Ubistvene noći - prva knjiga

38

𝓛𝓲𝓪

"Znači, vraćaš se u Španiju sa Karterom? Ideš kod oca?", pita me Sofia dok pakuje šorceve u kofer.
  Odmahujem glavom. "Imamo letnjikovac nedaleko od Valensije, bićemo tamo. Ti si sigurna da ne želiš sa nama?"
  Klima glavom. "Itan je ponudio da odem sa njim u Francusku i moram ti priznati da mi je bila želja da je vidim."
  "Samo se nadam da ćeš biti bezbedna. Ne želim da ti se išta dogodi."
  Sofia je prekinula pakovanje, i prišla da me zagrli.
  "Ne brini se, znam da se čuvam. A i nećemo biti dugo razdvojene. Obećavaš da ćeš se ti vratiti živa i zdrava?"
  Nasmejala me je ali sam uprkos tome osetila peckanje u očima. "Časna reč", prošaputala sam dok sam treptala da oteram suze.
  Pustila me je iz zagrljaja i one smo nastavile sa pakovanjem.
  Onda smo čule nekakvo kuckanje po prozoru i uplašila sam se kada sam čula. Okrenula sam se i videla Kartera kako je na prozoru.
  Pogledam zbunjeno u Sofiju i požuri da otvorim prozor.
  "Kako si dođavola dospeo tu?", pitam dok mu pravim mesta da uđe.
  "Imam svoje načine. Spakovala si se?", pita me dok se nameštao na moj krevet.
  "Još malo i gotova sam. Ti si gotov?", pitam ga dok se vraćam svom poslu.
  "Da", rekao je a onda je pogledao u Sofiju. "Kako si Sofi?"
  Ona slegne ramenima. "Dobro, valjda", rekla je snuždeno.
  Zaista se trudila da bude dobro, ali svi znamo da joj nije ni malo lako.
  "Nek te Čekićar samo pipne odseći ću mu ruke", rekao je Karter aludirajući na Itana.
  Sofia se nasmejala, što me je malo umirilo.
  "Ne brini se, 𝑡𝑎𝑡𝑎. Neće me ni pipnuti", našalila se Sofia.
  Karter je ustao i zadirkivao je trljajući svoju ruku u njenu kosu.
  "𝑆𝑐ℎ𝑒𝑖ß. Pusti me!", naredila mu je Sofia.
  Nisam mogla da izdržim a da se ne nasmejem u glas.
  "Šta se ti smeješ?", rekla je ljutito Sofia dok je još pokušavala da se oslobodi Kartera.
  "Kartere ne budeš li me pustio za pet sekundi prizvaću svoju lepezu i dobićeš deset ledenica u glavu."
  Karter je odma pusti dižući ruke u znak predaje.
  "Što si takva Sofi, znaš da te volim", rekao je a onda seo iza mene.
  "Nikad pre onog lažnog izbacivanja nisi to rekao. Šta si mu uradila?", poslednja rečenica bila je upućena meni i morala sam da se nasmejem.
  "Pitanje je: šta je on uradio meni."
  Sagnula sam se od pozadi i poljubila ga. To su bili nežni poljupci puni želje.
  "Nađite sobu", rekla nam je Sofia prekinuvši nas. "Kako se to u opšte desilo?"
  "Desilo se tako što je probudila nešto u meni, i po prvi put sam zavoleo nekog", odgovorio je Karter grleći me od pozadi.
  "Znam da ste se ljubili posle žurke ali tad ste se bukvalno mrzeli. Šta se desilo?"
  Pogledala sam u Kartera. Njegove crne oči sijale su poput crnog bisera, a gledale su me kao da prodiru u moju dušu. Definitivno nemam načina da objasnim kako i kad se ovo desilo, ali uživaću u tome.
  "Desilo se da smo se zaljubili. Nemam drugo objašnjenje", odgovorila sam joj i izmigoljila se iz Karterovog zagrljaja.
  "Ja sam gotova. Ti, Sof?"
  "Još malo."
  Deset minuta kasnije, Karter se vratio u svoju sobu preko krova, a Sofia i ja smo se pripremale da siđemo u predvorije da ostavimo stvari.
  I dalje smo bile u uniformama, i ako treba da krenemo na aerodrom. Nismo htele da se presvučemo u običnu odeću. Pogledala sam se u ogledalo. Ova uniforma skoro da je deo mene. Ova soba mi je postalo utočište, a jedva čekam da se vratim u ovu školu. Ko bi rekao?
  Krenule smo da siđemo ali tada sam se setila da sam ovde ostavila moje crvene martinke.
  "Sranje, umalo da zaboravim."
  Sofia me je zbunjeno gledala dok sam pokušavala da dohvatim martinke ispod kreveta.
  Kada sam ih izvukla nisam mogla da se ne nasmejem.
  Volim ove čizme. One su me napravile tim što sam, i ako možda nisam ista osoba kao tada. Nisam se toliko promenila da mi se ne sviđaju. Njih sam koristila na trkama, prva tuča mi je bila u njima i dokaz je okrzana leva čizma sa strane. Zajedno sa mnom ove čizme su svašta preživele, i nekako se u njima više osećam kao ja. One su moj oklop.
  Izula sam patike i obula ih.
  "Dobre čizme, hajdemo sad."
  Spakovala sam patike u kofer i požurila za njom.
  Stigle smo u predvorije, i ostavile kofere kod jednog stola. Baš kada smo htele da izađemo da ispušimo po cigaru neko me je zaustavio.
  "Hej, Lia. Maria te traži", rekla je Rori Ruso, bez oklevanja.
  "Ćao i tebi, Rori", odgovorila sam joj zajedljivo.
  Ona se nasmešila kao da sam rekla nešto smešno. "Oh izvini, samo sam u žurbi. Imam posla preko glave da proverim sve gde su i gde idu. Ti ideš za Španiju?"
  Klimnula sam joj glavom i onda se okrenula Sofiji.
  Ostavila sam ih i krenula ka Marijinom kancelariji.
  "Uđi", rekla mi je pošto sam pokucala na vrata.
  Povukla sam bravu i ušla u njenu malu kancelariju, bez prozora, sa malom kuhinjicom, nekoliko ormarića, i veliki sto od mahagonija sa dve kožne fotelje prekoputa njega.
  "Tražili ste me?"
  Ona klima glavom. "Sedi."
  Sela sam u fotelju i zbunjeno je pogledala.
  "Nismo imale vremena da razgovaramo o onome što se desilo na balu."
  Gutam knedlu. "Iskreno, krivim sebe jer nisam uspela da je zaštitim. Da sam sredila Jana ona bi bila živa."
  Ustala je i sela u fotelju pored mene. "Bilo šta što kažem neće ti vredeti. Svi krivimo sebe za ono što se desilo Karmen."
  "Trudim se da ne pokažem pred Sofijom. Ona se trudi da bude dobro, ali nije. Ni ne krivim je, ona se još dobro i drži."
  Maria mi je klimnula glavom. "Biće dobro ako ne bude ovde neko vreme gde je sve podseća na Jana."
  Klimam glavom. "Da, hoće."
  "Žao mi je što morate da odete, ja to lično nisam htela. Ali nisam imala izbora."
  Klimam glavom u znak razumevanja.
  "Maria...", izustim spremajući se da pitam ono što me proganja još od bala.
  "Da?", pita me.
  "Nikolas je spomenuo da je Eduardo ljut jer je vaša majka izabrala vas da vodite školu i da budete u Unutrašnjem redu. Roditelji su nam rekli da je ona umrla, ali očigledno da nije. Ko je ona?"
  Sjaj u njenim očima blesnuo je iznenađenjem ali i olakšanjem.
  "Natalija Rios."
  Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim šta mi je rekla pre nego što progovorim.
  "Nemoguće. Ona je..."
  Maria mi je klimnula glavom. "Ona je tvoja baka. Međutim, bila je u lošim odnosima sa tvojom majkom od... od kada ja znam za sebe. Adriana je jedva čekala da završi sa studijama a onda je otišla odavde i nikad se nije vratila. Tvoja majka je uvek govorila da je Natalija kontroliše i to je mrzela. Razlog zašto vam nikad nije rekla za ovo mestu i nju."
  "Jedan od...", ispravila sam je i ako njoj nisam rekla šta mi je Nikolas rekao.
  "Zašto ste to krili od mene?", upitala sam je pre nego što je stigla da me upita o čemu govorim.
  "Poštovala sam želju tvoga oca. Ali verujem da bi Natalija volela da te upozna."
  "Naravno da mom ocu ne bi palo na pamet da mi jednom u životu kaže istinu."
  Maria je ćutala na moj komentar.
  "Jesi li sigurna da želiš da odeš u taj letnjikovac?", konačno me je upitala.
  Klimam glavom. "Da. Ali mogu li da vas zamolim za jednu uslugu?"

  Vratila sam se u predvorije gde je Miler polako dovodio red ko treba da krene gde.
  Osetila sam da mi se plamen rasplamsao i instiktivno sam se okrenula i tu je stajao Karter sa svojom torbom.
  "Spremna?", upitao me je čvrsto me stežući oko struka.
  "Uvek", rekla sam i obmotala mu ruke oko vrata.
  Od svakog poljupca sam se topila, a moja maca bi plakala za njim.
  Zaista je sve drugačije sa osobom koju voliš.
  Tada se neko zakašljao da bi nam privukao pažnju. Odvojila sam se od Kartera a onaj ko se zakašljao bio je Itan, sa svima ostalima, osim Liama. On je prvi otišao.
  "Ćao društvo", kažem veselo praveći se da se ništa nije dogodilo.
  "Sofia i ja krećemo, došli smo da se pozdravimo", rekao je i prišao nam da se pozdravi.
  Zagrlila sam ga. "Čuvajte se, u redu?"
  Klimnuo mi je glavom i okrenuo se Karteru. Bacio mu je pet i privukao ga u zagrljaj. "Poveravam ti Sofiju, Čekićaru. Čuvaj je dobro."
  "Ne brini se. Ostaćemo u kontaktu, zar ne?", pita ga pošto se odmakao od njega.
  Karter mu klima glavom dok nam prilazi Sofia. "Čuvajte jedno drugo, u redu", naređuje mi uz snažan zagrljaj.
  "I vi takođe", rekla sam joj a ona se okrenula Karteru.
  "Čuvaj je dobro, važi?", pitala ga je dok ga je grlila.
  "Hoću. Čućemo se redovno."
  Itan i Sofia su otišli napolje gde su ih čekali automobili i vodili na aerodrom.
  "Pa, gde ćete vi?", pitam ostale.
  "Idem da posetim moje u Bugarskoj", odgovorila je Emese.
  "Mi takođe idemo u Španiju", pokazala je Kasandra na nju, Alehandra i Diega.
  "Predpostavljam da se ti vrćaš u Sevilju kod Rafa?", obratila sam se Alehandru koji mi je uz smeh klimnuo glavom.
  "Dugo se nisam trkao. Moram da proverim jesam li izašao iz forme", rekao je ne pokušavajući da sakrije uzbuđenje.
  "Pozdravi mi Rafa. Neće biti srećan što to čuje."
  Alehandro se nasmejao. "Definitivno."
  "Ja i Kasandra idemo kod Karmeninih roditelja", rekao je Diego. "Žele da budemo uz njih."
  Klima glavom i trudim se da mu uputim barem mali smešak, ali čim se pomene njeno ime vraća mi se slika njenog ubistva. "Čuvajte se. Svi vi", te moje reči svi su ozbiljno shvatili i nisu se nasmešili. Čak ni Alehandro nije imao nikakvu šalu, te je sa ostalima samo usrdno klimnuo glavom.
  Svi smo se zagrlili i njih četvoro je otišlo.
 
  Petnaest minuta kasnije stajala sam sa Karterom u kuli mirno razgovarajući kada nam je neko prišao. "Nema ko da se sa mnom pozdravi?", Laurin poznat glas začuo se iza mene i odmah sam dotrčala do nje stežući njeno mršavo i koščato telo u čvrst zagrljaj.
  "Jebote, mislila sam da neću moći da te vidim."
  Uzvratila mi je zagrljaj. "Malopre su me pustili, uz sve spakovane stvari i vešću o svemu. Još sam u šoku", rekla je glasom još umornim od spavanja.
  Pustila sam je iz zagrljaja i uhvatila za ruke, primetivši gomilu modrica i uboda od infuzije. "Ne želim da odem odavde", prošaputala je kao da govori da je to za zauvek.
  "Primorani smo."
  "Vratićemo se brzo", vrati nas Karter u realnost. "Dve nedelje nije puno."
  Laura ga znalački pogleda. "One večeri je trebalo odmah da te oslepim, zar ne?", upitala ga je a Karter se samo nasmejao, obgrlivši me rukom oko vrata i poljubivši me u obraz.
  "Nemam te namere više." Podigao je desnu ruku. "Časna."
  I ako sam zbunjena, ništa nisam rekla.
  "Ideš nazad za Rumuniju?", upitala sam je.
  Klimnula mi je glavom. "Da. Vi?"
  "U Španiju", odgovorio je Karter.
  Ona je klimnula glavom a onda se snuždila.
  "Čula si za Karmen?", pitam kad me je Karter pustio.
  Ona klima glavom. "Liam je bio jutros kod mene. Ne mogu da verujem da je Jan to uradio."
  "Žao mi je. Nisam znao da je sposoban za to", pravdao se Karter. "Da jesam, ovo bi se mnogo ranije završilo."
  "Možda je to sudbina. Negde je zapisano da je morala ovako da bude."
  Te reči su mi odjekivale u glavi. Nikad nisam verovala u sudbinu, i da je zapisano nekom da bude brutalno ubijen. Ali ako je u pravu... Bože, zašto si je uzeo prerano?
  "Jan ce biti kažnjen, ne sumnjaj u to", kažem a tada vidim Mariju kako nam prilazi.
  "Izgledaš bolje, Laura", pozdravila je direktorka.
  "I dalje sam malo ošamućena od lekova, ali sam mnogo bolje. Hvala vam."
  Maria joj se nasmešila a onda se okrenula nama.
  "Vaš je red."
  Pozdravili smo se sa Laurom i onda smo krenuli ka školi zajedno sa Marijom.
  "Ljudi koji su uhvaćeni... Jesu li progovorili?", oklevam.
  Maria klima glavom. "Eduardo je u San Luisu, ali oni ne znaju gde tačno. Počećemo da ga tražimo. Neće se izvući, obećavam ti."
  Klimam glavom i stežem Karteru ruku da ne bih pustila suzu. On nije reagovao niti išta rekao, znao je šta se dešava.
  Uzeli smo svoje stvari, ja mali kofer u kom sam došla, Karter sa torbom preko ramena koju mu je Liam spakovao i ušli smo u jedan od automobila G-klase.
  "Spremna?", pita me Karter kada smo prešli kapiju.
  Pogledam ga u njegove oči, crne poput noći, tako tople i utešne. "Uvek."