Ubistvene noći - prva knjiga

14

𝓛𝓲𝓪

Posle onoga u dnevnoj sobi celog dana nisam viđala Kartera. Što je bilo dobro. On je sam rekao da trebam da ga se klonim, to govori koliki je zapravo ološ. Drago mi je što ništa nije uradio Janu.
  Sutradan, krenula sam na čas književnosti i usput videla Itana koji je imao mali zavoj preko ruke.
  Sada kada znam da nema verenicu nije mi više toliko neugodno. Prišla sam mu.
  "Hej Itane."
  Okrenuo se ka meni i osmehnuo se. "Hej Lia, kako si?"
  "Super, kako je tvoja opekotina?"
  "Dobro je. Bolničarka je namazala nešto i rekla da pustim samo da zarate."
  Samo zamišljam taj prizor kada ga je Karter opekao. Sigurno je bilo bolno.
  "Karter je zaista ološ što te je opekao."
  "Takav je. Oduvek na dvojica imamo probleme."
  Krenuli smo zajedno ka kabinetu za književnost.
  "Zašto? Mislim, ne krivim te, ali sigurno postoji neki razlog za to."
  "Ispričaću ti jednom o tome. Čas samo što ne počne."
  Ušli smo u kabinet gde su klupe bile poređane u krug sem jedne katedre za kojom je bila Maria.
  Prišla sam joj.
  "Dobar dan."
  Maria me je pogleda i široko mi se osmehnu. "O, zdravo, Lia. Kako ti je prošao prvi dan?"
  Nisam baš imala osećaj da trebam da kažem šta je bilo sve sa Karterom pa sam prećutala.
  "Nije loše."
Direktorka mi uputi zagonetan pogled i klimnu glavom. Izvadila je neke knjige iz svoje fioke i pružila mi ih.
  "Evo ti je udžbenik za ovaj čas. Kod bobliotekarke sam ti ostavila još neke knjige."
  Klimam glavom i uzimam knjige. "Idi sedni gde želiš. Ovde je uvek opuštena atmosfera."
  "U redu."
  Sela sam i postavila pribor za sto. Koji minut kasnije čas je počeo i Maria je prišla stolu u sredini i naslonila se na njega.
  "Pa nadam se da ste svi uradili domaći od prošlog časa. To ćemo kasnije pregledati. A sada, radimo pesmu jednog srpskog pesnika, Vladislava Petkovića Disa. Njegov rad je raznovrstan. Pisao je o ljubavi, o društvenim pitanjima i prirodi. Dis je poznat po svojoj emotivnoj ekspresivnoj poeziji, koja je često bila ispunjena strašću i dubokim osećanjima. Umro je sa svega trideset i sedam godina ali je ostavio veliki trag u srpskoj književnosti. Danas radimo njegovu pesmu "𝑂𝑑𝑎 𝑗𝑒𝑑𝑛𝑜𝑗 𝑔𝑟𝑒𝑠̌𝑛𝑖𝑐𝑖". Pesma je kratka. Lia, možeš li nam je pročitati?"
  "U redu."
  Pročistim grlo i ustanem. Zaustim da počnem da čitam, oči su mi se rasplamsaju, i znam sam da Karter dolazi. Pogledam ka vratim i baš u tom trenutku Karter ih naglo otvori.
  Maria je izgledala razočarano.
  "Kasniš Kartere", prekori mu. "Imaš li neki razlog?"
  Karter je gledao u Mariu bez imalo stida.
  "Ne. Nemam opravdanje. Jednostavno sam zakasnio."
  Maria glasno uzdahnu. "Pričali smo o ovome Kartere, ali ipak... Zamoliću te da ostaneš posle časova. Sedi sad."
  Karter je bez reči posluša i sedne. Nažalost, jedino slobodno mesto je bilo pored mene. Seo je, ali me nije pogledao.
  "Molim te, Lia, počni", obratila mi se Maria.
  Opet pročistim grlo i počnem da čitam.
 
       O, da sam tvoje ruke, tvojih očiju sjaj,
       U njima da se gubim i nestajem iz dana,
       Da mi se u zanosu nebo i zemlja sjedna,
       I da su moje usne tvojih usana raj.

       O, da sam tvoje misli, tvojih snova dah,
       U njima da se širim i rastem kao bilje,
       Da mi se u zanosu nebo i zemlja sjedna,
       I da su moje usne tvojih usana raj.

       O, da sam tvoje srce, tvojih želja plam,
       U njima da se gorim i gasim kao plamen,
       Da mi se u zanosu nebo i zemlja sjedna,
       I da su moje usne tvojih usana raj.

       O, da sam tvoje telo, tvojih pokreta sklad,
      U njima da se krećem i nestajem kao sena,
       Da mi se u zanosu nebo i zemlja sjedna,
       I da su moje usne tvojih usana raj.

Kada sam završila sela sam. Pesma je bila prelepa. Čovek izjavljuje ljubav svojoj voljenoj. Želi da bude ona koliko je voli.
  "Dakle, Lia, šta misliš? O čemu govori ova pesma?", Maria se još meni obraćala.
Nisam mislila da će se još meni obraćati. Kada sam zaustila da kažem svoju teoriju, neko se umešao.
  "Želja za stapanjem sa voljenom. On želi da postanje njene ruke, misli, srce, telo...", začuo se Karterov glas.
  "Možeš li detaljnije da objasniš?", upita Maria.
  "Autor opisuje želju da bude jedno s voljenom osobom, da se u potpunosti sjedini s njom u svakom aspektu života. Svaki stih otkriva intimnu želju za potpunim sjedinjenjem s voljenom osobom, stvarajući sliku savršene ljubavi i harmonije."
  "Lepo Kartere. Filozofski rečeno, kao i uvek", Maria mu se osmehne kao da je zaboravila da je zakasnio.
  Karter joj uzvrati osmeh, i ne znam zašto, osećala sam da crvenim.
  Obratila se drugom učeniku, i dok sam slušala, odjednom osetim oštri dah na svom obrazu.
  "Nisi nešto naročito dobra u ovome, zar ne?", Karter mi šapuće na uvo.
  "Imala sam devetku, majmune."
  "Onda moraš biti brža. Zmajevi su poznati po brzini."
  Znam da je to rekao da bi me isprovocirao, ali neće mu uspeti.
  Okrenem se ka njemu i rasplamsam plamen u očima.
  "Takođe i po vatri. Želiš da ti pokažem?", kažem pretećim šapatom, ali on je izgleda kao da ga uzbuđujem.
  "Sećaš se da sam ti rekao da ne volim drskost?", upozorio me je tonom.
  Osmehujem se samo da bih ga iznervirala. "Shvataš li da me boli kurac šta ti ne voliš?" Njegov osmeh nestaje i namršti se.
  "Bolje da paziš šta pričaš mala", pripreti mi i uputio oštri pogled.
  "Inače?"
  Odmeri me je bezobraznim pogledom. Nagne se ka meni i njegove usne su tako blizu mog uha da osećam njegov dah na sebi.
  𝑃𝑟𝑜𝑘𝑙𝑒𝑡𝑎 𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚 𝑡𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑚𝑒 𝑜𝑣𝑜 𝑝𝑎𝑙𝑖.
    "Nikad ne bih udario žensko, ali sigurno znaš šta bih sve mogao da ti uradim." Njegova ruka koja je ispod stola polako je išla mojom butinom naviše, podižući mi suknju. Ježim sam se od tog dodira i, moram priznati, svideo mi se. Crvenilo mi se popelo do obraza i proklinjem to što on to može da vidi.
  Udarim mu ruku i on se uz tihi kikot odmakne.
  "Perveznjaku", kažem mu dok i sama u svom glasu čula užasavanje.
  "U buduće, pazi kako pričaš sa mnom", opet preti.
  "Potrudi se da ne bude budućeg, važi?"
  "Naravno, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛."
  Ostatak časa nismo progovorili ni reči ali nije me poštedeo oskudnih pogleda i malo mi je falilo da mu udarim aperkat.
  Na pauzi sam bila iza škole sa Sofiom.
  "E onaj Karter je stvarno ološ", požalim se.
  "Šta ti je u radio?", kaže Sofia dok je pali cigaru.
  "Na književnosti mi je zapretio da se ne bih ponašala drsko prema njemu. Znaš na koju pretnju mislim."
  "O odlično poznajem Kartera. Nekad smo se družili. Uglavnom, da. Obično kad je besan, ili loše raspoložen kresne neku ili ako ga je devojka tako iznervirala, kresne nju. Doduše, kakav god da je, nikad nije bio sa nekom na silu."
  "Znaš šta je problem?", Sofia me je upitno pogledala. Uverila sam je da mi se Karter ne sviđa, ali prosto moram da joj kažem šta osećam kad mi se približi. "Osećam se tokom grozno zbog toga, ali nekako... njegov dodir..."
  Zaronila sam lice u šake znajući koliko je to loše.
  Sofija se nasmejala i stavila ruke na moje rame.
  "Karter te pali zar ne?", upita me kao da je to normalna stvar.
  "Da, jebote. Svaki put kad mi se približi naježim se, a to nije od straha. Mada, juče sam primetila da se i on ježi u mojoj blizini."
  "Vidi Lia, ne mogu reći da te krivim. Prosto, Karter i jeste prezgodan. Njegov glas kad ti šapuće je dovoljan razlog za jezu. Da ga ne poznajem od kako sam došla ovde i ja bih mu se bacila pod noge, ali rekla sam ti, on nije lik za koga treba da se zakačiš."
  "Rekla si da si se družila sa njim. Zašto više ne?", menjam temu.
  TAKO MI JE NEPRIJATNO!
  Sofia odmahne rukom. "Jan i on imaju neke nesuglasice. Karter mi je drug od kako sam došla ovde, i nikad ništa nije pokušao sa mnom. Prosto, bili smo kao brat i sestra, ali on i Jan... Fatalno je kad su zajedno."
  "Zašto?", pitam zbunjeno. Juče su njih dvojica otišli da završe neki projekat. Jeste da je Jan izgledao malo nervozan kad se vratio ali ipak...
  "Ne znam. Prvo su bili dobri. Onda samo od jednom Jan je besan na njega. On i Karter su kao pas i mačka. Mislim, koliko ja vidim kad smo zajedno, Karter njega ne provocira niti išta. Zaista ne znam šta mu je."
  Sofia izgleda zbunjena sopstvenim rečima.
  "Uglavnom", nastavila je, "Karter nije loš momak. U suštini je dobar. Ovakav je postao pre tri godine."
  Pre tri godine... Tad sam imala sedamnaest, i ta godina mi je bila najgora od smrti moje majke. Sakrivam tugu sa lica i nasmejem se.
  "Pre tri godine sam i ja postala ovakva."
  Sofia se nasmeje i šaljivo me udari u rame. "Eto, već imate nešto zajedničko. O, osim, naravno, vaših moći i tetovaže."
  "Tetovaže?"
  𝐷𝑎 𝑙𝑖 𝑗𝑒 𝑚𝑜𝑔𝑢𝑐́𝑒 𝑑𝑎 𝐾𝑎𝑟𝑡𝑒𝑟 𝑖𝑚𝑎 𝑡𝑒𝑡𝑜𝑣𝑎𝑧̌𝑢 𝑧𝑚𝑎𝑗𝑎 𝑛𝑒𝑔𝑑𝑒? 𝑉𝑖𝑑𝑒𝑙𝑎 𝑏𝑖ℎ 𝑗𝑒 𝑣𝑎𝑙𝑗𝑑𝑎?
  "O da, zaboravila sam. Ima malu tetovažu feniksa ovde." Pokazala je na mesto ispod ključne kosti.
  "Feniksa?" Nesvesno sam dodirnula svoju tetovažu iza uha i iznenadnim se kada shvatim šta radim.
  "Da." Sofia se naginje da vidi moju tetovažu. Skloni mi ruku i kosu da je pogledala.
  "Zapravo, mislim da je identična tvojoj. Koja slučajnost."
  To nije slučajnost. Ovaj dizajn smo smislili ja i Nikolas nekoliko meseci pre nego što je otišao. Dogovorili smo se da ćemo se istetovirati zajedno. On je hteo da mu bude na istom mesto gde je i Sofia pokazala da je ima i Karter. Ne, to nije mogla biti slučajnost. Nije mogla.
  "Moram da pronađem Kartera." Ustajem i krećem u školu ali me Sofia uhvati za ruku i povuče unutra.
  "Kasnimo na čas!", uzviknu i obe potrčimo što brže možemo.
  I ako mi nije do časa znam sam da moram da idem na njega. Kartera ću naći kasnije. Oh ako on zna gde mi je brat, spaliću ga živog.
  Stigla sam u učionicu za filozofiju gde je nastavnik već predavao. To je bio isti onaj nastavnik koji me je upozorio na kaznu u trpezariji. Setila sam se Itanovih reči. On je najstroži nastavnik u celoj školi. Najebala sam.
  Nasloni se rukama na svoju katedru i namršteno me pogledao.
  "Kasnite, koleginice", prekori mi a ja samo ćutim. Ne mogu da izbijem iz glave to da Karter možda poznaje Nikolasa. Možda je ovde. Možda mogu da ga vidim.
  "Vidite koleginice, svi mi pričaju kako obećavate, ali za sad nisam video ništa od tih obećanja. Moliću vas da ostanete posle časa. Sedite sad", Milerov glas me vraća u realnost.
  Opet se okreće i nastavi da piše po zelenoj tabli sa škripavim zvukom krede.
  Osećam da crvenim i brzo sedam. Kroz celo predavanje nisam mogla da izbacim iz glave Nikolasa.
  𝐵𝑜𝑧̌𝑒, 𝑠𝑎𝑚𝑜 𝑑𝑎 𝑗𝑒 𝑧̌𝑖𝑣 𝑖 𝑧𝑑𝑟𝑎𝑣.
  Završio se čas, i tek kada su svi izašli iz kabineta prilazim nastavniku.
  "Gospodine, izvinite što sam zakasnila, prosto sam izgubila pojam o vremenu. Žao mi je."
  Glumim da mi je žao, i ako nije. Saznala sam da neko ovde poznaje mog brata. MOG BRATA! Ništa nije moglo pokvariti to.
  "Vidite koleginice..." Počinje a meni je odmah zasmeta ta formalnost. Koliko sam primetila ovde, nije uvek to obavezno, pa sam samo želela da i on prekine sa tim.
  "Molim vas, zovite me Lia."
  Namršti se i pogleda me mrko. "Vidi Lia," ipak je rekao moje ime, "znam da si tek stigla ovde i da se tek prilagođavaš, ali znaš kakva su pravila." Zapisao je nešto na parče papira i dao mi. " U subotu, u pola šest, čeka te kazna. Da ćeš ovo baštovanu kod kapele."
  "U subotu?! Ma dajte."
  Prekorno me pogleda. "Gospođice Sančez, imate sreće što ste dobili kaznu od jednog. Još jedan ovakav prekršaj, i dobićete nedelju dana kazne. Možete sad da idete."
  Poturio mi papir u ruke, i teškom voljom sam ga primam. Nisam ovde ni tri dana, već sam u nevolji. DIVNO!
 
  Na svim časovima sam jedva obraćala pažnju. Nisam mogla da izbacim Nikolasa iz glave. Posle časova moja potraga za Karterom je počela.
  Tražila sam ga svugde u školi ali ga nije bilo.
Kao da je ispario. Čim sam krenula da ga potražim napolje sudarila sam se sa jednim momkom smeđe guste kose i plavih očiju. Bio je visok, i sportski građen.
  "O, izvini. Tražim nekog pa sam se zamislila."
Izvinila sam se i htela sam da krenem dalje kada mi se momak obratio.
  "U redu je. Ja sam Liam Novoa. Iz Australije sam." Rekao je i njegovim očima se pojavio snop svetlosti. Vladar svetla.
  "Lia Sančez, Španjolka." Rekla sam i kao on u mojim očima se rasplamsao plamen. Postala sam bolja i tome.
  "Znam", rekao je.
  Kako to da svi ovde znaju za mene. Ne bitno, moram da nastavim sa potragom.
  "Izvini, moram da idem."
  Krenula sam da odem a on me je opet zaustavio.
  "Rekla si da tražiš nekog. Možda ti mogu pomoći. Koga tražiš?".
  Možda ovaj lik zna gde je Karter.
  "Kartera Garsiu."
  Momak se nasmejao. "O znam gde je. On je moj cimer. Ali pre nego što ti kažem gde je, zašto njega tražiš? Naravno ako smem da pitam?"
  Prevrnula sam očima. Bila sam u žurbi ali morala sam da mu nešto kažem da bi mi rekao gde je.
  "Samo mi reci gde je. Hitno je. Zaista."
  Njegov zabavljeni osmeh je nestao i postao je ozbiljan.
  "U kuli. Malopre sam bio sa njim."
  Klimnula sam. "Hvala ti. Sad zaista moram da idem."
  Potrčala sam ka kuli i zatekla ga tamo samog. Nije bio okrenut ka meni. Pušio je cigaru i gledao u daljinu.
  Oči su mi se rasplamsale i znala sam da me je i on osetio. Prestala sam da trčim baš kada se on okrenuo. Prišla sam mu brzo i odlučno, a on je izgledao zbunjen.
  "Šta ti hoćeš?", upitao me je očigledno iznerviran.