmejao. "Lia Sančez ima dečka? Od kad ti dozvoljavaš da budeš nečija?", nije uspeo da sakrije ogorčenje u glasu.
  Nasmejao sam se i uhvatio je oko struka. "Uspeli smo da promenimo jedno drugo, burazeru", rekao sam to zajedljivije no što sam hteo. Prosto je očigledno da se ovom jebaču diže kurac na nju.
  Široko se osmehnuo ali sam primetio da je stegnuo vilicu. Pružio mi je ruku.
  Stegao sam mu ruku a u njegovim očima blesnula je munja. Uzvratio sam osmeh pokazujući zube i rasplamsavši svoji plamen. Mnogi su mi govorili da mi ovaj osmeh izgleda divlje.
  "Drago mi je", rekao je istrgnuvši ruku iz moje, a ton mu je odavao da ne misli tako.
  "U redu...", rekla je Lia očigledno osetivši tenziju među nama. "Zašto si ti došao umesto Kamile? Je li joj se nešto desilo?", promenila je temu da smiri strasti.
  "Ti si se vratila, ja odlazim. Došao sam da se pozdravimo", rekao je pokazujući na kofer u autu.
  "Molim? Gde ideš?", upitala ga je Lia a ton joj je zvučao tačno kao kad mala devojčica pita zašto ne može da dobije lutku. Čudesno kako od tog glasa porno glumice može da zvuči tako detinjasto.
  "Verovala ili ne, u Meksiko. Uhapsili su me, a moji se otac očigledno ugledao na tvog. Šalje me tamo da radim u jednoj od njegovih firmi."
  Lia nije izgledala iznenađena. "Izgleda da su nam očevi seronje", izjavila je. "Šta je moji rekao kada si otišao po auto?"
  Mario je skupio usne oklevajući da joj odgovori. "Prvo se pitao zašto ne želiš da se vratiš u vilu, a onda mi je dao ključeve od auta i tvoji telefon", rekao je a po njegovom glasu i nespretnoj gestikulacijom dok joj je pružao telefon primetio sam da nešto skriva, a to je primetila i Lia.
  "Šta se desilo, Mario? Znam da prećutkuješ nešto."
  Duboko je udahnuo. "Jebena psihologija, ti ni ne moraš da postaneš empat", okolišao je nervozno se osmehivajući
  "Pređi na stvar Mario", rekla je shvativši ozbiljnost.
  "Tvoji otac... Oženio se jednom komesarkom...", rekao je a Liji se rasplamsao plamen u očima i osetio sam bes.
  "Taj kučkin sin!", prodrala se otrgnuvši se iz mog stiska.
  Izvukla je Mariov kofer sa zadnjeg sedišta i vratila se ka vozačevom mestu. "Žao mi je Mario, ali moram da se obračunam sa svojim ocem", bes u njenom glasu sevao je.
  Mario me je pogledao kao da ne zna šta da radi.
  Dovoljno sam upoznao Liju da znam da ne mogu da je odgovorim od njene namere. Dakle, idem sa njom.
  Seo sam pored nje na suvozačevo mesto a ona je odmah ubacila u brzinu i pojurila.