Ubistvene noći - prva knjiga

8

𝓛𝓲𝓪

Kada sam ušla u nju moje cimerke i dalje nije bilo. Odlučila sam da iskoristimo tu tišinu i poslušan Itana. Sela sam na svoji krevet i počela da čitam pravila.
 
  1. Dan počinje u šest a završava se najkasnije u jedanaest. Podrazumeva se da učenici posle jedanaest uveče budu u sobama.
 
  2. Učenici moraju redovno da dolaze na predavanja i moraju biti na svojim mestima pre početka časa. Kašnjenje je strogo kažnjivo.

  3. Školski posed se ne napušta preko radne nedelje, a vikendom samo uz ograničeno vreme koje direktorka odredi.

  Dosta je bilo normalnih pravila, ali onda sam naišla na stranicu koja mi je bila čudna.
 
  12. Učenici koji nisu deo Unutrašnjeg reda ne smeju se raspitivati o njemu.

  13. Učenici koji su u Unutrašnjem redu ne smeju odavati svoji identitet niti širiti program Unutrašnjeg reda. Kršenje ovih pravila može imati ogromne posledice, čak i izbacivanje iz škole.

  Tada je opet usledilo normalna, ipak malo strožija pravila nego u normalnim školama.
 
  Kada sam pogledala na sat videla sam da je dva minuta do pola osam.
  "Jebote."
  Ostavila sam sve kako je i potrčala ka vratima. Kada sam otvorila vrata zamalo sam da sam se sudarila sa jednom devojkom plave kose do ramena. Nosila je istu uniformu kao i ja.
  Samo me je zadihano pogledala i nastavila da trči istim smerom.
  Kada smo stigle ispred vrata trpezarije obe smo zastale da dođemo do daha, ne progovorivši ni reč. Devojka se uspravila i uhvatila se za bravu velikih vrata.
  Kada je povukla bravu i ja sam ušla za njom. Obe smo izgledale opušteno. Posmatrači bi pomislili da smo pričale celim putem do ovde.
  Zastala sam kod vrata, tražeći slobodno mesto, a devojka se okrenula ka meni, namignula mi i nastavila dalje ka stolu, na kom su je svi veselo dočekali.
  Na drugom kraju prostorije ugledala sam sto za kom su sedele par devojaka i krenula ka njima.
  "Je li slobodno?", upitala sam devojke. Sve su se okrenule  onoj koja je bila u sredini. Devojka je imala crvenu dugu kosu. Zelene oči poput smaragda. Lice joj beše savršeno ovalno, a šminka i ako je bila blaga, veoma savršena. Ona me je odmerila pogledom a onda je teatralnim pokretom ruke zabacila kosu pozadi.
  "Naravno. Sedi, slobodno", rekla je na nekakav, čudan način.
  Izvukla sam stolicu i sela. A devojka me je podozrivo pogledala.
  "Ti si nova devojka?", upita ona naslonivši bradu na svoju ruku.
  Klimnula sam glavom. Bilo mi je opasno neprijatno.
  "To dosta objašnjava", došapnula  je devojci de sebe.
  "Ti si, dakle, Lia Sančez?", upitala me je. Nije izgledala da joj je u opšte neprijatno.
  "Tako kažu. A ti si?", upitala sam, dok sam savršeno glumila samouverenost. Već sam navikla na ovakve ljude koje bih upoznala na tatinim poslovnim sastancima i večerama.
  Devojka me je pogledala kao da je čudno što ne znam ko je.
  "Ava Smit. Britanka."
  𝑍𝑎𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑣𝑖 𝑜𝑣𝑑𝑒 𝑘𝑎𝑑 𝑠𝑒 𝑝𝑟𝑒𝑑𝑠𝑡𝑎𝑣𝑙𝑗𝑎𝑗𝑢 𝑔𝑜𝑣𝑜𝑟𝑒 𝑖 𝑜𝑑𝑎𝑘𝑙𝑒 𝑠𝑢?
  Pošto mi je izgledalo glupo da ja ne kažem odakle sam prekrstila sam ruke na grudima i pogledala je. "Španjolka."
  Ava je htela nešto da kaže, ali tada neko priđe našem stolu.
  "Mogu li?", začuo se poznati glas. Digla sam pogled i videla Itana kako stoji iznad mene, gledajući me sa osmehom.
  Ni sama ne znajući zašto, osetila sam da crvenim.
  "Naravno...", pomerila sam se za mesto. "Sedni."
Itan sa osmehom klimne glavom i sedne na stolicu.
  "Kako si se snašla?", upitao me je, okrećući se ka meni.
  "Pa svo vreme sam čitala pravila."
  Itan zausti da još nešto upita, ali tada se uključi Ava.
  "Šta studiraš?", upitala me je.
  Okrenula sam se ka njoj i pogledala je u oči.
  "Psihologiju." Odmahnula sam rukom.
  U tom trenutku sam se setila nečeg. Njeno prezime mi je bilo poznato.
  "Jesi li ti ćerka Tomasa Smita?", upitala sam je a ona se izbečila u mene.
  "Da. Da, jesam. On je vrlo moćan znaš. Takođe je član univerzitetskog odbora", hvalila se.
  Prevrnula sam očima i onda opet pogledala u nju.
  "On je bio klijent mog oca pre oko pet godina." Nisam se tačno sećala pre koliko, ali se činilo tako. Moji otac je tog Tomasa, navodno poštenog čoveka, spasio od zatvora zbog pranja novca. Bilo je teško, i slučaj je trajao nekoliko meseci, ali moji otac je uspeo da ga spasi.
  "Ko je tvoji otac?", upitala me je namršteno me gledajući. Očigledno sam joj digla živac.
  "Antonio Sančez. Advokat."
  Ava me je sa zaprepašćenjem pogledala. Verovatno nije očekivala da potičem iz "moćne porodice Sančez". Toko su nas svi zvali. Mrzela sam to...
  "O, pa čula sam za tebe. Ti si spalila 8 dece."
  Tada sam se ukočila. Devojke oko nje su se nasmejale, dok je Itan pored mene samo ljutito gledao u Avu. Nije izgledao iznenađen niti uplašen.
  Nisam mogla da dopustim da me to pokoleba. Da pokažem strah i slabost.
  "Jesam. Ali tad sam bila klinka. Sada veoma dobro kontrolišem svoje moći."
  "O znači da si tada izgubila kontrolu?", upitala me je, s namerom da me ponizi.
  To je bila istina. Ali nikad to nisam smela da kažem. Moji je otac to rekao svakom koji ima moći a da mu je nešto više verovao. Kao što je bio Avin otac. Rekao je to da bi ljudi osetili strahopoštovanje prema meni. Kako nisam htela da dopusti da mi vređaju mrtvu majku.
  "Naravno da ne. Ta deca su vređali jednu meni jako bitnu osobu koja, nažalost, nije više sa mnom. Naravno tada sam bila dete. Sada bih to uspela da rešim na drugačiji način."
  Ava zausti da nešto odgovori, ali tada u trpezariju uđu poslužitelji sa hranom.
  Nosili su crne pantalone, bele košulje i preko crne prsluke i takođe, kravatu. Izgledali su kao konobari u svakom elintnom restoranu.
  Kada su stavili hranu na naš sto, jedva sam čekala da uzmem nešto da pojedem. Jela sam samo rano jutros, kada sam stigla u avion, a ni to nije bilo nešto naročito ukusno.
  Za večeru su bili krompiri, salata, i pečena piletina. Oduprela sam se želji da se odmah poslužim. Znala sam kako treba da se ponašam u ovakvim situacijama. Majka me je uvek učila otmenosti, ali i opuštenosti.
  Itan je polako počeo da uzima krompiriće i piletinu. Kada je završio, za njim sam i ja uzimala krompiriće. I ako znam da sam se ponaša pristojno, osećala sam kako me svi gledaju. Bože, koji grozan osećaj.
  Automacki mi je bilo teže da progutam prvo zalogaj. Međutim, kada sam uzimala drugi, pored stola se našao visoki čovek, tamno plave kose i smeđih očiju i gledao u mene. Držanje mu je bilo pravo, kao vojniku. Bio je u tamnoplavom odelu i ruke je držao pozadi.
  Obraćao se meni: "Gospođice Sančez, znam da ste novi, ali predpostavljam da znate da se ovde veoma pazi na vreme. Znate li?"
  Bože, glas mu je bio takav da je izazivao strah. Ali navikla sam na takve glasove. Umela sam dobro da sakrijem strah. Pogledala sam ga u oči i klimnula glavom.
  "Da, znam", rekla sam samouvereno.
  "Tek ste stigli, pa ću vam oprostiti. Ali sledeći put vam se to neće tolerisati." Okrenuo se iza i pogledao ka stolu gde je bila devojka koja je zakasnila sa mnom. "To uključuje i vas gospođice Veber." Devojka mu klimne glavom i opet se okrete svom društvu. Izgleda da je u opšte nije potresla izjava tog čoveka - ko kod bio on.
  Tada je otišao. Imala sam osećaj kao da cela sala gleda u mene. Poželela sam da nestanem.
  Tada se Itan okrenuo ka meni. "To je gospodin Miler. Nastavnik filozofije. Predavaće ti, pa ti predlažem da se paziš. Zaista je strog."
  "Sjajno", prevrnula sam očima dok sam butala viljuškom po tanjiru.
  Tada se osmehnuo i munuo me laktom. Kada sam mu videla osmeh naježila sam se.
  "Nemoji da te puno potresa ovo. On je takav. Navići ćeš se."
  Bože, zašto je ovaj momak tako dobar prema meni?
  "Jedi", rekao mi je.
  Pogledala sam u svoji tanjir na koji sam potpuno zaboravila. Pokušala sam sebe da nateram da jedem. Malo - po malo sve sam pojela iz tanjira.
  "Pa, Itane, kako si?", upitala ga je Ava, sanjivo ga gledajući.
  "Dobro, Ava", rekao je uljudno ni ne pogledavši u nju.
  "Šta ti studiraš, Itane?", upitala sam ga, čisto da ga Ava ne bi opet nešto pitala. Bože, odakle mi ova ljubomora.
  "Ekonomiju", rekao je okrenuvši se ka meni.
  "To je lepo", rekla sam mu tiše nego što sam planirala.
  "Šta te je navelo da upišeš psihologiju?", upitao me je. Činilo se da u opšte ne obraća pažnju na ostale devojke za stolom. Svidelo mi se to.
  "Moja majka je to želela. Htela sam da joj ispunim želju." Ni sama nisam imala pojma zašto sam to rekla. To jeste bila istina. Ali ja nikad nisam pričala o mojoj pokojnoj majci. Bože, zašto ovaj momak ovako utiče na mene?
  Htela sam da uzmem čašu da popijem vode, ali i pre nego što sam shvatila, ona je bila prazna. Tada, mi je iz ruke vešto uzme Itan i sipa vodu.
  "Hvala", prošaputala sam kad mi je pružio čašu.
  Nasmešio mi se i namignuo. Opet sam osetila kako crvenim. Uzela sam vodu da bih pokušala da prikrijem to.
  𝐽𝑒 𝑙𝑖 𝑜𝑛 𝑡𝑜 𝑓𝑙𝑒𝑟𝑡𝑢𝑗𝑒 𝑠𝑎 𝑚𝑛𝑜𝑚?
  Ne sviđa mi se ovo. Ja sam osoba koja se ne zaljubljuje. Više puta sam sama iskorišćavala mnoge likove. Nikad nisam dopustila da neko mene iskoristi i povredi. Ostvarila sam taj odbrambeni zid prema muškom rodu. Ali ovaj momak nije izgledao kao bilo koj momak koji sam do sad upoznala. I nije to zbog njegovog, moram priznati, prelepog, otmenog i seksi izgleda, već je odisao nekom dobrotom. Kad bi samo znao kakva sam...
  "Hej Itane, možeš li mi posle večere pomoći oko domaćeg. Ne razumem ga baš najbolje", rekla je Ava, treperavo ga gledajući. Bilo je očigledno da joj se on sviđa.
  Tada se Itan okrenuo ka njoj. "Žao mi je Ava. Ali imam neka posla." Pogledao je na svoj sat.
"Zapravo, upravo moram da idem."
  Ustao je sa stolice, i baš kad sam pomislila da će otići, okrenuo se ka meni.
  "Večeras se napolju igra tenis. Ako želiš pridruži nam se." Tada je otišao.
  Razmišljala sam o njegovoj ponudi, ali i nije me toliko privlačila. I onako imam još gomilu stvari da pročitam i da se raspakujem. Još ne znam ni koje časove imam. I da želim imam suviše obaveza. Možda neki drugi put.
  Tada mi razmišljanje prekide Avin glas. Obraćala se devojkama oko sebe.
  "Zar nije sladak. Prelep je i zgodan. Njegova verenica mora da je presrećna. Čujem da sada studira u Parizu."
  Tada mi se u mozgu upalila crvena lampica. Verenica kaže. Toliko o tome...
  Nisam želela više da slušam.
  "Izvinite me", rekla sam uljudno i otišla.
  Kada sam izašla iz trpezarije osetila sam iznenadno olakšanje. Ona devojka je zaista neprijatna. Nisam ni stekla prijatelje ali sam već shvatila ko mi ide na kurac. Savršeno...
  Razmišljala da li da odem u sobu i nastavim sa čitanjem pravila, ali nije mi se to radilo.
  Polako sam išla hodnikom dok nisam izašla iz zgrade. Sunce je već zašlo, a tama je bila beskrajna. Međutim mesec i zvezde savršeno su obajsavale travnjak i nije bilo toliko mračno.
  Otišla sam iza škole, zatekla sam tamo nekoliko studenata kako međusobno pričaju i puše cigarete. Okolo su navodni, vladari svetlosti obasjali mesto gde je svaka mala grupica.
  Nije mi bilo do nekog razgovora pa sam se zato udaljila malo od gužve gde je bilo i manje svetla. Izvadila sam cigare iz džepa i zapalila.
  Razmišljala sam o današnjem danu. O tome kako sam na trenutak opet videla svog oca kakav je nekad bio. Nekada veoma davno. O nečemu veoma čudnom sa ovom školom. Nečeg veoma poznatog u vezi sa direktorom i ako znam da je nikad ranije nisam videla. Zašto ni žive duše nije bilo kad sam stigla u školu?
  I onaj momak... Ko je on? Šta se desilo tamo. Kako je uspeo da mi rasplamsa oči? Nije jedini koji ima vatrene moći a da mi ih je na taj način pokazao. Zapravo, zašto je u opšte hteo da mi pokaže to? Zašto me je tako zabolelo? Moje opekotine kao da su opet bile sveže. Kao da sam se opet opekla. Bolelo je ko u oko. Ni sama ne znam odakle mi toliko snage da se ne uhvatim za rame i ne zavrištim od bola. Ali pored bola bilo je tu još nečega. Nečeg čudnog. Ne onog čudnog osećaja kad god bih koristila svoje moći, drugačijeg. Kao da smo ostvarili neku čudnu vezu. Moraću da otkrijem ko je taj momak.

  Desetak minuta kasnije stigla sam do svoje sobe. Otvorila sam vrata ali ovog puta soba nije bila prazna. Tu je bila još jedna devojka koja je ležala u svom krevetu. Ne u uniformi kao i ja. Nosila je tamnocrveni šorc i narandžastu majcu. Kada je spustila časopis koji je držala u rukama videla sam ko je.
  To je bila ona devojka koja je zakasnila sa mnom.
  Čim me je videla skočila je na noge i široko mi se osmehnula.
  "To si ti", rekle smo istovremeno. "Ti si moja cimerka", opet istovremeno smo rekle što nas je obe nasmejalo. Devojka je imala zarazan osmeh. Plava kosa joj je sijala pod svetlošću sijalice, a plave oči poput okeana caklile su prelepom svetlošću.
  Kada je završila sa smejanjem pružila mi je ruku. "Sofija Veber. Švajcarkinja."
  Pružila sam joj ruku kroz osmeh. "Lia Sančez. Španjolka."
  "Drago mi je. Vladar vatre, zar ne?"
  Klimnula sam glavom. "Da. Ti?"
  Tada se u njenim plavim očima pojaviše talasi. Voda...
  "Bolje da se ne svađamo", rekla sam dok sam sedala na svoji krevet.
  Devojka se nasmeje. "Ne brini se. Sumnjam da će doći do toga."
  Prišla je svom stolu i izvadila nešto iz fioke. Kada se okrenula ka meni pružila mi je otvorenu paklu cigara sa jednom skoro izvučenim. "Hoćeš?"
  Ova devojka mi se već svidela. Ali nisam želela da uzimam njene. Ne iz nepristojnosti nego jer sam već imala svoje i nisam htela da trošim njene.
  Izvukla sam svoje iz džepa i pokazala da imam.
  "Mislila sam da ne sme da se puši u zgradi." Zapalila sam cigaretu.
  Devojka se okrenula i sela na svoji krevet.
  "Ne sme. Ali mene nikad nisu uhvatili."
  "Interesantno." Otvorila sam prozor da bi dim izlazio iz sobe.
  "Jesi li pročitala pravila?"
  Jetko sam se nasmejala i uzela brošuru koja je bila pored mene. "Trebaće mi cela noć da je pročitam. Ko me trebaju tolika pravila u opšte?"
  "Da. Tu si u pravu. Ima ih zaista puno."
  "Moram odmah da se bacim na čitanje ako planiram da odspavam nešto."
  "Srećno s čitanjem. Ja moram da učim hemiju." Uzela je neku knjigu iz svog radnog stola.
  "Šta studiraš?"
  "Farmakologiju. Idem u biblioteku da ti ne smetam. Vidimo se."
  Tada je otišla.
  Čitala sam glupa pravila sve do jedanaest uveče, baš kada se moja cimerka pojavila. Tada sam otišla do kupatila koje mi je prethodno Itan pokazao i spremila se za spavanje.