Ubistvene noći - prva knjiga

6

Kada sam ostala sama razmišljala sam o tome što je Maria rekla. Razumela sam zašto je moji otac rekao za ono iz trećeg razreda. Želeo je da me od početka direktorka poštuje. Ali mi nije bilo jasno, zašto joj je rekao za moju majku i Nikolasa. To je oduvek bila intimna priča samo između nas dvoje. I zašto je ova škola tako čudna? Ne izgleda kao običan fakultet kako sam očekivala. A na hodniku nismo sreli ni jednog jedinog studenta. Zgrada je bila potpuno pusta.
  To je prečudno.
  Podigla sam kofer na krevet i otvorila rajsferšlus. Počela sam da se raspakujem. Sa vrhu našla sam moje knjige iz psihologije.
  𝑉𝑒𝑟𝑜𝑣𝑎𝑡𝑛𝑜 𝑚𝑖 𝑖ℎ 𝑗𝑒 𝑡𝑎𝑡𝑎 𝑠𝑖𝑛𝑜𝑐́ 𝑠𝑝𝑎𝑘𝑜𝑣𝑎𝑜.
  Knjige sam stavila na policu kraj radnog stola. Kada sam prešla na odeću htela sam da je stavim u plakar, ali dok sam otvarala fioke, iznenadila sam se videvši da su već pune majicama, šorceva i bluza, tamnocrvenih, belih i narandžastih, s grbom 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚𝑎 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑡𝑢𝑚𝑎 na levoj strani grudi.
  Znatiželjno sam otvorila ormar i u njemu zatekla suknje, košulje i jakne, sve u stilu uniforme. Zavukla sam ruku u plakar i osetila sam nešto svilenkasto i tanko. Izvadila sam vešalica i ugledala otmene haljine. Svaka prelepa na svoji način.
  Zbunjeno sam zurila u njih. Šta će one ovde?
  Bila sam na mnogim svečanim dešavanjima ali nikada na pravom balu. Kakvi su u opšte balovi u Meksiku?
  Zamišljala sam kako bi to moglo da izgleda. Da li bi došli Marijani i posluživala se meksička hrana ili bi to bilo nešto mnogo otmenije?
  Vratila sam odeću u ormar i zatvorila sam ga. Uzela sam kovertu koja me je čekala da radnom stolu od mahagonija i sela na krevet pored svog još otvorenog kofera. Otvorila sam kovertu i izvukla svežanj papira. Maria se nije šalila kada je rekla da ću u njoji pronaći "mnogo toga".
  Na jednom listu hartije nalazila se mapa zgrade sa urezanim kabinetima i spavaonicama, kao i prostorijama za nastavno osoblje. Na drugom papiru bio je ispisan raspored časova: sociologija, književnost, biologija, filozofija - svi uobičajeni predmeti na psihološkom fakultetu ali i pored toga bilo je čudnih predmeta kao uvežbavanje tehniki, treninzi snage itd...
  Sledeće je bila crna brošura na kojoj je pisalo:
  
                            𝕻𝖗𝖆𝖛𝖎𝖑𝖆

Stranice su bile ispisane ljupkim staromodnim rukopisom. Međutim, pogled mi je uspeo da se uhvati samo jedno pravilo pre nego što mi je neko pokucao na vrata.
  Vrata se otvoriše i na njima se pojavi visok momak plave kose i plavih očiju. Bio je obučen u crne pantalone sa malim grbom 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚𝑎 i narandžastoj polo majici sa grbom škole na levoj strani grudi.
  "Lia Sančez?", upitao me je, dok mi je ime ukrašavao sa francuskim naglaskom.
  Klimnula sam glavom i ustala, pogledavši ga u oči. "Glavom i bradom. A ti si?", upitala sam ga dršće nego što sam htela.
  Momak se vragolasto osmehnuo i prošao rukom kroz svoju svetlo plavu kosu. Nisam mogla da izdržim a da ne prevrnem očima.
  "Itan Leferbve. Francuz. Ja sam prefekt. Maria me je poslala da odgovorim na sva tvoja pitanja. Naravno, ako ih imaš?"
  Zbunjena, pogledala sam na svoji sat i videla da je sedam sati. Momak je tačan kao švajcarski sat. Nisam ni primetila da je prošlo toliko vremena.
  "Na sva pitanja?", upitala sam ga, ni sama ne znajući zašto, izazivajući ga pogledom.
  On klimne glavom. "Na sva."
  "Dobro." Počela sam da mislim šta da ga pitam. Nisam imala neka pitanja. Još uvek nisam ni znala gde sam ni ti išta.
  Tada sam ugledala njegovu odeću i znatiželjno nagla glavu u stranu.
  "Moramo li uvek da nosimo uniforme?", upitala sam ne mogavši da smislim ništa bolje.
  Itan klimne glavom. "Sve vreme dok smo na školskom posedu. Kada vikendom izlazimo u grad, naravno, ne nosimo je."
  "Kako u opšte idete do grada? Od aerodroma do ovde trebalo mi je više od sat vremena."
  Itan nije bio iznenađen pitanjem. "Pošto vikendom smemo da izlazimo, jedino što treba jeste da zatražiš od Marie i ona će ti obezbediti vozilo. Nikad ne dozvoljava da se ostaje preterano kasno, osim kad je neko dešavanje u gradu. Tada je voljna da nas pusti duže."
  Klimnula sam glavom, i ako mi se nije svideo odgovor. Navikla sam već godinama da se ne opravdam gde idem i šta radim, a kamoli kad se vraćam. Razumela sam, ovde to prestaje.
  "Sve to piše u brošuri sa pravilima. Nisi ih pročitala?", upitao me je.
  Odmahnula sam glavom. "Počela sam da ih čitam tik kada si ti ušao. Zapravo uspela sam da pročitam jedno. Momci ne smeju u žensku spavaonicu. Kako si ti onda ovde?"
  Itan se opet nasmejao, što je odavalo opuštenost u njemu. Svidelo mi se to, i ja sam bila opuštena.
  "Za mene pravila nisu toliko stroga. Ali ipak da - u pravu si. Prefektinja tvog odeljenja je bolesna i ja je menjam."
  Klimnula sam glavom. "Razumem", rekla sam, a onda kad sam shvatila da on ništa neće reći nastavila sam. "Teško je popamtiti sve te podatke. Ima ih puno."
  Itan klimne glavom, a njegov izraz lica je pokazivao da se slaže sa mnom.
  "Istina. Teško je sve to popamtiti prvog dana. Ja sam ovde imao rođaka, i da nije bilo njega da mi pomogne mislim da bi mi prvi dan bio grozan. Mnogi studenti ovde imaju rođake ovde - imaš li ih i ti?"
  Odmahnula sam glavom. "Do preključe nisam ni čula za ovu školu."
  Činilo se da je to iznenadilo Itana ali uprkos tome samo je rekao: "Ti si vladar vatre?"
  Upitno sam digla obrvu. "Vladar? Šta smo mi? Avatari?", ironično sam rekla i nasmejala kada se i Itan nasmejao.
  "Nismo avatari, ali nešto slično tome. Svako može da ovlada svim elementima i tome nas uče već u drugoj godini."
  To me je iznenadilo. Nisam imala pojma da svako može da ovlada svim elementima. Nikad nisam puno praktikovala svoju magiju niti su me pojedinosti zanimale. Zanimalo me je samo da steknem kontrolu da još nekog ne bih povredila i to mi je bilo dovoljno.
  Klimnula sam glavom da mu odgovorim na pitanje. "Da. Ja sam vladar vatre. A ti?"
  Njegove svetlo plave oči nekako su postale crne i videla sam kako kiša kamenja pada u njima. Zemlja...
  Viđala sam dosta ljudi koji tako pokazuju koji element imaju ali nikad sama nisam umela to da izvedem. Da budem iskrena nisam se ni trudila.
  "Vladar zemlje. Čast mi je", rekla sam mu kroz osmeh, i ako sam bila ozbiljna. Njihova tehnika uvek mi je bila fascinantna i divila sam im se.
  "Čast je moja. Hajde da ti pokažem spavaonicu, mada nije nešto naročito."
  Klimnula sam glavom i krenula ka vratima, ali Itan značajno pogleda u moju odeću.
  Da budem iskrena, uvredila sam se. Uvek su me momci na žurkama i trkama gledali svakakvim pogledima i bila sam svesna toga. Čak sam se i navikla na to. Ali nekako mi je zasmetalo da me ovde gledaju tako. Mada njegov pogled nije odavao ništa bezobrazno ili nešto više, samo me je pogledao.
  "Što se prvo ne presvučeš u uniformu?"
  Pocrvenela sam, pa sam prekrstila ruke na grudima da se ne primeti. Mada se činilo da Itan to ne primećuje.
  "Sačekaću te ispred", rekao je Itan i ne dajući mi šansu okrenuo se, i nekako prošao kroz zid.
  Bila sam zadivljena time što sam videla. Izgleda da su učenici ovde zaista dobri.
  Otvorila sam svoji ormar i izvukla tamnocrvenu košulju kratkih rukava i suknju koja je bila nešto za pedalj iznad kolena crne boje koje je sa strane imala istovetnu tamnocrvenu liniju kao što je bila i košulja.
  Ostavila sam stvari na krevet i zavukla se u ormar da nađem neke cipele. Našla sam obične crne patike.
  Skinula sam svoje martinke i zabacila ih pod krevet, psujući u sebi.
  𝐷𝑎 𝑙𝑖 𝑚𝑖 𝑗𝑒 𝑡𝑜 𝑜𝑛 𝑖𝑠𝑚𝑒𝑣𝑎𝑜 𝑜𝑑𝑒𝑐́𝑢? 𝑂𝑣𝑑𝑒 𝑠𝑢 𝑙𝑗𝑢𝑑𝑖 𝑚𝑛𝑜𝑔𝑜 𝑎𝑟𝑜𝑔𝑎𝑛𝑡𝑛𝑖𝑗𝑖 𝑛𝑒𝑔𝑜 𝑠̌𝑡𝑜 𝑠𝑎𝑚 𝑚𝑖𝑠𝑙𝑖𝑙𝑎.
  Obukla sam košulju koja mi je savršeno odgovarala, mada je rukavi nisu bili toliko dugački da mi prekriju opekotine. Nisam ih se sramila niti sam imala neki kompleks u vezi njih, ali trenutno zaista nisam htela da objašnjavam odakle mi. Pošto nisam imala ništa da ih prekrijem mogla sam samo da se nadam da me neće pitati. Počela sam da vezujem kravatu.
  Suknja mi je savršeno išla uz telo i ocrtavala obline. Uvukla sam košulju u suknju i zakopala rajsferšlus koji je bio sa leve strane.
  Uzela sam crne čarape koje su takođe bile u ormaru, i obula ih.
  Patike su bile moji broji ali nisu bile duboke kao što sam volela. Pogledala sam se u ogledalo moje cimerke i moram priznati da nisam izgledala loše. Tetovaža zmaja sa kineskim citatom mi se jasno videla jer je bila ispod kolena. Značila mi je puno a citat me je podsećao na surovu realnost.
  Kada sam izašla Itan me je čekao naslonjen leđima na zid pored vrata moje sobe.
  Odmah se uspravio i pogledao me. Pogled mu se zaustavio na mojoj tetovaži ali ništa nije rekao. Pogledao me je i osmehnuo se.
  "Uniforma ti savršeno stoji. Sada u potpunosti pripadaš ovde. Hajdemo." Okrenuo se i krenuo duž hodnika.
  "Ovo su nekada bile sobe za poslugu", rekao je Itan dok je nastavljao pravo, ne primećujući da ga ne pratim.
  Požurila sam za njim dok je nastavljao sa svojom pričom. "Naravno, zgrada je vremenom proširena, pa je mnogo veća nego ranije. Ovo je kupatilo..." Pokazao je na vrata pored kojih smo prošli i na kojima nije bilo broja.
  "Zajedničko je za sve. Kod nas u muškoj i spavaonici je uvek gužva, pa samo predpostavljam kako je kod vas. Uglavnom, predlažem ti da u kupatilo ideš ili ranije ili kasnije od ostalih. Inače ćeš morati biti spremna da čekaš."
  Skrenuli smo ka stepeništu. Zgrada više nije bila pusta. Sada su svugde bili učenici u uniformi koji su ćaskali i smejali.
  "Predpostavljam da ti je Maria pokazala trpezariju. Je li ti pokazala dnevnu sobu?", upitao je Itan.
  "Pokazala mi je gde je."
  On razočarano odmahnu glavom. "To je najpopularnija prostorija u zgradi", reče Itan, krenuvši niz stepenište. "Većina studenata provodi tamo vreme kada se predavanja završe. Kad se ne uči, tu se dolazi najviše."
  Ušli smo u prostoriju sa kožnim sofama, orijentalnim tepisima razbacanim po podu, klavirom u jednom uglu i policama za knjige visokim od poda do tavanice, prepunim knjigama i društvenim igrama. Na nekoliko stolova bile su oslikane šahovske table. U sobi nije bilo nikoga, sem jednog momka koji je sedeo u velikoj kožnoj fotelji na suprotnom kraju prostorije i gledao nas preko neke prastare knjige. Imao je ravnu crnu kosu, odlučan izraz lica i tamne oči uokvirene crnim trepavicama; noge je nemarno digao na sto za šah. Kada su nam se pogledi sreli, osetila sam se čudno. Njegove tamne oči su se rasplamsale i osetila sam kako su se i moje oči takođe rasplamsale. Bože, taj osećaj je bio tako čudan. Na trenutak sam osetila kako i sama gorim. Opekotine na mom ramenu kao da su opet pekle.
  Skrenula sam pogled, a mene obuzme čudan osećaj da tog momka već poznajem. Nije mi se nasmešio ili išta rekao. Kada sam ga opet pogledala oči su mu bile normalne, a on me je i dalje posmatrao. Izgledao je kao da je i on mene prepoznao. Ili da bar zna ko sam. Interesantno.
  Shvatila sam da je već prošlo dugo vremena kako se gledamo i skrenula sam pogled na Itana, koji me je gledao sa isčekivanjem
  𝐾𝑎𝑧̌𝑖 𝑛𝑒𝑠̌𝑡𝑜.
  "Ovde... hmm... sme da se puši?"
  Mislim da sam čula kikot koji dopire sa druge strane prostorije ali nisam želela da pogledam onom momka.
  Itan me je zbunjeno pogledao, kao da mu je čudno što žensko puši.
  "Ne. Možda ćeš videti neke u predvoriju ali retko. Svi koji puše obično to rade po dvorištu."
  Klimnula sam glavom, ali na mom licu se očigledno videlo šta mislim o tome.
  "Cigare, alkohol i druge stvari su ovde zabranjene." Okrenuo se da ode iz prostorije i onda dodao: "Sve to piše u koverti."
  Prokleta koverta. Biće mi potrebna cela noć da je pročitam i shvatim koliko je ovo mesto zapravo šugavo.
  Nisam se ni osvrtala da pogledam u momka u fotelji, i krenula sam za prefektom.
  U prolazu Itan je zastao kod jednih velikih drvenih vrata. "Ovo je biblioteka - moraćeš je dobro proučiti."
  Prošli smo kroz predvorje i on otvori teška vrata koja su vodili u istočno krilo zgrade.
  "Ovde su kabineti. Ako se vodiš po brojevima, najlakše ćeš se snaći ako kreneš odavde. Na tvom rasporedu, uz svaki predmet stoji i broji kabineta. Mi svi znamo raspored kabineta po profesorima, ali tebi neće to puno pomoći jer na vratima ne pišu njihova imena. Kabineti od jedan do četrnaest su u prizemlju. Od osamdeset do sto su na prvom spratu, a dalje ti je pristup zabranjen.
  Digla sam upitno obrvu, ali pre nego što sam stigla da ga išta upitam on nastavi. "A sve što se tiče vežbanja to radimo iza škole. Dakle, imaš još dvadesetak minuta do večere. Predložio bih ti da ideš i pročitaš one papire dok još imaš vremena. Zaista su bitni. Inače ćeš se sutra zaista teško snaći. Takođe, profesori će ti na svakom času dati knjige pa ti samo donesi papire i olovke. Toga imaš dovoljno u svom radnom stolu.
  Dok je govorio, već smo krenuli iz stepenice, vraćajući se ka spavaonici. "Ako ti nešto zatreba, tvoja prefektinja je broji trista četrdeset sedam. Ali ako se izgubiš, svako će biti voljan da ti pomogne."
  Popeli smo se uz stepenice i stigli u hodnik spavaonice.
  Oprostila sam se od Itana i nastavila ka svojoj sobi.