Ubistvene noći - prva knjiga

34

𝓛𝓲𝓪

Sve je bilo tako prelepo ukrašeno. Miris ljiljana u vazduhu bio je očaravajući. Izgleda da je ljubav prema ljiljanima nasledna.
  "Hej, 𝑟𝑜𝑢𝑔𝑒. Prelepa si", pohvalio me je Itan koji mi je upravo prišao.
  "Hvala, i ti lepo izgledaš", rekla sam i stavila sam mu ruku na lakat. Nisam mu rekla stvarno iz učtivosti, zaista je prelepo izgledao, i samo ga zamišljam kakav bi bio da je u mom svetu. Svaka bi mu potrčala pod noge - to i dalje mislim, ali mene više ne zanima. Karter je taj koji je u mojim mislima, i jedva čekam da se vrati.
  "Razmišljaš o Karteru?", upitao me je Itan na uvo.
  "Volela bih da je on ovde...", rekla sam tuborno udahnuvši.
  Nasmejao se ali mi ništa nije odgovorio. Prišao nam je konobar pruživši nam belo i crno vino u kristalnim čašama. Itan je uzeo dve čaše sa crnim vinom i pružio mi jednu.
  "Ne bismo smeli, ali drugi će posumnjati, svi znamo da voliš da piješ." Nisam mogla a da ne prevrnem očima.
  "Trebaće mi više od jedne za večeras", rekla sam i tada su nam se pridružili Jan i Sofia.
  "Pazi kako piješ. Vino u 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑢 je jako", upozori me Sofia. Ona je bila u kratkoj sivoj haljinici a kosa joj je bila vezana u elegantnu punđu, dok je preko lica imala istu sivu masku.. Jan je bio isto obučen kao i Itan: crno odelo i bela košulja sa crnom kravatom. Svi momci su ili imali crne maske slične našima (samo muževne) ili one preko celog lica. On je ima tu običnu crnu. Bože, kako neko toliko seksi i privlačan može da radi tako loše stvari bez kajanja.
  Popila sam vino iz čaše na eks. "Znam da se nosim sa jakim pićima. Možda nisam bila u vašem svetu, ali balovi i drugi svečani događaji su mi jako poznati", odgovorila sam joj drčno. Napetost se budi i preti da eksplodira.
  "Nisam tako mislila, Lia. Brinem se", rekla mi je mirnim tonom. Ova devojka zaista ima torelanciju za mene. Da nije nje, ne znam šta bih ovde.
  Moram da omekšam. Ona nije kriva za Nikovo, Eduardovo i Janovo ponašanje. "U redu, mama, neću puno piti."
  Nasmejala mi se i zagrlila. U poslednjih desetak dana sam je zaista zapostavila, zbog svega što se događa. Moraću maksimalno da budem uz nju kada se ova noć završi.
  "Znaš, pored tvog stava, ponašanja i izgleda teško bi čovek poverovao da umeš da budeš pristojna i deo sveg ovoga", rekao mi je Jan nemarnim glasom, da prikrije to da želi da me ponizi.
  Sofia i Itan ga su ga prekorno pogledali, Alehandro i Diego koji su slučajno čuli jer su pored, razgoračili su oči.
  "Šta to treba da znači?", pitam ga sumnjičavim tonom.
  Jan je slegnuo ramenima. "Ništa, samo to da ne deluješ kao osoba za ovakve svečane proslave. Ti si kao Alehandro, neko ko će se pre naduvati i uživati u dobrom provodu na ilegalnoj trci nego da bude na ovakvom mestu."
  Bes mi raste, osećam kako mi se plamen rasplamsao. Nadala sam se da je zbog Kartera, ali njega nije bilo nigde u prostoriji. Izgleda da previše besnim.
  "Polako, Lia", šapnuo mi je Alehandro za kod nisam bila ni svesna da je pored mene.
  Udahnula sam duboko i osetila sam kako plamen utihnu. "Možda tebi ne delujem, ali veruj mi, itekako jesam. I takođe mi niko neće moći upropastiti raspoloženje pre ponoći"
  Oko nas je stajala grozna napetost dok smo se Jan i ja gledali, ali tada nam je Laura skrenula pažnju. "Eno je Maria, smirite se", doviknula nam je pokazujući na Mariju koja je stajala kod kamina sa čašicom belog vina u ruci. Konabar nam je opet prišao i svi smo uzeli po čašu.
  Od običnog žutog svetla promenila mu je boju u dugine samo jednim pokretom ruke. Tako je dobila pažnju svih u prostoriji.
  Bila je u dugoj crno-crvenoj haljini sa čipkom na rukavima i golim leđima a na licu je imala masku u istoj boji. Kosa joj je bila vezana u divnu nisku punđu, i reklo bi se da ceo njen izgled ističe pravu Meksikanku.
  "Dobro došli na trista šezdeset drugu maskaradu 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑘𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎."
  Gromoglasni aplauz prostrao se salom i Maria je sačekala da utihne. Bože, te oči koje su se trenutno spojile sa mojima... Isto kao da gledam u rođenu majku.
  Tada je skrenula pogled i široko se osmehnula. "Svake godine se okupljamo ovde da je proslavimo u čast ovog univerziteta, njegove istorije, i vas. Vi, i sve buduće generacije koje će dolaziti ovde, vi ste budućnost 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎. Roditelji mnogih vas stajali su ovde pre mnogo godina, kao i pre toga vaše bake i deke, i pradede i prababe. Oni su stajali na istom mestu kao i vi, isto tako mladi i puni snage i nade, a nadam se da će jednog dana i vaša deca stajati na istom mestu. Dragi moj, svi ste vi budućnost 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎, vi ste nada vladara vatre", pogledala je u mene, "vode", pogledala je u nekog momka na drugom kraju sale, "zemlje", u Itana, "vazduha", u neku devojku bliže njoj, "svetlosti", u Emese, "i uma", pogledala je u Kasandru.
  Podigla je čašu. "Za maskaradu! I 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚!"
  "Za maskaradu!", u glas smo uzviknuli jednoglasno. "I 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚!"
  "Uživajte!", uzviknu ona, smejući se našem gromoglasnom pljesku.
  Moram priznati, ova žena ume da priča.
  Grupno smo otišli do stola i Itan mi je izvukao stolicu, kao što su i ostali svojim pratiljama. Kasandra je išla sa Alehandrom (kao prijatelji naravno), Laura sa Liamom (isto kao Kasandra i Alehandro), Karmen i Diego su skoro ozvaničili vezu i Sofia je išla sa Janom.
  Emese je išla sa nekim momkom kojem nisam znala ime, ali sam ga viđala na matematici. Ona čak nije ni sedela za našim stolom, već sa Rori Ruso i Anđelom Vilijams, ali nisam mogla puno ni da razmišljam o tome jer mi je u glavi stalno Nikolas. Jedino što može da me oraspoloži je Karter, a on nije ovde.
  𝑃𝑖𝑡𝑎𝑚 𝑠𝑒 𝑠̌𝑡𝑎 𝑟𝑎𝑑𝑒 𝑠𝑎𝑑𝑎 𝐾𝑎𝑚𝑖𝑙𝑎 𝑖 𝑀𝑎𝑟𝑖𝑜? Nisam ih se setila od kako sam došla ovde. Sigurno su na nekoj žurci ili trci; Mario vozi a Kamila u glas navija. Nadam se da se Mario dobro brine o bandi.
  Tada je zasvirala meni jako poznata melodija, koja mi je uvek bila veoma čudna ali jako bliska srcu.
  "Zašto osećam tugu ovde?", upitala je Kasandra. Može da oseti tuđe emocije, da ih usmerava i kanališe, ali i da pomera stvari umom.
  Svi su se okrenuli ka meni koja sam sa suzama u očima gledala u orkestar.
  "Kakva je ovo melodija?", pitam promuklim glasom trudeći se da ne zaplačem.
  "Tradicionalna melodija 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎", rekla je Karmen. "Napisala ju je posebno za našu školu jedna egipatska kompozitorka koja se ranije školovala ovde."
  "𝐹𝑒𝑛𝑖𝑘𝑠𝑢! 𝐻𝑎𝑗𝑑𝑒 𝑑𝑎 𝑛𝑎𝑢𝑐̌𝑖𝑠̌ 𝑗𝑒𝑑𝑎𝑛 𝑝𝑙𝑒𝑠", 𝑢𝑧𝑣𝑖𝑘𝑛𝑢𝑙𝑎 𝑗𝑒 𝑚𝑜𝑗𝑎 𝑚𝑎𝑗𝑘𝑎 𝑘𝑎𝑑𝑎 𝑠𝑎𝑚 𝑖𝑚𝑎𝑙𝑎 𝑠̌𝑒𝑠𝑡 𝑔𝑜𝑑𝑖𝑛𝑎, 𝑝𝑢𝑠̌𝑡𝑎𝑗𝑢𝑐́𝑖 𝑢𝑝𝑟𝑎𝑣𝑜 𝑜𝑣𝑢 𝑚𝑒𝑙𝑜𝑑𝑖𝑗𝑢.
  "𝐾𝑎𝑘𝑣𝑎 𝑗𝑒 𝑜𝑣𝑜 𝑚𝑢𝑧𝑖𝑘𝑎 𝑚𝑎𝑚𝑎, 𝑐̌𝑢𝑑𝑛𝑎 𝑗𝑒", 𝑟𝑒𝑘𝑙𝑎 𝑏𝑖ℎ 𝑘𝑎𝑑𝑎 𝑔𝑜𝑑 𝑚𝑒 𝑗𝑒 𝑡𝑒𝑟𝑎𝑙𝑎 𝑑𝑎 𝑔𝑎 𝑢𝑐̌𝑖𝑚.
  "𝑇𝑜 𝑗𝑒 𝑒𝑔𝑖𝑝𝑎𝑡𝑠𝑘𝑎 𝑚𝑒𝑙𝑜𝑑𝑖𝑗𝑎. 𝑉𝑟𝑙𝑜 𝑗𝑒 𝑙𝑒𝑝𝑎 𝑧𝑎𝑟 𝑛𝑒?", 𝑜𝑑𝑔𝑜𝑣𝑜𝑟𝑖𝑙𝑎 𝑏𝑖 𝑠𝑣𝑎𝑘𝑖 𝑝𝑢𝑡.
  "To je sećanje zar ne?", upitala me je Kasandra.
  Treperavo sam uzdahnula da ne bih zaplakala i klimnula sam glavom. "Majka mi ju je puštala kada sam bila mala."
  "Majka ti je išla ovde u školu?", pita me Liam iznenađeno.
  Klimam glavom i uzimam gutljaj vina pokazujući mu da neću odgovoriti na dalja pitanja.
  "Ovo vino je dobro. Nisam probala ni jedno slično ovom", menjam temu.
  "Da, veoma je dobro. Dobijamo ga iz Italije ", rekao je Diego.
  Nekoliko parova je zaplesalo. Momci i devojke stali su u dve kolone okrenuti jedni prema drugima. Orkestar je i dalje svirao jedan isti deo melodije dok se su se parovi premišljala da li će igrati ili ne.
  Primetivši da ih gledam, Itan ustane i pruži mi ruku. "Jesi li za ples?"
  "Nisam davno igrala ovo, Itane. Šta ako sam zaboravila?"
  Slegnuo je ramenima i poveo me ka ostalima. "Ovakva melodija i igra uz nju se ne zaboravlja. Veruj mi."
  Stali smo u kolonu. Smešio mi se njegovim seksi osmehom, ali ipak mu je falilo ono nešto u njemu što može potpuno da te očara.
  Kada su se naizad svi odlučili, Itan mi se poklonio kao i ja njemu.
  Nismo smeli da se dodirujemo u početku. Podigla sam levu a on desnu ruku, koketirali očima, vrteći se u krug.
  "Vidiš da ga se sećaš", rekao je kada smo se okrenuli i ja sam podigla desnu a on levu.
  "Izgleda..."
  Onda smo na znak muzike okrenuli na levo i Itan me je uhvatio za levu ruku, mesto moje desne ruke bilo je na kuku. Hodali smo tri koraka unapred, i onda me je privukao sebi.
  Njegova ruka je na mojim leđima a u drugoj je držao moju, dok je moja druga ruka bila na njegovom ramenu. Da je Karter ovde umro bi od ljubomore.
  "Prelepo igraš", pohvalio me je.
  "Inače sam ovo izbegavala na ovakvim događajima. Čudi me što te nisam ni jednom zgazila."
  "Ples koji jednom zapamtiš ne možeš da zaboraviš. Kao vožnja biciklom."
  Vrteli smo se sa u koncentričnim krugovima međusobno. Učinilo mi se da sam u nekom trenutku videla Lauru kako u njenoj svetloplavoj haljini na jednom ramenu igra sa Lijamom i Sofiju i Jana. Sofija ne može da ne bude uočljiva kada joj je haljina ubedljivo najkraća u celoj sali. Pogledala sam u Jana, jedva čekam da taj drkadžija bude razotkriven i da ga izbace iz škole.
  "Ne gledaj ih tako, primetiće", rekao mi je Itan.
  Skrenula sam pogled ka njemu. "Izvini, jednostavno jedva čekam da izbacimo tog jebača. Plašim se za Sofiju."
  "Ne brini. Neće joj on nauditi. Njoj neće...", rekao mi je Itan valjda pokušavši da me smiri, ali nije mu baš uspelo. Ipak nisam smela to da pokažem.
  U nekom trenutku Itan me je zavrteo i samo sam se odjednom našla u naručju nekog sa tamnoplavom maskom preko celog lica.
  "Pitao sam se kada će te naizad pustiti", začuo se Karterov glas iza maske.
  "Kartere!", prošaputala sam iznenađena. Da drugi nisu prisutni bacila bih mu se u naručje.
  "Mislila si da ću te ostaviti tako lepu samu sa njim?", rekao je i čula sam njegov kikot.
  "Ne bi smeo da budeš ovde. Kako si nabavio sve ovo?", pitam ga, i dalje zadivljena činjenicom da plešem sa njim.
  "Itan mi je sve doneo."
  "O bože, tako si mi falio", rekla sam ono što mi je prvo bilo na srcu, i ako sam ga videla pre par sati, ali želela sam da me dodirne i da me poljubi.
  "I ti meni. Hajde da nestanemo na kratko", rekao mi je i krenuli smo.
  Ostali su bili zauzeti pričom ili plesom, neće ni primetiti da sam nestala.
  Izašli smo iz dvorane i zastali u hodnik, u mračan kutak gde nas niko nije mogao videti.
  Skinuli smo maske, i videla sam njegovo lice. Bolje sam videla njegove crne oči, kosu koja mu je lepo padala na oči, usne koje žele moje.
  Poljubio me je, onako kako sam zamišljala da će me ljubiti još od jutros.
  "𝑂ℎ, 𝑐𝑜𝑚𝑜 𝑡𝑒 ℎ𝑒 𝑒𝑥𝑡𝑟𝑎𝑛̃𝑎𝑑𝑜", rekao je dok je rukama polako milovao moja leđa.
  "Ti meni više", rekla sam mu dok sam mu uzvraćala poljubac.
 
  "Ne vraća mi se unutra", šapućem dok mu ruke obavija oko vrata, a on mene oko struka.
   "Ni meni", opet me ljubi. "Vidi, vrati se, popij po koju čašu vina, treba će ti za večeras. Akcija će uskoro početi."
  Klimam mu glavom i poljubim ga pre odlaska. "Vidimo se."
  Provirila sam da proverim ima li nekoga, ali hodnik je bio prazan sem dva čuvara koja su stajala ispred dvorane.
  Ulazim a Maria se obraća svima: "Nema potrebe za panikom, sve je pod kontrolom" rekla je.
  Stavljam prst na bubicu i sklanjam se iz gužve. "Itane? Zar nije prerano?", pitam nekako uspaničena. Ovo nije trebalo da bude ovako rano.
  "Lia, zakasnila si i nestala si jako dugo. Imamo još sat i po do akcije. Mislim da se pripremaju polako za upad."
  Tada mi je prišla Maria. "Lia, uhvatili smo ljude na zadnjem i istočnom ulazu. Odveli smo ih na sigurno. Pođi sa mnom, možda kad kažeš ko si, kažu ti gde je Eduardo."
  Klimam glavom i krećem za njom. Krenule smo uz stepenice ka kabinetima pa niz hodnik. Tu su bila mala vrata. Prošle smo kroz njih i krenule niz strme stepenice.
  Bilo je mračno i Maria je pucnula prstima i stvorila malo svetlo koje nas je pratilo.
  Skrenule smo levo i ispred nas se našao zid sa vratima i ispred njih dva čuvara.
  Jedan nam je otvorio vrata i propustili su nas.
  Desetorica muškaraca stajalo je u krug vezanih nogu i ruku sa povezom na očima.
  "Reci im ko si i šta želiš da čuješ. Ne ustručavaj se ničemu", rekla mi je Maria na uvo.
  "Ja sam Lilijan Sančez, ćerka Adriane Rios, Eduardova sestričina i Nikolasova sestra. Pored toga, ja sam De La Vega. Onaj De La Vega koji Eduardo sa mukom traži."
  "Znamo ko si ti", rekao je jedan od njih koji je bio ispred mene. "Rečeno nam je da te Nikolas želi uz sebe."
  Pogledala sam u Mariju koja je gledala u čoveka ispred mene. "Gde je Nikolas? Šta on želi od mene?"
  "Ti si mu sestra. Valjda bi trebalo da razumeš tu vezu brata i sestre", govorio je nervozno i gnevno.
  "Gde je on?", pitam i stvaram vatru u ruci. "Verujem da osećate toplotu."
  "Ne znamo. Nama su rekli da se uvučemo i da u ponoć izazovemo požar."
  "Zna li neko od vas? Ako ne progovorite neće samo jedan od vas završiti sa opekotinama trećeg stepena."
  Maria me je prekorno pogledala te sam samo odmahnula glavom da joj pokažem da blefiram. Nisu ljudi krivi što rade za ludaka, mada ne razumem zašto ne daju jebeni otkaz.
  "Dolazi ovamo", rekao je čovek do onog sa kojim sam do sad pričala. "Zna da ćeš ti pojuriti da razgovaraš sa njim, to je razlog njegovog dolaska. Želi da ti pođeš sa njim."
  Maria mi je klimnula glavom u znak da pređem na sledeće pitanje. "Gde da pođem sa njim. Gde se krijete? Gde se Eduardo krije?"
  Treći se glasno nasmejao. Pošla sam do njega i približila mu svoju ruku sa vatrom.
  Njegov kez nestane i namršti se. "Misliš li da ćemo ti to stvarno reći, dete? Možda si moćna ali i mi smo. A nas deset, i onih deset u susednoj sobi, moćniji smo od tebe. Misliš li da ne možemo da se oslobodimo u roku od odmah?", govorio je umornim i ljutim glasom i tim drugim je zapravo želeo da prikrije prvo.
  "Možete. Ali ste zaboravili da ako me povredite, Nikolas će vas ubiti."
  "Slušaj, dete, mi samo radimo ono što nam je naređeno. Boli nas kurac za vaše porodične probleme. Nismo mi krivi što ti je ujak ludak", rekao je prezrivo.
  "Zašto onda radite za njega. Ako je do novca i moći, mogu lično da se osiguram da nađete to na boljem mestu."
  Opet se gorko nasmejao. "Ti si tako glupo dete. Šta misliš zašto postoji posebne škole za ljude kao što smo mi? Šta misliš, zašto te je otac naterao da ne koristiš moći i da se kriješ? Običnjaci nas se plaše. Plaše nas se i zato sam mrze. Jer smo superiornija bića, misliš li zaista da bi bilo gde na svetu mogli da budemo mi u javnosti bez skrivanja? Bez straha da će nas provaliti i kasnije odveli na najgore muke."
  "Radićete grozne stvari za ludaka da bi mogli bezbrižno da vladate. Možda vi ne znate, ali ja i te kako znam da su vladari najmoćniji ljudi u policiji, biznisu, politici..."
  Čovek mi je klimnuo glavom. "Da, a odakle sve to počinje? Odavde."
  "Znači nastavili biste da radite za Eduarda da se ne biste krili. Njegova ideologija je da vladari ne bi trebalo da se kriju i da treba da budemo na vrhu, zar ne."
  Čovek mi klima glavom. "Upravo tako. Mi smo superiornija bića, mi pripadamo na vrhu."
  Maria me je povukla za ruku baš kada je čovek hteo da me uhvati i povuče ka sebi. Pokušao je da ustane i pobegne, ali je četvorice čuvara koja su bili nevidljivi udarili ga u stomak i brzo opet zavezali za stolicu.
  Tada mu je ispao nož na pod. Hteo je da me poseče. Možda da mi prereže vrat. Njega nije briga da li će ga Nikolas ubiti, želi da napusti Eduarda, ali želi i da bude na vrhu moći.
  "Opet ih cele pretresite. Ne sme ništa što će im pomoći da se oslobode biti kod njih. Budite temenljiviji nego ikad!", Maria se drala na čuvare kao da su oni krivi što je ovaj hteo da me zakolje.
  "𝑅𝑜𝑢𝑔𝑒! Dolazi ovamo!", čuo se Itanov zadihan glas u mom uhu.
  "Ovde je", rekla sam Mariji koja me je iznenađeno pogledala. Kada je shvatila o čemu pričam uhvatila me je za ruku i izvela iz prostorije.
  "Donesite amulete za sve njih", naredila je jednom od čuvara.
  Okrenula se ka meni i pružila mi jedan par nekakvih metalnih narukvica sa šiljcima sa unutrašnje strane.
  "To će sprečiti Nikolasa da vlada. Iskoristi ih."
  Srce mi je preskakalo. Ove dve male sprave za mučenje sigurno bole kao u oko.
  "Pomoć!", Itanov glas me je trgao.
  Potrčala sam uz stepenice. "Stižem."
 
  Stigla sam do podruma gde su osigurači i otvorila sam vrata. Zatekla sam Nika kako diže ruku na Itana.
  "Nik!", viknula sam da mu skrenem pažnju.
  Zaledio se. Progutao je knedlu i onda me pogledao.
  "Lili?", zbunjeno se okrenuo ka meni izgovorivši nadimak koji je samo on smeo da koristi. Sišla sam niz stepenice i stala ispred njega gledavši ga pravo u oči.
  "𝐻𝑎 𝑝𝑎𝑠𝑎𝑑𝑜 𝑚𝑢𝑐ℎ𝑜 𝑡𝑖𝑒𝑚𝑝𝑜, ℎ𝑒𝑟𝑚𝑎𝑛𝑜", govorim mu na španskom dok mi drhti glas.
  "Prelepa si", glas mu drhti dok mu se oči pune suzama. Stavio mi je pramen iza uha i pomazio me je po obrazu kao i uvek kada me je tešio.
  "Šta radiš ovde Nik?", pitam promuklim glasom.
  "Došao sam po tebe."
  Jetko sam se nasmejala. "Odveo bi me kod Eduarda? Tog narcisiodnog ludaka."
  Odmahnuo je glavom i očajnički me uhvatio za ruke. "On te želi jer si De La Vega. Ja te želim jer te volim. Možemo da pobegnemo i da živimo srećno onako kako smo maštali kao deca, Lili."
  Suza mu je kliznula niz obraz i osetila sam kako sve u meni boli.
  "Nikolase, znaš da je to nemoguće. Nismo maštali da živimo sami, maštali smo da živimo sa mamom i ocem, kao nekad..."
  Opet me je pomazio po obrazu. "Znam Lili. Žao mi je."
  Vidim da mu je žao, ali sada dok još imam priliku za to, moram da mu kažem sve što sam želela ovih tri godine. "Znaš za šta bi trebalo da ti bude žao, Nik? Zato što si otišao. Otišao si i ostavio me pod izgovorom da ne možeš da budeš pod istim krovom sa ocem. Šta misliš kako je meni bilo?"
  "Lili, morao sam. Ne shvataš šta nam je otac sve prećutao. Ne shvataš koliko nas je slagao."
  "Znam, Nikolase! Saznala sam ovde. Ali da sam saznala kod kuće, ne bih vas ostavila sve i pobegla bez traga i glasa."
  "Šta znaš, Lia? Znaš da nas se otac plaši, da nikad nije provodio vreme sa nama jer se plaši da ga ne opečemo. Znaš li da je mama krila sve ovo od nas jer je otac želeo da mu deca budu obična. Možda je voleo mamu ali je MRZEO njenu pravu prirodu. Zato sam otišao, Lia. Otišao sam jer nisam želeo da budem sa nekim ko mrzi moju prirodu. Poveo bih i tebe da se nisi školovala."
  Gubim dah, srce i pluća se stežu, drhtim. Uglovi vidokruga se zacrnjuju i vrti mi se.
  Je li ovo istina? Je li to zaista razlog što nas otac zapostavlja?
  "Ko ti je to rekao? Eduardo?", uspeva da izgovorim drhtavim glasom.
  Više nije imao suze u očima, nego pogled besa i hladnoće. Itan mu je polako prilazio sa metalnom šipkom u ruci. Nameravao je da ga udari u potiljak i onesvesti, ali sada kada saznajemo bitne stvari ne mogu to da dozvolim. Dižem ruku dok gledam u Nikolasa.
  "Nemoj Itane."
  Nikolas se brzo okrenuo i udario ga pesnicom u lice zbog čega je Itan pao.
  "Itane!", pobegao mi je vrisak.
  Nik je uzeo šipku. "Itan Leferbve. Čuli smo za tebe. Najmoćniji vladar zemlje 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎, pleme Gurne. Vidi se sada, ležiš tu ko neko đubre."
  Zamahnuo je palicom da ga dokreči. Ispružila sam ruku i moji mačevi su se odmah stvorili. Izvukla sam jedan i zaustavila palicu koja je bila na putu do Itanove glave.
  "Takni ga Nikolase i kunem ti se neću te štedeti.
  Bacio je šipku i podigao ruke. Sklonio se od Itana i stao ispred mene a ja sam mu oštricu održala na vratu.
  "Idi odavde Itane. Biću dobro", rekla sam mu na engleskom.
  "Lia...", oklevao je.
  "Poslušaj je Gurne!", rekao mu je Nikolas podsmešljivim tonom.
  Itan je uz oklevanje izašao iz prostorije. "Odgovori mi na pitanje. Da li ti je Eduardo rekao da nas otac mrzi?"
  Još je stajao sa podignutim rukama dok sam mu držala mač pod grlom.
  "Ne. Prisluškivao sam ga u njegovoj kancelariji. Rekao je da mrzi što smo povukli gene na mamu i da je znao šta je ona da se nikad ne bi oženio njome. Rekao je da mrzi što smo vladari vatre. A onda je bio sa tom policajkom koja je mojih godina koju je zvao Ela."
  Tada mi je pao mrak na oči. Otac je zvao komesarku iz Costa Blance Ela.
  "Rafaela de Kontreras..."
  Nikolas je klimnuo glavom. "Kako znaš?"
  "Ona mi je pretila da će mi oduzeti vozačku i zamolila me je da je ostavim samom sa ocem."
  "Eto! Vidiš li kakav je Lili? Mrzi nas. Zato sam otišao Eduardu i pridružio mu se. Rekao mi je celu istinu o nama Lia. Ovde nije on loš, već naš otac."
  Vidi se pomućuje i gubim ravnotežu, ali se ne dam. "Dobro, ali zašto Eduardo želi da uzme sve ovo? Ako je već pripalo Mariji, zašto se otima za nešto što nije njegovo?"
  "Skloni mač da možemo normalno da pričamo. Znaš da te ne bih povredio."
  Sklonila sam mač i stavila ga iza leđa gde mi je stajao drugi. "Slušam..."
  "𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚 nije u Marijinom vlasništvu nego organizacije vladara elemenata - Unutrašnji red. Maria je jedna od njih, a ne bi trebala. Eduardo je besan jer njihova majka nije uvela i njega."
  Tada sam se setila da kada je Maria pričala sa Eduardom da je spomenuo njihovu majku. "Ko im je majka? Ko nam je baka Nikolase?"
  Zlokobno se nasmejao. "To ću ti reći kasnije, ℎ𝑒𝑟𝑚𝑎𝑛𝑖𝑡𝑎", rekao je a onda sam osetila jak udarac u potiljak.