Ubistvene noći - prva knjiga

16

𝓛𝓲𝓪

Šta sam to upravo uradila? Pokazala sam slabost pred tim momkom. Zaklela sam se od kad je Nikolas otišao da neću dozvoliti da više iko vidi moju slabu stranu. Ali taj mali trag koji bi mi pomogao da nađem Nikolasa mi je toliko značio. Možda me i ne laže. Možda je stvarno video od nekog. Ali ta tetovaža je moji sopstveni dizajn. Nikolas i ja smo se dogovorili da je istetoviramo u čast naše majke.
  Bolje je da u buduće izbegavam Kartera.
Otišla sam u svoju sobu i legla u odeći. Želela sam samo na kratko da se odmorim i saberem. Nažalost, par minuta kasnije u sobu je ušla Sofia.
  "Hej, jesi li dobro?", upitala me je kad je zatvorila vrata.
  Bila sam okrenuta leđima ka njoj. Odgovorila sam joj ne okrećući se ka njoj. "Dobro sam Sofia. Samo sam malo umorna."
  "Karter mi je rekao šta je bilo. Želiš li da razgovaramo o tome. Možeš da mi veruješ."
  Glas joj je zvučao mirno i staloženo, ali kako da joj objasnim da sam prestala da verujem bilo kome.
  Okrenula sam se ka njoj i duboko uzdahnula.
  "Ništa lično Sofia, ali ja sam davno prestala da verujem ljudima."
  Prišla mi je i sela pored mene. "Lia, biće ti lakše ako mi ispričaš. Hajde ovako, ja ću ti ispričati sve o meni, a ti mi ispričaj o čemu se radi."
  Odmahnula sam glavu. "Sofia..."
Sofija me je ignorisala. "Vidi, moja porodična situacija nije sjajna. Roditelji su mi se razveli kada sam imala sedam godina i to je za mene bilo jako teško. Moji brat je bio još mlađi od mene ali ipak se dobro držao. Ja i on smo pripali majci, ali ona je skoro uvek radila i mene i brata su pretežno odgajale grozne dadilje, ali sam ja uvek tražila nju i kad bi ona bila kod kuće stalno bih se vrtela oko nje ne bi li me ona primetila. Dve godine kasnije, ne mogavši da me više izdrži poslala me je ovamo. Ovde sam išla u osnovnu, srednju i sad faks. Ovo mi je postao dom."
  Ovo što sam čula me je zapanjilo. Ja sam besna na oca jer me se otarasio u ovim godinama, a Sofijina majka se nje otarasila kada je imala devet godina.
  "Žao mi je Sof", zaista mi je bilo žao. Ona je izgledala malo potresena svojim pričom. Kako i ne bi? Rođena majka ju je zamarivala.
  "U redu je. Verovala ili ne, za ovo samo zna Karter i sad ti."
  "Samo nas dvoje? A Jan?"
  Sofia slegnu ramenima. "Zna da su mi roditelji razvedeni i da sam ovde jako dugo. Ne zna pozadinsku priču."
  "Ne veruješ mu ili...?", upitala sam a ona me je namešteno pogledala.
  "On mi je dečko i naravno da mu verujem. Ali to sad nije tema Lia. Hajde. Tvoj je red."
  Glasno sam uzdahnula i pribila uz zid.
  "Posle smrti moje majke moji otac... postao je zatvoreniji. Puno je radio, nije provodio puno vremena sa mnom i mojim bratom. Kada se desilo ono u trećem razredu, što je bio prvi put da koristim magiju, moji otac je to samo zataškao ili šta je već radio sa tim. Moji brat me je naučio činima i kontrolom. Brat i ja smo bili veoma bliski. Dolazio bi po mene u školu, 'slučajno' bi se našao u biblioteci kad bih ja učila ili radila domaći. Vozio me je u svom autu, učio bi me da ga vozim, zato sam i jedna od najboljih vozača u Valensiji i njegov auto je sada moji." Tada sam se setila gde sam i da verovatno godinama neću videti taj auto. "Mislim, bio je moj. Uglavnom, jednog dana kada sam se vratila iz škole, u dvorištu mi je bilo minimum deset policijskih automobila. U kući su vrveli policajci na sve strane. Čula sam kako se moji otac dere na nekog policajca. Moji brat je nestao... Bez i jednog traga. Bez načina da ga nađemo. Ništa! Samo mi je ostavio jedno pismo. U njemu je pisalo da me voli ali da mora da ode, da se više ne oseća kao kod svoje kuće i da ide u potragu za domom. Da ide da sredi neke stvari sa sobom. Dodao je kao da se ne drogira i da nije prisila, samo da želi da ode. Da ne želi više da bude pod istim krovom sa čovekom kao što je moji otac. Rekao je da njegov auto ostavlja meni i da ću tu naći sve što mi je ostalo ostavio. Moji otac je postao još više zauzet. A ja sam od tada puno pila, uvodila se u namerne nevolje i jednog dana... posle nervnog sloma, pokušala sam da se ubijem. Popila sam gomilu nekih tatinih tableta. Drugarica me je našla i odvela u bolnicu. Moji otac mi nije došao ni u posetu. Kada sam napunila osamnaest pobegla sam od kuće. Upoznala sam gomilu ljudi koji su me pre svega naučili da se sama snalazim za život, a onda sam se uplela u opasne stvari. Žurke sa sumnjivim ljudima, ilegalne trke i tako dalje. Polako sam postala glavni akter među tim ljudima i svi su me veoma dobro znali i poštovali. Vratila sam se kući, jer sam završila u zatvoru zato što su mi našli drogu", lažem, ne skoro niko na svetu ne zna pravi razlog i neće ga ni saznati. "Otac je rekao da će me izvući pod uslovom da se vratim kući. Nisam to htela ali nisam imala izbora. Ipak, i dalje sam nastavila sa stvarima koje sam radila."
  Sofija je pažljivo upijala svaku moju reč. Izgledala je pogotovo potresena delom kada sam htela da se ubijem.
  "A šta je sa tetovažom?", upitala je kroz šapat.
  "Nekoliko meseci pre nego što je Nikolas otišao ja sam lično dizajnirala ovu tetovažu. Bio je dogovor da je oboje istetoviramo kad ja napunim osamnaest, u čast naše majke. On je rekao da će je istetovirati na istom mestu gde je i Karter ima i zato sam prosto mislila da ga on možda zna i da je Nikolas ovde. Izgleda da je sve ipak palo u vodu. A tako sam se nadala da ću ga možda naći."
  "O draga." Sofia me je privukla u zagrljaj. Ako mi je ikad trebao nečiji zagrljaj, to je sada.
  "Ti si jedina osoba koja zna celu priču, Sof."
  Još jače me je stegla i nasmejala se.
  Kada me je pustila imala je širok osmeh na licu.
  "Dobro. Znaš šta je sada najbitnije? Da si sve to prebrodila. Kladim se da ćeš nekad pronaći brata i da ćete opet biti porodica, ali sada si ovde. Hajde da se malo prošetamo, nisam te pitala. Jel ti Miler dao kaznu?"
  Sofia me je bukvalno izvukla iz sobe i počele smo da pričamo kao da se ništa nije desilo. Rekla sam joj da sam zaradila kaznu i gde treba da idem, ali da ustvari nemam pojma gde je to.
  Izašle smo napolje i Sofia je počela da me vodi negde.
  "Ovom stazom se ide do kapele. Tuda treba da ideš sutra. Šta želiš još da ti pokažem?", nudila se Sofia. Znala sam da ovo radi samo da bi me oraspoložila i bila sam zahvalna zbog toga. Podsećala me je na Kamil, i ona se uvek trudila da budem nasmejana.
  "Ne znam. Vodi me."
  Sofia se nasmejala i uhvatila me za ruku. "Nadala sam se da ćeš to reći."
  Povukla me je u drugom pravcu iza škole. Putem smo išle jedno vreme dok nismo naišle do ogromnog lavirinta od grmlja pored kog je bilo teren za vežbanje i jezerce.
  "𝐽𝑜𝑑𝑒𝑟", Prošaputala sam kad sam videla tu lepotu.
  "Ovde pretežno vežbamo. Juče je bio izuzetak. Hajdemo u lavirint. Lako ćeš ga naučiti napamet."
  Ušle smo u lavirint, a ja sam pratila svako skretanje kojim smo išle.
  "Zar nije lepo ovde?", upitala me je Sofia kad smo opet skrenule.
  "Da... Provodila bih ovde sate i sate."  
  Sofia se nasmejala. "Nisam mislila ovde-ovde. Kako ti se sviđa škola, časovi, korišćenje moći bez straha da te uhvate?"
  "Ne znam, Sof. Ovo je lepo mesto ali ja sam ovde stranac i nije baš da sam došla ovde svojom voljom."
  Sofia se uozbiljila. "Šta misliš, da nisi došla ovde, gde bi sad bila?"
  Gde bih bila? Verovatno bi se treznila jer sam bila na nekoji žurci, ili bi se pripremala za neku drugu. Možda je i dobro što sam ovde. Izvući će mrak iz mene, iako to nisam tražila. Prigrlila sam svoj mrak i u potpunosti ga prihvatila, nisam želela da ga se odreknem, ali sada sam morala.
  "Verovatno bi me ubijao mamurluk."
  Sofia se nasmejala, i ako to meni nije bilo ni malo smešno.
  Nastavile smo da pričamo o neobaveznim stvarima i vratile smo se tek predveče u sobu. Vreme sa njom mi je brzo prošlo. Kada sam se vratila morala sam da počnem da učim, ako želim da uđem u korak sa ovim ljudima. Uče mnogo više nego svugde gde sam ranije bila. Šta li će im sve te silne informacije?