Ubistvene noći - prva knjiga

10

𝓛𝓲𝓪

Sutradan me je probudila Sofija u sedam pošto alarm nije mogao da me probudi. Nije bilo ni čudo. Posle onoga sinoć nisam ni mogla da spavam. Cele noći sam se prevrtala po krevetu. U glavi su mi se stalno vraćale slike od dana kada mi je majka ubijena, i od dana kada sam spalila osmoro dece. Sećam se svakog detalja oba događaja. Ne mogu da pobegnem od toga. Zašto ne mogu jednostavno da zaboravim? Da zaboravim i živim normalno...
  Dok sam prala zube u kupatilu neironično su me baš svi gledali. Nisam kapirala zašto. Kada sam se presvukla u uniformu sišla sam dole u trpezariju. Nisam htela opet da sedim za stolom sa svima pa sam napravila mali sendvič i izašla napolje.
  Otišla sam opet iza škole i sela na klupicu koja je bila tik uz zid škole.
  Jela sam u tišini i miru. Kada sam pojela sendvič uzela sam torbu i htela da krenem. Međutim, baš u tom trenutku, Itan se stvorio ispred mene.
  "Hej, šta radiš ovde sama?", upitao me je.
  "Hej. Nisam želela da opet budem za stolom sa onima. A i prijala mi je malo samoće. Sinoć mi je bila gadna noć."
  Uhvatila sam se za rame i palcem milovala jednu od opekotina.
  "Da, potpuno te razumem. Prva noć u nepoznatom krevetu, na nepoznatom mestu. To jeste sranje."
Nemarno se naslonio leđima na ogromni kameni zid škole. Njegove plave oči gledale su u moje sa zagonetnim pogledom.
  "Šta ti radiš ovde?", upitala sam ga da bi promenila temu.
  "Hteo sam da udahnem malo svežeg vazduha."
  Bože, njegove oči su prelepe. Završila bi sa njim samo zbog njih. A kada ga pogledam celog... Nije ni nalik momcima koje sam do sada upoznala na žurkama, ali da hoće, super bi se uklopio i kladim se da bi mu svaka pritrčala i bacila mu se pod noge.
  Tada sam se setila. Verenica... Trebalo bi da se sklonim od njega. Ipak je zauzet momak.
  "Pa, drago mi je što smo se ispričali." Krenula sam ka školi a on me je uhvatio za ruku da me zaustavi.
  "Pusti me", brecnula sam se na njega.
  "Zašto ideš?", upitao me je glasom kao da to ne želi.
  "Idem na čas Itane. Pusti me." Međutim i dalje me je držao. Tada, ni sama ne znajući kako, osetila sam plamen u očima. Osvrnula sam se da vidim da li je onaj dečko iza i da možda nije to zbog njega. Nije ga bilo. A ovog puta nisam osetila ni bol. Ovo je bilo dobro.
  Međutim kada sam digla pogled i pogledala u Itana izgledao je preplašeno. Pustio me je i odmakao se za korak. Tada sam samo osetila kao da je neko po meni prosuo kofu vode. Plamen je utihnuo.
  "Izvini, nisam htela. Ne znam ni sama kako sam ovo uradila." Ne znam zašto sam imala potrebu da mu se izvinjavam, ali to sam uradila.
  Mislila sam da će pobeći, međutim prišao je za korak i toplo se osmehnuo.
  "U redu je. Očito nije trebalo da te toliko stegnem. Izvini. Vidimo se kasnije. Mislim da zajedno idemo na književnost."
  Klimnula sam glavom i otišla. Šta se, dođavola, upravo dogodilo?
  Kako sam sad uspela da rasplamsam plamen bez boli? Šta se jebote dogodilo?
  S tim mislima sam otišla do kabineta za biologiju.
  Kada sam ušla prišla sam nastavniku koj je stajao za svojom katedrom i prebirao neke papire. Nije bio visok ali se videlo da je dobro građen. Imao je smeđu kosu, a zelenoplave oči videlo su mu se preko tamnoplavih naočara.
  Kada sam mu prišla upitno me je pogledao.
  "Ja sam Lilijan Sančez. Nova sam..."
  "Lilijan Sančez...", promrljao je profesor dok je tražio neke papire u gomilu istih na stolu.
  Podigao je jedan papir i pročitao ga. "Aha. Nova učenica. Drago mi je." Pružio mi je ruku i uzvratila sa mu. Pošto mi je protresao ruku, opet se zagledao u papir koji mu je i dalje bio u drugoj ruci. "Oprosti, ovde meni piše Lia Sančez. To si ti?"
  Bilo mi je čudno što me svi ovde znaju po mom nadimku. Čak i profesori. Na mom starom fakultetu svi profesori su me zvali po mom pravom imenu. Tako i u osnovnoj i srednjoj školi. Ali ipak mi se svidelo to što čujem svoj nadimak.
  "Da. Ja sam Lia."
  "Kako onda želiš da te zovemo? Lia ili Lilijan?", upitao je kroz osmeh što je i mene nateralo da se nasmejem.
  "Zovite me Lia."
  "U redu. Onda, Lia. Ja sam Bendžamin Kalun. Ali možeš me zvati Ben. Sedi tamo, u treću klupu s desna."
  Kada sam se okrenula da pogledam gde trebe da sednem videla sam da u klupi gde mi je rekao već sedi neko. Moja cimerka. Mahnula mi je kroz osmeh i pozvala me rukom da joj priđem. Osmehnula sam joj se i prišla.
  "Hej. Ne mogu da verujem da si to ti", rekla sam joj dok sam vadila pribor iz torbe.
  "Ni ja. Ali tako mi je drago." Tada mi se približila. "Jesi li dobro? Mislim, zbog sinoć", šaputala je.
  Klimnula sam glavom. "Jeste. Zapravo, malo pre nego što sam došla ovde moj plamen se rasplamsao i nisam osetila nikakvu bol. A nije bilo ni onog momka zbog kojeg sam se tako osećala."
  "Zaista. Drago mi je. Možda je samo osećaš u blizini tog momka. Ko je on?"
  Slegnula sam ramenima. "Nemam pojma. Nismo se upoznali."
  "Zašto ga ne potražiš danas i ne upitaš šta se to dešava. Možda on zna", rekla je Sofija.
  Klimnula sam joj glavom. "U pravu si. To ću i da uradim."
  Kada je kasnije predavanje počelo profesor Ben je predavao o nervnom sistemu. U toku predavanja Sofija se nagnula ka meni i šaputala mi na uvo.
  "Ben je zgodan zar ne? Mislim, za starijeg muškarca."
  Pogledala sam ga. Jeste bio stariji. Više je izgledao kao nečiji tata. Ali ipak nisam mogla da osporim Sofijine reči. Bio je zgodan i sportske građe. Više kao zgodni tata.
  Slegnula sam ramenima i nastavila da pišem.
  Koji minut kasnije, opet sam osetila kako mi se plamen rasplamsava a takođe i onu bol. Ali bol je bila ublažena. Može se reći polovična.  
  Osvrnula sam se po kabinetu ali nije bilo onog momka. Trenutak kasnije, vrata se otvoriše bez upozorenja, i na njima se pojavi onaj momak. Bio je zadihan, u očima mu je bio plamen i držao se za levo rame. Očigledno ga je bolelo.
  "Kasnite, kolega", čuo se prekorni glas profesora.
  Ali momak kao da nije mario. Kada me je pogledao kao da nije mogao da skrene pogled. Držao se za levo rame kao i ja. Borila sam se da ne jauknem od bola. Doduše, kakav je bol bio onaj sinoć, ovo je podnošljivo.
  "Gospodine Garsia, molim vas, sedite", opet se začuo Benov glas i 'gospodin Garsia' skrene pogled ka njemu. Tada sam osetila da je plamen utihnuo, a bol je nestajao.
  Okrenula sam se profesoru a on je namršteno gledao u momka. Izgledalo je kao da ga u opšte ne voli.
  Kada ga je momak poslušao, bez reči je seo u klupu iza mene.
  Instiktivno sam se okrenula i primetila kako me posmatra.
  Moram ga uhvatiti posle predavanja. On mora znati šta mi se dešava.