Ubistvene noći - prva knjiga

29

𝓛𝓲𝓪

U pola dva iskrala sam se iz škole i pojurila šumom ka Karterovih kući.
  Znam da me je izazvao samo da ne bih pukla i uništila školu i sve u njoj.
  Misli da je sve ovo previše za mene. Možda i jeste, trudim se da ne razmišljam o tome.
 
  "Jesi li spremna?", upitao me je Karter. Nisam ga videla, dok on mene sigurno jeste.
  "Rođena sam spremna." Stvorila sam vatrenu kuglu u ruci.
  Bilo je mračno, i prst pred okom se nije video, ali sam znala da je Karter tu negde. Osećam ga.
  A tada sam čula nešto što skoro mesec dana nisam.
  "Lia", neko me je zvao. Taj jako poznat glas me je lomio.
  Okretala sam se svugde tražeći odakle dopire.
  "Lia", još jedan zov. Dopirao je negde iza mene, i kada sam se okrenula, nekoliko metara dalje od mene stajala je ona. Moja majka, obučena u belu dugačku odoru, poput anđela. Oči istovetne mojima, kao i kosa. Taj njen topli pogled mi je tako falio.
  Polako mi je prilazila. "Dugo se nismo videle Lia", rekla mi je kad je skroz prišla.
  Osetila sam suze kako naviru.
  "Mama...", glas mi je drhtao.
  "Nemoj plakati. Usredsredi se na zadatak. Pronađite Eduarda i Nika. Moraš da vratiš svog brata na pravu stranu. On je izgubljen."
  "Svi smo izgubljeni bez tebe, mama. Tata, Nik, ja. Sve je otišlo dođavola."
  "Ti možeš to da ispraviš, mali feniksu. Ti si De La Vega. Najjača od najjačih. Tvoje vreme je došlo. Iskoristi moći na pravi način, molim te. Ne budi kao tvoj ujak. I nikad ne beži od njih. Ne budi kao ja."
  "Kako bi sve bilo drugačije da si ti ovde."
  "Znam feniksu, ali tako je kako je. Ti si odrasla žena, i umeš da se brineš za sebe. Ne treba da se plašiš vezivanja za druge ljude."
  "Zašto to pričaš?"
  Nasmejala se toplim osmehom, onim kojim pamtim da me je tešila kada bih imala noćne more. Pokazala je na drvo pored mene. "Ovaj momak je dobar. Veoma ste slični, povređeni. Znam da si rastrojena što se tiče njega."
  Spustila sam glavu. "Ne znam šta osećam."
  "Osećaš nešto što te niko nije naterao da osetiš do sad. Da li ga voliš?"
  Htela sam da kažem ne, ali moja usta nisu mogla to da izgovore.
  "Prihvatićeš ga, malo po malo. Poslušaj svoje srce."
  Tada je nestala, a osetila sam da vatrena kugla ide ka meni. Brzo sam se okrenula i odbila je.
  "Pokaži se, Garsia."
  Skočio je sa drveta i spretno se dočekao na noge.
  "Kada mi je Nikolas rekao da pričaš sama sa sobom nisam mu verovao."
  Gađala sam ga vatrenom kuglom. "Hoćeš li me tužiti mom velikom bratu?" Odbio je vatrenu kuglu i gađao me jednom.
  "Rekao je da želi da zna kad se to bude desilo. Trebam li da mu kažem?"
  Približila sam mu se i zamahnula sam nogom, tačno ga udarivši po sredini grudi.
  "Ne želim da mu išta pričaš za mene osim da želim da se vidim sa njim."
  Kada je došao do daha, bacio je još jednu vatrenu kuglu na mene.
  "Znaš da ne mogu to da uradim", ton mu je bio ozbiljan.
  "Dosta stvari nismo trebali da uradimo pa ipak jesmo."
  Zamahnula sam rukom ka njegovom licu a on se spretno izmakao.
  "Vidi, poznajem Nikolasa. Doći će. Ne sumnjam u to."
  "Šta će uraditi?", pitam, ali on tada zamahne pesnicom ka meni. Uhvatila sam ga za zglob i lagano oborila na zemlju. "Pitala sam te nešto."
  Nasmejao se dok je ležao na zemlji, a onda me povukao za ruku i u trenutku sam se našla pored njega.
  "Jebi se, Garsia", zarežala sam kroz zube, dok sam se uzdizala u sedeći položaj.
  "Dolaze za vreme bala jer je to jedan od najvažnijih događaja 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎. Uradiće nešto veliko", njegov osmeh je isčeznuo i postao je ozbiljan.
  "Misliš li da će nauditi nekom?"
  Karter me je prvo pogledao kao da je to glupo pitanje, ali onda je i sam shvatio da je moguće. "Ne znam, 𝑑𝑟𝑎𝑔𝑜́𝑛. Nadam se da ne."
  "Ako bilo kome naudi, kunem ti se, ubiću ga."
  Karter glasno uzdahne i uspravi se u sedeći položaj, te su nam lica bili u istoj ravni.
  "Ovde smo da se izduvamo. Bolje da ne razgovaramo o Niku i napadu. Želiš li da nastavimo?"
  On je već oko nas stvorio vatreni prsten koji nam je pružao svetlost, što sam ja tek sad primetila.
  Reči moje majke su mi odzvanjale u ušima, ali nisam mogla samo tako da počnem da mu verujem i da mu se otvorim.
  Moram da odem od njega pre nego što napravim grešku.
  "Ne. Bolje da se vratim u sobu pre nego što Sofia shvati da me nema."
  Ustala sam i otišla ne dozvoljavajući mu da bilo šta kaže.
  "Bežiš", glas moje majke opet je dopirao sa moje desne strane.
  "To je ono što najbolje radim, zar ne?", bila sam svesna da se samosažaljevam.
  "Tom distancom povređuješ i sebe i njega."
  "Mama krio je da radi za Eduarda, da zna mog brata, znao je za Mariju, znao je sve što sam trebala davno da saznam od tebe i tate i nije mi to rekao. Radio je za Eduarda koji sada želi da napadne školu, i ja sad treba da mu oprostim? Ne mogu, mama."
  "Kaje se."
  Ironično se smejem. "Da, kako da ne."
  "Dobro onda, zašto si se zauzela da ostane?", zvučala je iznervirano.
  "Ja...", ako kažem da nisam želela da ode to bi bilo to. Morala bih da priznam svoja osećanja, a to ne želim.
  "Nisi želela da ode", završila je on umesto mene.
  Stavila sam ruke u džepove. "Valjda."
  "Poslušaj svoje srce Lia. Otvori mu se, reci mu šta osećaš, reci šta kriješ od sveta. On će te prihvatiti takvu."
  Da mu kažem šta krijem od sveta? Automacki sam se uhvatila za levu stranu donjeg stomaka. To je grozna uspomena koja ne može da se izbriše.
  Tu imam ožiljak godinu dana. Kada sam pobegla od kuće završila sam u opasnom kraju, i nekim kučkama sam bila trn u oku. Njih četiri su mu napravile sačekušu, te nisam mogla da se izborim sa svima njima.
  Jedna od njih, kao završni udarac, ubola me je nožem, što mi je ostavilo ogroman ožiljak. Pravi razlog mog povratka u Valensiju.
  "Nikad to neću moći da kažem ili pokažem bilo kome. To je stvar koje se najviše stidim."
  "Ne treba da se stidiš toga. To je dokaz da si uspela da preživiš", to su bile poslednje reči pre nego što sam ušla u školu.
  Čudilo me je kako Maria i dalje nije postavila obezbeđenje po školi, da svako može da se šeta u bilo koje doba. Jeste protiv pravila, ali ako ja to radim, kladim se da rade i drugi.
  Nadam se da Jan nije uspeo da nađe drugu knjigu za vladanje krvlju, inače smo svi gotovi.

  Otvaram vrata sobe i polako ulazim. Na moju nesreću, Sofia je sedela na mom krevetu i čekala me.
  Jedino što sam mogla jeste da slažem da sam išla da se prošetam, jer da slažem da sam išla do kupatila odmah bi to shvatila po mojoj odeći.
  "Gde si bila?", pita turobno. Sela sam pored nje i uhvatila je za ruke. Sva ova dešavanja su i njoj teško pale.
  "Morala sam malo da izađem i razbistrim misli."
  Pogledala me je sumnjičavo. "Zašto?"
  "Sve što se desilo protekle nedelje me je malo potreslo, Sof. Nova saznanja o meni i mojoj porodici... Malo je previše."
  Klimnula je glavom u znak razumevanja. Njoj sam ispričala sve što sam saznala o sebi onog dana. Prosto mi je bilo potrebno da kažem to nekom.
  "Ne shvatam zašto je Karter to uradio. Šta mu je to bilo potrebno?"
  Kako da joj kažem da dečko kog voli isto to radi, i da se ne kaje kao Karter?
  "Pričao je da se kaje, i da u početku nije znao kakav je posao u pitanju. Fazon, da je znao ne bi ni pristao na posao."
  Ljutito me je pogledala. "Da, kako da ne. Ti si nešto mnogo blaga prema njemu sudeći po tome šta je krio od tebe. Počinjem da sumnjam da je imalo nešto između vas."
  Srce mi je poskočilo kada je to izgovorila. Sofia se ispostavila da mi je ovde kao najbolja drugarica, i zaista mi je teško što krijem sve ovo, ali tako je najbolje po sve. Ali to što krijem da sam imala šemu sa njenim najboljim drugom, to je možda stvar koju smem da joj kažem, ili...
  "Predugo ćutiš. Dakle, bilo je nečeg. Slušam", shvatila je sve takvom brzinom da nisam ni stigla da je demantujem.
  "Kada smo bili one večeri u klubu, bila sam pijana i naduvana, nisam znala šta radim."
  "Spavali ste?", upitala je oprezno.
  Sama pomisao na to je bila čudna. Oboje smo hteli, ali ipak nismo. Kada mi je priznao da to želi, oterala sam ga iz sobe. Ni sama ne znam šta je sa mnom. Da li ga volim, ili ne? Ne znam ni sama.
  "Nismo spavali, nismo ni bili zajedno, samo smo se ljubili malo."
  Zbunjeno je podigla obrve. "Ljubili ste se?"
  Njen glas je odavao da je to loše. Možda i jeste bilo? Totalno sam zbunjena.
  "Sa vremena na vreme." Očekivala sam da sada ide bujica vređanja, ali umesto toga me je samo zagrlila.
  "Da budem iskrena potajno sam želela da bude nešto između vas. Žao mi je što je ovako ispalo. Ko zna šta je Teri još krio?"
  "Teri?"
  Smeje se. Pustila me je iz zagrljaja. "To je moj nadimak za njega iz detinjstva. Kaže da ga mrzi, ali mislim da ga potajno voli."
  Taj mali detalj nisam znala. Zezaću ga kad budem videla.
  Skrenula sam pogled ka satu. Bilo je 3:17 ujutro. "Hajde da se vratimo u krevet. Kasno je."
  Sačekala sam da legne u svoj krevet da bih se presvukla.
  Kada sam se skinula zastala sam ispred ogledala da se pogledam. Ožiljaka i opekotina na ramenu se nikad nisam stidela, ali imam veliki kompleks sa ovim. Da ne ostavlja tolike štete ne bih ga se stidela, ali ipak ostavlja toliko boli i priziva grozna sećanja.
  Skrenula sam pogled i brzo obukla pidžamu.
  Ovo je bio dug i potresan dan. Moram da legnem ako očekujem da sutra ustanem za predavanja.