Ubistvene noći - prva knjiga

9

𝓚𝓪𝓻𝓽𝓮𝓻

  Zašto je dođavola sela za taj sto? Zar joj taj mamlaz nije rekao baš ništa o ovom mestu? Naravno da nije. Hteo je sam da joj se približi.
  Hodao sam levo desno po svojoj sobi dok je moji cimer gledao i smejao se. Nije imao pojma zašto sam besan a nisam ni nameravao da mu kažem. Još nisam rekao Niku jer nemam pojma kako će odreagovati.
  "Koji ti je kurac druže?", upitao me je dok je ležao na krevetu.
  "Nije tvoja briga Liame", rekao sam grublje nego što sam hteo.
  Ta devojka je tako naivna. Sigurno sad misli kako je taj momak super i sve. Uh gadi mi se kad to pomislim.
  Zapalio sam cigaru i stao kod svog prozora. Zašto se dođavola ja cimam oko toga.  Naravno, ona je devojka njegovog sveta. Siguran sam da su srodne duše. Sigurno bi se i Niku on svideo.
  Ni sam ne znam zašto me je to razbesnelo. Ljutito sam uzviknuo i bacio vatrenu kuglu kroz prozor.
  Tada sam osetio ruke na sebi koje me spuštaju dole.
  "Jesi li ti normalan? Ceo dan si ovakav. Koji ti je?" Liam je stajao iznad mene.
  Video sam da zvuči zabrinuto i bio sam zahvalan zbog toga. Ali trenutno mi ne treba nikakvo saosećanje i znam da bi mi se smejao kad bih mu rekao zašto sam besan.
  "Ništa. Samo mi je loš dan."
  "Čoveče ponašaš se čudno od kako si danas video onu novu kad je došla. Šta se desilo jebote?"
  Zar je tako očigledno? Naravno, bio je sa mnom u dnevnoji kad sam je video. 𝑀𝑖𝑒𝑟𝑑𝑎, sigurno je video sve. Ali nisam mogao da mu priznam.
  "Nema nikakve veze sa njom. Kako bi i moglo da ima? Nisam je ni upoznao."
  Pustio me je i odmakao se od mene.
  "Ima li veze sa Anđelom? Raskinuli ste?"
  Tada mi je sinulo. Anđela, naravno. Toliko sam bio zauzet razmišljajući o ovoj novoj da sam totalno zaboravio na nju. Ona će mi pomoći da zaboravim i opustim se malo. Ali pre nego što odem kod nje, moraću da razgovaram sa Nikom. Neće biti srećan...
  "Ne, nismo. Možeš li da me pokrivaš večeras?"
  Glasno je izdahnuo. Znao je šta planiram da uradim sa Anđelom. Mada mi je ona često bila i izgovor da bih otišao da radim za Eduarda.
  "Ostaviću otvoren prozor. Samo nemoji puno da se zadržavaš, molim te."
  "Ne brini se." Prebacio sam nogu preko prozora i stao na čvrstoj prozorskoj dasci.
  Bio sam vešt u pentranju po krovu. Često sam to radio. Prebacivao sam se vešto sa jedne prozorske daske na drugu sve dok nisam stigao do nižeg ispusta koje koristim da se popnem na krov. Kada sam se popeo brzo sam se prebacio na ženski deo zgrade.
  Kada sam bio blizu Anđelinog prozora zastao sam. Izvukao sam telefon iz džepa i pozvao Nikolasa.
  "Šta hoćeš Garsia? Zar vama nije počelo povečerje?", rekao je zapovedničkim tonom kojim je uvek govorio. Nije mu bilo drago što sam ga pozvao, to je bilo očigledno, znao je da ću mu preneti loše vesti. Inače ga ne bih zvao.
  "Loše vesti Nik: tvoja sestra je ovde."
  "MOLIM!", uzviknuo je tako glasno da sam morao da odmaknem telefon od ovog uha.
  "Šta će on tu?", nastavio je.
  "Ne znam. Zar nikog nisi poslao da je prati u poslednjih nedelju dana?", upitao sam dok sam šetao po krovu.
  "𝐽𝑜𝑑𝑒𝑟, nisam." Ćutao je nekoliko trenutaka. "Slušaj Garsia, Eduardu se ovo neće svideti. Držite je na oku dok mi ne vidimo šta ćemo ."
  "Razumem." Prekinuo sam slušalicu.
  Ostao sam malo na krovu da se smirim. Sada ja i Jan moramo da pazimo na Nikovu sestricu. Bože, zašto sam se u opšte upetljao u sva ova sranja?
  Pogledao sam u nebo, bilo je prepuno zvezda, a mesečina je obasjavala šumu ispred mene. Veče je bilo toplo i lepo. Zvezde su sijale poput milijon malih dijamanata.
  Minut kasnije spustio sam se na prozorsku dasku nečije sobe. Svetla u svim sobama behu pogašena sem u jednoj. Anđelinoj - očekivala me je. Imao sam još nekoliko prozora pre nego što stignem do njenog. Kada sam se prebacio na drugu prozorsku dasku, neko je otvorio prozor i umalo me oborio. Ni sam ne znam kako nisam uzviknuo, niti kako sam uspeo da se održim. Tada od jednom, ni sam ne znam kako, u očima mi se rasplamsao plamen. Nisam to hteo da uradim. Prosto se desilo samo od sebe. Tada sam čuo jaukanje. Kao da se neko upravo gadno povredio.
Tada sam čuo: "𝑄𝑢𝑒 𝑐𝑎𝑟𝑎𝑗𝑜?"
  To je bio isti onaj melodični glas koji sam danas čuo. Od iste one devojke koju ću morati da držim na oku. Zar ni sada nisam mogao malo da se opustim? Hteo sam da ugasim plamen koji se sve više rasplamsavao u meni, da već jednom prekine sa kukanjem, ali nisam mogao. Prosto nisam. Ni sam ne znam zašto. A ni kako sam uspeo da prouzrokujem ovako nešto. Nisam je gledao, a oboma nam se rasplamsao plamen, a nju je to ekstremno bolelo. Zašto?
  Tada sam i ja osetio bol. Veliku bol. Moje rame kao da je gorelo a u isto vreme bičevano. Pogledao sam u svoje rame ali nikakvih povreda niti plamena nije bilo. Kakvu sam ja ovo vezu uspostavio sa ovom devojkom? Šta joj se desilo da oseća ovakav bol? Nik mi ništa nije rekao.
  Još uvek je jaukala i činilo se da je počela da plače. Hteo sam da se popnem na njenu prozorsku dasku i nekako pokušam da joj pomognem, ali u tom trenutku ona prigušeno vrisnu i kroz prozor baci vatrenu kuglu. Tada sam osetio olakšanje. Plamen je utihnuo a bola više nije bilo. Sada sam čuo samo njeno ubrzano disanje od umora. Ko zna šta je proživela da bi osećala ovakav bol. Da li ga i Nikolas oseća? Nikad mi nije spomenuo ništa slično. Valjda bi mi rekao da njegova sestrica oseća bol kad rasplamsa plamen. Šta ako nije znao? Mislim, ni ona nije izgledala kao da zna šta se dešava danas. Ali kako se ovo desilo? Zašto sam ovo u radio. Nisam hteo. Šta mi ova devojka radi?
  Kada sam ipak hteo da se otkrijem i ispitam je sve što sam hteo, tada ustade njena cimerka.
  "Lia, šta ti je?" Bila je to Sofija Veber. Izgleda da ju je Lia probudila. Ali sada je zvučala uplašeno.
  Lia se nije okrenula i još uvek je bespomoćno dahtala. "Ne znam. Samo bol..."
  Sofija je zvučala zbunjeno: "Kakva bol, Lia? Šta se desilo?" Od jednom se svetlo upalilo u sobi i skoro me otkrilo. Mogao sam samo da ostanem nepomičan. Odatle nisam mogao da se vratim na krov niti da krenem dalje. Ostalo mi je samo da slušam.
  "Lia, šta ti je? Plašiš me", rekla je Sofija i u glasu joj se zaista čuo strah.
  "Ne znam. Moje rame", rekla je Lia dok joj se glas tresao i onda zaćutala.
  "Nije ništa sa tvojim ramenom."
  Lia je i dalje stajala kraj prozora. Njen izraz lica bio je prestravljen. Iskreno, bilo mi ju je žao. Ta bol koju opet proživljava - proživljava zbog mene. Mada ne znam kako se to desilo. Kakva je ovo bolna povezanost? Bože, šta nam je?
  Da li je vreme da razgovaram sa njom?
  Ne, moram da je uhvatim nasamo.
  Kada se sklonila sa prozora provirio sam da vidim šta radi.
  Prišla je Sofiji i spustila je na njen krevet. Možda je htela da joj ispriča šta se desilo da se tako oseća.
  Sada sam imao priliku da prođemo pored prozora a da me ne vide. To sam i u radio. Ali baš kada sam hteo da se prebacim na drugu prozorsku dasku Lia počne da priča.
  "Danas, kada sam bila u obilasku sa prefektom videla sam jednog momka u dnevnoj sobi. U očima je rasplamsao plamen da bi mi pokazao ko je, a onda, bam. Moje oči su se takođe rasplamsale - po prvi put, Sofija."
  To mi je bilo čudno, devojka ima dvadeset godina a nikad to nije u radila. Ja sam to umeo još sa osam godina. A njen brat je najmoćniji vladar vatre kojeg sam ikad upoznao.
  Tada je nastavila: "A kada se to desilo, osetila sam veliku bol. Moje rame kao da se zapalilo."
  "Zašto baš rame?", upitala ju je Sofija.
  Lia je neko vreme ćutala. Kada je progovorila čuo sam kako se suzdržava da ne zaplače.
  "Majka mi je ubijena kada sam imala osam godina. Prisustvovala sam tom groznom događaju. Još ga se sećam kao danas. Kad su me naterali da to gledam šibali bi me po ramenu kad bih skrenula pogled sa nje."
  Bio sam prestravljen. Prisustvovala je ubistvu svoje rođene majke sa osam godina. Nisam mogao da verujem. Ko zna kakve sve traume ima zbog toga. Jadnica. Zašto to Nik nikad nije spomenuo?
  Provirio sam da je pogledam. Sedela je na Sofijinom krevetu, Sofija je držala njene ruke. Lia je gledala dole. Nije plakala. Suzdržavala se svom snagom. Sklonila je svoju ruku iz Sofijinog stiska i prebacila kosu na drugu stranu. Tada sam video nešto što me je zaintrigiralo. Iza uveta je imala malu tetovažu feniksa. Vatrene ptice koja predstavlja život. Ponovno rađanje. Imao sam istu tetovažu kod vrata. Nik ima istu. Ali zašto ona ima takvu tetovažu? Posle ove priče razumem zašto feniks, ali da li je slučajnost što je identična našoj?
  Tada je nastavila: "Kada sam imala devet godina, deca u mojoj školi vređali su moju majku. Nisu znali da je ubijena i da sam ja prisustvovala tome. Znali su samo da nije više tu. Vređali su je. Kako me je ostavila, kako je otišla sa bogatijim muškarcem. Kako je kurva, prostitutka. Poludela sam. Osmoro njih koju je vređalo okupili su se u krug oko mene. Tada sam jednostavno pukla. Svi oni... Bili su spaljeni. Živi." Skupila je svoje noge i obgrlila ih rukama. "Ubila sam osmoro dece. A u tom plamenu sam naškodila i sebi." Pokazala je na opekotine na svom ramenu.
  Znao sam to. Ali Nikolas je rekao da je to uradila namerno. Zašto je lagao?
  Sofija nije izgledala uplašeno i bilo mi je drago što ju je razumela.
  "Hej dušo, nisi ti kriva. Izgubila si kontrolu. To nije tvoja krivica."
  "To ne osporava to što sam uradila. A bol koju sam tada osećala vraća mi se. Ne znam kako, ne znam zašto. Samo..." Ućutala je.
  Znao sam da sam ja kriv za njen bol. Samo ne znam kako.
  "Koliko sam shvatila", pričala je Sofija, "pogledala si jednog momka danas u oči i kada ti se plamen rasplamsao opet si osetila tu bol. Zašto? I zašto si sada to osetila? Taj momak nije ovde, nisi ga gledala."
  "To se i ja pitam."
  Nisam hteo više da slušam. Bolje da odem pre nego što shvate da sam tu.
  Nastavio sam do Anđelinog prozora. Bio je otvoren, čekala me je.
  "Hej", rekla mi je kad me je videla.
  "Gde ti je cimerka?", upitao sam je dok sam ulazio u njenu sobu preko prozora.
  "Spava kod Nine i Lane. Rekla sam joj da se ne vraća večeras."
  "Savršeno." Podigao sam je u naručje i poljubio.
  "Šta radiš?", upitala me je kroz bezobrazan smešak.
  "Videćeš", bacio sam je na njen krevet i legao preko nje.
  Ljubio sam je na svim mestima gde sam znao da voli. Ali usne su mi same išle na mesto iza levog uveta. Tražeći nešto čega nije bilo.
  Anđela je znala kakav sam. Nikad nisam hteo ništa ozbiljno sa devojkama. Nije to za mene. Uvek sam imao taj zid prema ženskom rodu od moje šeste godine. Anđela je to savršeno razumela i prihvatila me takvog. Znala je da između nas ne može imati ništa više od ovoga što imamo: seks. A ona je bila u redu sa tim. Nikad nije tražila da joj se pravdam i polažem račune. To sam i očekivao od nje.
  Sada kada smo oboje uživali u orgazmu na trenutak sam zaboravio današnji dan.
  Deset minuta kasnije, stajao sam na njenom radnom stolu i pušio cigaru kroz prozor.
  "Je li sve u redu? Zamišljen si." Ležala je na svom krevetu pokrivena čaršavom. Ležala je u izazovnoj pozi koja bi napalila svakog momka.
  Anđela je ljupka devojka, smeđe kovrdžave kose i plavih očiju. Prelepa je i zaista se pitam zašto ne nađe nekog pravog dečka nego se ovako smuca sa mnom.
  "Sve je u redu. Samo sam imao težak dan."
  "Mogu to da popravim", rekla je dok je povlačila čaršav koji ju je prekrivao naviše. Želela je još jedan krug. U redu. Pružio sam joj to što mi i jeste pomoglo da se oraspoložim.
Pola sata kasnije, zaspala je a ja sam opet stajao na njenom stolu i pušio. Bilo je pola dva.
  Kada sam ispušio, ostavio sam Anđelu da spava i izašao sam. Zaputio sam se nazad ka svojoj sobi, ali nedaleko od Anđelinog prozora zastao sam. Pogledao sam na krevet kod kojeg je bila upaljena lampa. Tu je ležala Lia. Spavala je ali je izgledala napeto. Kao da se plaši da zaspi ovde. Riđa kosa bila joj je vezana i jasno sam video njenu tetovažu. Glasno sam uzdahnuo i krenuo sam dalje. Šta mi se dešava?
  Kada sam stigao u svoju sobu Liam je i dalje bio budan.
  "Gde si do sad?" Šaputao je besno.
  "Koji ti je? Niko nije provalio ništa. Opusti se. Zašto si me čekao u opšte?"
  "Nećeš verovati šta sam čuo."
  Liam je izgledao kao da zna nešto pikantno. Seo sam na svoji krevet i gledao ga sa znatiželjom.
  "Slušam"
  "Ona nova učenica... Lia čini mi se?"
  Klimnuo sam glavom. Šta li on može da čuje o njoj u ovo doba?
  "Spalila je osmoro dece kad je imala devet godina. Namerno, da bi osvetila mrtvu majku."
  "To je žešće, brate." Pretvarao sam se da ne znam. Mada je to bilo suprotno od onoga što sam čuo od nje, i ako se priča poklapa sa Nikovom. "Odakle znaš to?"
  Nagnuo se ka meni. "Otac Ave Smit je zna lično. Bio je klijent njenog oca i on mu je ispričao to. Bili su dobri prijatelji, pa mu se Lijin otac poveravao. Lijin otac se žalio Avinom kako je ona problematična od njene sedamnaeste."
  Sedamnaeste... Tada se Nikolas pridružio Eduardu...
  "Kako to misliš 'problematična'?", upitao sam, i ako sam znao pojedinosti. Ali možda uspem da saznam nešto više.
  "Pre osamnaeste je svašta radila sebi. Zamalo se ubila..."
  To me je šokiralo. Zašto bi se ona, dođavola, ubila?
  "Čekaj, čekaj. Htela je da se ubije? Zašto?" I ako nikog nije bilo u sobi šaputao sam. Ne znam zašto.
  "Nemam pojma. To niko ne zna. Uglavnom, čuo sam i da je pobegla od kuće sa osamnaest. Tada se upustila u opasan život. Ilegalne trke, žurke sa sumnjivim ljudima... A to su ti one žurke gde se svako kreše sa svakim, gde se ljudi opijaju i, naravno, drogiraju. Upetljana je u razna sranja, druže."
  Sve ovo sam već znao. Ništa mi nije bilo od koristi. Ali zašto je ona dođavola htela da se ubije? I još bitnije, zašto je ovde?
  Nisam mogao da kažem svoja pitanja i sumnje Liamu, te sam se samo nasmejao i zavalio se na svoji krevet, trudeći se da izgledam opušteno.
  "Kako si sve te informacije uspeo da sakupiš  u ovo doba?"
  Zavalio se na svoj krevet. "Svi pričaju o njoj, druže. Ava Smit je ogovara na sve strane."
  Prevrnuo sam očima. "Ne čudi me."
  "Znaš, njeno prezime mi ne zvuči poznato", rekao je Liam. "Šta misliš, kako je uspela da se upiše u sred leta?"
  "Ne znam." Naravno da znam. Ima jake veze sa ovom školom, ali me ipak zanima šta radi ovde. "To i mene zanima", dodao sam.
  "Pa...", Liam je isključio lampu koja je osvetljavala sobu i soba utonu u tamu, "ako to želiš da znaš, moraćeš sam da je pitaš. Laku noć, druže." Okrenuo se i legao da spava.
  Gledao sam u tavanicu. Liam je bio u pravu, ako želim da saznam šta će ona ovde, što će mi Nikolas i Eduardo svakako tražiti da saznam, moraću da saznam to od nje.
  Samo da je uhvatim nasamo.