Ubistvene noći - prva knjiga

11

𝓚𝓪𝓻𝓽𝓮𝓻

Potrčala je ka školi. Nikolas mi je jutros rekao da vodim računa o njoj i da pazim da joj se nešto ne desi. Kao da je nekako znao šta će biti sa njom.
  Morao sam nekako da nađem izgovor da vidim gde će otići, međutim, gospodin Nakamura me je povukao za rame.
  "Ti si mi ovde jedan od najboljih vladara vatre. Probaj da joj objasniš kako da se kontroliše. Pomozi joj."
  Klimnuo sam glavom. "Da, gospodine."
  Uzeo sam njene patike koje je ostavila na travi i otišao u smeru gde je ona otrčala.
  Čim sam ušao u školu, osetio sam kako mi se plamen u očima rasplamsava. Bola je bilo, ali u mnogo manjoj meri. Bio je podnošljiv. A taj čudan osećaj, kao da mi je govorio gde da idem. Ona je mogla da ode bilo gde, ali neki osećaj me je vodio ka predvoriju.
  Otišao sam tamo, i video je kako sedi za jednim stolom. Leđima naslonjena na hladan zid, a noge podignute na klupu. Nije plakala, ali je u ruci imala cigaretu. Pušenje u školi je strogo kažnjivo. Ako je vide zaradiće kaznu.   Mada me nije bilo naročito briga, ja samo treba da znam šta radi.
  Prilazio sam joj, ali kada me je pogledala, i to pravo u oči, zaustavio sam se. Ne znam zašto.
  Njene oči su takođe gorele, a oboje to nismo mogli to da zaustavimo.
Prišao sam joj, i seo preko puta nje, stavljajući njene patike na sto.
  "Zaboravila si patike", rekao sam samo i zavalio se na klupi.
  "Ko si ti?", rekla je i uzela dim cigarete.
  "Znaš da ne smeš da pušiš u školi?", zanemario sam njeno pitanje.
  "Znaš da me boli kurac za to", rekla je mirno ali zlokobno.
  Smelija je nego što sam mislio. Nisam mogao a da se ne nasmejem.
  "Imaš jednu?", upitao sam je, nekako misleći da će pobeći od mene.
  Međutim nije, izvukla je paklu iz džepa i pružila mi.
  Uzeo sam jednu, a tada je pružila ruku sa upaljačem. Upalio sam cigaru, i naslonio se na isti zid kao i ona.
  "Ko si ti?", ponovo me je upitala.
  "Garsia. Karter Garsia. Meksikanac."
  Pogledao sam je, i ako su nam oči još uvek gorele.
  "Predstavljaš se kao Džejms Bond", rekla je i nasmejala se. Postavila je ruke nemarno na kolena i pogledala me.
  "Lia Sančez, Španjolka.", predstavila se. Nije morala, znao sam to. Toliko puta sam je zapravo video, a da ona nije imala pojma o tome.
  "Znam", rekao sam i uzeo dim cigarete. "Svi znaju. Čuli su šta si uradila."
  Pogledala me je zbunjeno. "Ako misliš za ono malopre, onda se vesti ovde šire brzinom svetlosti."
  Odmahnuo sam glavom. "Imaš reputaciju ovde. Da si spalila osmoro dece sa devet godina. Neki kažu kako si izgubila kontrolu, neki kako si to uradila namerno. Pa, šta je istina?"
  Ćutala je. Nije me gledala. Gledala je u svoje dlanove.
  "Namerno sam to uradila", prošaputala je.
  Lagala je. Čuo sam to u njenom glasu.
  "Možeš da mi kažeš istinu", zatražio sam od nje a ona me je uvređeno pogledala.
  "Ti hoćeš da kažeš da lažem?", ljuta i smela, bolje da spustim loptu da ne spali i školu.
  "Ne, naravno. Samo si izgovorila to nekako... nesigurno."
  Prevrnula je očima i opet gledala ispred sebe.
  "Šta je sa našim očima? Zašto, kad god sam u tvojoj blizini, oči mi se rasplamsaju i osećam bol?"
  To je pitanje koje sam ja hteo da postavim. "To se i ja pitam."
  "Hoćeš da kažeš da ni ti ne znaš?", rekla je sumnjivo.
  "Kako bih mogao? Nisam znao da je ovo u opšte moguće dok te nisam juče video."
  "Zašto si u opšte rasplamsao plamen kada si me video?"
  Osmehnuo sam se. Reći ću joj istinu, a ona može da me mrzi koliko želi.
  "Čuo sam za tebe. Mislim, ko si i odakle potičeš. Deluješ kao buržujka. Kao i skoro svi ovde. Mrzim takve ljude. Hteo sam da vidiš ko sam."
  Pogledala me je iznenađeno. Izgledala je zaprepašćeno mojom iskrenošću.
  "Misliš da sam uobražena buržujka?", upitala je opet skrenuvši pogled. Uzela je dim cigare. Izgledala je seksi kad to radi.
  Neki glas u glavi mi je govorio da kažem ne, ali nisam želeo da ga poslušam.
  "Zar nisi? Ti si ćerka poznatog Antonia Sančeza. Sigurno si uživala u životu."
  Čim sam to izgovorio pokajao sam se. Setio sam se šta sam čuo prošlu noć. Kako je videla ubistvo rođene majke i kako su je povređivali. Kako je pokušala da se ubije nakon što se njen brat pridružio Eduardu. Znao sam da ona i njen otac nisu imali pojma gde je on. Šta više, da li je u opšte živ.
  "Zaista misliš da ako imaš novca moraš biti uobražen buržuji koji misli da je svet njihov? Misliš li da novac zaista može kupiti sve? Misliš li da bih bila ovakva da jeste tako?"
  Odmerio sam je. Svaka njena reč mi je davala grižu savesti što sam rekao ono.
  "Plašiš se da ne povrediš još nekog?"
  "Zar ne misliš da se plašim da ne povredim sebe. Čuo si za moju reputaciju. Nimalo se ne plašiš da mogu sada da spalim tebe i sve ovo?"
  Ne znam zašto ali to me je nateralo da se nasmejem. "Vidi mala, ako misliš da si jedina koja je ovde naudila ili ubila nekog, grdno se varaš. Svako je ovde, ili gadno povredio nekog, ili dokrečio. Zato ne misli da te se iko plaši."
  "Znači, svi ste ovde nekom nešto uradili. Kome si ti naudio?"
  Ožiljci na leđima su mi damarali. Setio sam se slike osobe, koju sam opekao tako, da nije mogla da preživi opekotine. Bio sam još mlađi od Lije kad sam naudio nekom. Sa sedam godina naudio sam jedinoj osobi koja mi je ostala od porodice. Ali nikad mi zapravo nije bila porodica. Moja tetka, sestra moga oca, maltretirala me je na sve moguće načine i ako sam imao samo šest godina. Lia je bila bičevana po ramenu, ja po leđima.
  "Mojoj tetki. Tog dana sam punio sedam", priznao sam. Osetio sam kako mi se plamen u očima stišava. Kada se ugasio, Lia me je pogledala. Njene
smaragdne oči susrele su se sa mojima.
  "Zašto?", upitala je.
  Da li joj reći istinu? Ako ću zahtevati odgovore od nje, moraću i ja njoj da dam odgovore na pitanja.
  "Bila je kučka prema meni. Dve godine me je maltretirala. Prosto kada sam napunio sedam, dojadilo mi je. Pukao sam i... Znaš već i sama."
  Ćutala je. Kada se promeškoljila na klupi da nađe ugodniji položaj, digla je trenerku na gore i video sam joj tetovažu zmaja. Sada sam jasno mogao da vidim kineske znakove koji su bili pored zmaja.
  Citat je glasio: "Ustani. Niko te neće spasiti."
  "Zašto taj citat?", upitao sam i dalje gledajući tetovažu.
  "Znaš kineski?", upitala je umesto da odgovori.
  Klimnuo sam glavom.
  "Zato što je tačan."
  Klimnuo sam glavom. Nisam hteo više da gubim vreme na beskorisnim razgovoru. Moram da saznam šta će ovde i da završim već jednom sa tim.
  "Moramo da razgovaramo", rekao sam joj zapovednički.
  "A šta upravo radimo?", rekla je opet uzimajući dim cigare. Čoveče, ova smelost prelazi granicu. Već je počela da me nervira.
  "Da razgovaramo o tebi", rekao sam a ona se tada jetko nasmejala.   Okrenula se ka meni i pogledala me izazivački.
  "Dobro. Znaš kako se zovem, odakle sam. Dakle, omiljena boja mi je ljubičasta i volim ljiljane. Tvoj red."
Ironično sam se nasmejao i prevrnuo očima. Smelija je od njenog brata. Ako me on ne dokreči, ona će.
  "Vrlo smešno", rekao sam očigledno pokazujući da to ne mislim. Uzeo sam dim cigare.
  "O da. I vrlo sam zabavna. Zaboravila sam to da dodam", dodala je.
  "Vidim da si smela, ali da sam ja ti pazio bih šta pričam", pripretio sam joj.
  "Pretiš mi?", upitala me je.
  "Hteo sam da znam, šta radiš ovde?"
  "Imam odlične ocene na fakultetu", rekla je bez oklevanja. Znao sam da nije to razlog, samo ne želi da kaže.
  "U to ne sumnjam, ali to nema veze sa ovim mestom. Pokušaj opet. Nemoj nikad da se plašiš iskrenosti. Šta radiš ovde?"
  Videla je da neću odustati.
  "Uhapšena sam...", rekla je samo.
  "Pa", uzeo sam još jedan dim.
  "Pet puta. Za godinu i po dana", priznala je. Znao sam da je bila uhapšena. Doduše samo jednom jer sam prisustvovao tome. Ali nisam znao da je toliko puta bila hapšena.
  "Opa", zviznuo sam. "Ali ne moguće da je to razlog. Ovo nije popravni dom." Prosto je moralo da bude nešto više, zar ne?
  Odmahnula je glavom. "Kada sam poslednji put bila uhapšena moji divni otac nije više želeo da mu ćerka dovodi u pitanje ugled pa me je poslao ovde. Verovatno će svima reći da sam nastavila studije u nekoj drugoj državi. Rekao je kao da će mi ovde pomoći sa moćima i da su ovde mnogi kao i ja", rekla je to ne pokušavajući da sakrije prezir.
  Interesantno. Ali čisto sumnjam da je to ceo razlog. Ali ona nije delovala kao da ga zna.
  "Nakamura me je poslao da te posavetujem", promenio sam temu i vratio se na stvar zašto sam zapravo poslat tu.
  "Oko čega da me posavetuješ? Kako da me brinu tuđi životi?", rekla je.  Zasluženo, ali sam morao da saznam.  Nije do mene.
  "Oko onog što si uradila napolju.   Znam da se plašiš da ne povrediš nekog. Čisto sumnjam da se plaši da povrediš sebe, kao što si rekla."
  Ćutala je i samo me gledala čekajući da završim priču.
  "Verujem da je ubistvo osmoro dece strašno, ali zato treba da se trudiš da napreduješ sa moćima a ne da ih izbegavaš. Nakamura ti je rekao da se opustiš i otvoriš prema plamenu.   Znam da je to veoma neodređeno i da ne shvataš šta treba da uradiš, ali veruj mi da nije teško. Isto kako se otvaraš prema magiji kada izgovaraš čini, otvori se prema njoj i izvedi neki pokret. Pokušaj."
  Digle je obrve i osmotrila prostoriju."Ovde?"
  Klimnuo sam glavom. Ustao sam i poveo je ka sredini prostorije. Stao sam iza nje i govorio joj na uvo: "Ne brini se šta će biti kad uspeš. Samo to u radi, prati moj glas. Ne izgovaraj čini. Samo se seti osećaja i šta radiš kad ih bacaš, a onda, zamahni rukom."
  Radila je dok sam pričao, i kada je zamahnula rukom u levo, vatrena kugla je otišla na kameni pod. Požurio sam da je ugasim i kada sam se okrenuo ka njoj ona se smešila. Osetio sam neku toplinu.
  "Uspela sam!", uzviknula je, srećna.
  "Jesi, sada pokušaj kroz neki borilački pokret. Šta ti je Nakamura rekao?"
  "Da izvedem tornado udarac", rekla je, krckajući svoj vrat.
  "U redu, vidi kako se to radi."
Izuo sam se i kada sam izveo tornado udarac i iz moje noge vatra je gorela u vazduhu.
  "Sad pokušaj ti", rekao sam joj i odmakao sam se da joj dam prostora.
  Stala je u gard, i u početku samo duboko disala. Kada ga je izvela identično kao i ja uspela je.
  "Savršeno. Mislim da će se čas još malo završiti, ali ti ipak predlažem da odeš napolje."
  Klimnula je glavom i bez oklevanja otišla. Ali rada sam se setio nečega što joj moram reći.
  "Lija!"
  Okrenula se i upitno me pogledala.
  "Moram ti reći jedno pravilo koje nemaš u brošuri."
  Izraz lica joj je bio zbunjen i polako mi je prišla. Prekrstila je ruke na grudima i upitno me pogledala.
  "Ovde svako gleda ko je odakle. U trpezariji nikad nećeš videti da neki Meksikanac sedi sa Italijanima. To što si ti sela juče sa Britankama bila ti je kardinalna greška. Sledeći obrok, pronađi sto gde su Španci."
  Tim rečima sam je ostavio i požurio ka svojoj sobi, nadajući se da Liam neće doći još makar nekoliko minuta.
  Pozvao sam Nikolasa.
  "Garsia? Je li se nešto desilo?", upitao je, i dalje onim zapovedničkim tonom.
  "Tvoja sestra je danas umalo spalila Nakamura. On je pokušao da je nauči da vlada vatrom samo pokretima a ona se razbesnela."
  "Znao sam da će biti tako. Trebao sam od početka da je učim pokretima. Je li dobro", posle dužeg vremena primetio sam nešto drugo u njegovom glasu. Nije više zvučao ljutito ili robotski. Sada je bio zabrinut.
  "Dobro je. Nakamura mi je rekao da joj pomognem. Moram ti priznati, brzo uči. Iz prve je uspela."
  "Dobro je", u njegovom glasu čulo se olakšanje. "Jesi li saznao šta radi tu?"
  "Jesam, delimično. Pošto je bila uhapšena po peti put vaš otac ju je poslao ovamo. Rekla je da vaš otac nije više hteo da dovodi ugled u pitanje i kao da je hteo da je se otarasi. Kao da ovde ima puno dece kao što je ona. Mislim da nije u dobrim odnosima sa njim."
  "Zapravo, začudilo bi me da ima dobar odnos sa njim. Uvek je bio težak čovek. Mogu zamisliti kako joj je bilo pošto sam otišao."
  "Kaješ li se? Mislim, što si je ostavio?"
  "Ne baš. Ona mi je sestra, ali moje je mesto ovde."
  Nije mi se svideo odgovor. Eduardo mi se nikad nije činio dobrim čovekom. Nikolas sa druge strane nije loš. Bili smo dobri drugovi pre nego što sam počeo da radim za Eduarda.   Od tada smo se oboje promenili.
  "Slušaj, još nisam rekao Eduardu da je tu. Sudeći po onome šta se dešava, to mu se neće dopasti."
  "Mislio sam da ga boli dupe za nju", rekao sam, paleći cigaru.
  "Tako nekako, ali verovatno zna da će me ona omesti u poslu. Zna da ću uraditi sve da je zaštitim."
  Bilo je čudno čuti ovu Nikovu stranu. Navikao sam da se ponaša kao robot.  "Hoćeš li mu reći ili ne?"
  "Moraću. Ako sam sazna, neće biti dobro. Jesi li ti rekao Janu šta da radite?"
  "Nisam. Nisam imao prilike. Ona njegova je sve vreme uz njega."
  "Pa, nađi način da mu kažeš. Liji ne sme ništa da se desi, jesi li me razumeo, Garsia?"
  "Jesam." Tada sam čuo korake.     "Moram da idem. Mislim da neko dolazi." Spustio sam slušalicu i brzo strpao telefon u džep. Baš u tom trenutku vrata se otvoriše. Ali umesto Lijama, na njima se pojavio Itan Leferbve.
  "Šta želiš Fracuzu?", rekao sam besno ga pogledavši. Nema šta on da traži kod mene.
  "Video sam šta se desilo na Nakamurinom času. Je li Lia dobro?"
  Zašto li me ne čudi što pita za nju. "Lia je savršeno dobro. Smirio sam je i naučio šta treba da radi. Mala je dobra", rekao sam i uzeo dim cigare.   Znao sam da će ga svaki moj opušteni pokret iznervirati.
  "Dobro, ali slušaj me, Kartere. Bolje je da je se kloniš. Mislim da ti ne treba još jedna kres kombinacija."
  On mi kaže! Nisam mogao da izdržim a da se u glas ne nasmejem.   "Jesi li siguran da treba to meni da kažeš, Leferbve? Ja se nisam zakačio za svaku novu učenicu koja mi prva dođe ispred nosa. A i napravio si dovoljno štete prošle godine, ne misliš li? Jadna Kler. Bila je dobra cura."   Znao sam da ću ga razbesneti. Prošle godine je kresnuo jednu malu iz treće godine srednje, a onda je naglo ostavio. Devojka je bila javno ismevanja zbog toga i otišla je. To je bilo okrutno čak i za mene.
  "Slušaj me, Kartere. Kloni se Lije, i nas dvojica nećemo imati problema."
  Nasmejao sam se, i zavalio na svoj krevet. "Zašto bih?", uzeo sam dim cigare.
  "Upozoravam te poslednji put Kartere. Kloni je se."
  Pretnja u njegovom glasu mi je privukla pažnju. Ustao sam i prišao mu tako blizu da nas je delilo svega nekoliko centimetara.
  "Ti si poslednja osoba na ovom svetu koju ću poslušati, Leferbve. Zato ne traći vreme."
  "Nije ti dovoljna jedna kres kombinacija, Garsia?", upitao me je, verovatno misleći da će me to iznervirati.
  Da i jesam nešto želeo sa Lijom, njen brat bi me ubio kad bi saznao. Zna da ja nisam lik za veze, da volim veze za jednu noć. Ubio bi me kad bih povredio njegovu sestricu.
  "Znaš, Leferbve, ova tvoja zainteresovanost me nekako inspiriše.   Možda treba da se zbližim malo sa njom. Znaš, da je upoznam malo. Malo više, ako me razumeš", znao sam da će ovo u njemu izazvati najgore. Sa ovakvima moraš biti kao i oni.
  Tada je zamahnuo pesnicom ka mom stomaku. Brzo sam se odmakao i uhvatio ga za ruku. Opekao sam ga, a on se borio da ne zavrišti.
  "Probaj još jednom da me udariš, i dobićeš mnogo gore od male opekotine", pustio sam ga a on se bolno hvatao za ruku.
  "Vidi, Leferbve, shvatam zašto si se zakačio za nju. Moram priznati, seksi je. Svako ko ima oči vidi to. Njen glas je stvoren za pornjake, ali moraš malo da smiriš đoku. A i kad ti je već 'stalo' da je ne povrede zašto joj nisi rekao da ne treba da sedne sa svakim u trpezariji? Sigurno si čuo šta se sve priča o njoj. Misliš da će joj biti lako kad čuje šta se sve te priče? A još ne zna nikog kome može da se obrati.   Dakle tvoja želja da je kresneš je sada njoj za vratom."
  Video sam bes u njegovom očima.   Nije mi odgovorio, samo je izleteo iz moje sobe. Naizad...