Ubistvene noći - prva knjiga

22

𝓚𝓪𝓻𝓽𝓮𝓻

Moram da pronađem Jana i da se izderem na njega što je dozvolio da se svi naduvaju sinoć. Na doručku ga nije bilo, niti u njegovoj sobi, što je jedino značilo da je kod Sofie. Sjajno, onda nikako neću moći do njega.
  Otišao sam na trening da se malo izduvam. Udarao sam vreću za udara je kao najgoreg neprijatelja. Vežbao sam borilačke pokrete uz vatru sve dok se nisam iscrpeo. I ako moje telo nije moglo više, moji um je hteo da nastavi da udara i lomi.
  Legao sam na travu i jako uzviknuo.
  "Vikanje ti neće pomoći", začuo sam Nakamurin glas iza mene. Pružio mi je ruku da ustanem i zajedno smo krenuli da šetamo ka lavirintu.
  "Ne znam šta da radim. Besan sam, a premoren sam. Nemam više snage, Nakamura."
  On me je znatiželjno proučavao.
  "Nemaš više snage za šta?", upitao me je.
  Nemam više snage da krijem to da radim za Eduarda. Nemam snage da krijem da sam se spetljao sa Nikovom sestricom, dok ona pati za bratom, a ja znam gde je i šta radi. Nemam snage da svakim pozivom koji uputim Nikolasu izdajem Mariu. Da izdajem 𝐷𝑜𝑛𝑢𝑚 𝐴𝑟𝑐𝑎𝑛𝑢𝑚.
  "Ne znam. Jednostavno... Nemam snage."
  "Vidim da te nešto mori, dečko, i u redu je ako nećeš da mi kažeš. Odrastao si, počeli su tvoji problemi, ali u redu je tražiti pomoć oko rešenja. "
  "Problem je što sumnjam da moji problem ima rešenje", rekao sam ono što mi je dugo bilo na srcu.
  "Svaki problem ima rešenje. Neke je samo malo teže naći. Ako sve dobro organizuješ, i ako se sabereš, sve će polako doći na svoje. Ti se, mali, vodiš besom. Primetio sam to, da  dok vladaš, ti se vodiš besom. Umeš dobro da ga kontrolišeš, ali šta ako se desi da ti izmakne kontroli? Šta ako kap prelije čašu? Spalićeš pola škole, i to će i dalje biti u tebi", pričao je glasom kao da mi objašnjava domaći iz matematike. Svaka njegova reč je bila dubokouma, i morao sam dobro da razmislim o svakoj.
  "Vodim se besom jer... u poslednje vreme samo to i osećam. Ne znam šta će se desiti ako puknem. Plašim se da počinjem da pucam."
  "Postoji li nešto što te smiruje? Što te natera da ne misliš na to što ti stvara bes."
  Setio sam se kako sam ljubio Liu. Kad god bih je poljubio, pomislio bih samo kako je želim, i uživam u tom trenutnom osećaju. Ne mislim ništa u tom trenutku, svaka briga nestane. Osećam se... slobodno. Ni sa jednom drugom se nisam tako osećao.
  "Postoji. Ali to je samo nešto trenutno."
  "U životu je sve trenutno. Sreća, tuga, bes... Sve je trenutno, ništa nije trajno Kartere. Zato moramo da uživamo u trenutku. Ne kaže se džabe da treba da se živi za trenutak."
  "Hvala ti Nakamura. Uvek mi pomogneš."
  Osmehnuo mi se. "Naravno Kartere. Odrastao si ovde. Svi smo uživali u tebi. Ono što si doživeo one dve godine... Zauvek ću kriviti Mariu što je dopustila da odeš sa tom kučkom. Dobro je što si pobegao."
  "Ne krivi nikog zbog toga. Niko nije mogao da zna da je bila tako okrutna žena. Ona je bila poslednji član moje porodice, i ja sam hteo da idem sa njom. Nisam znao kakva je zaista bila..."
  "Nažalost, niko nije. Ne znam zašto si to trpeo u opšte tako dugo", rekao je besno.
  "Mislim da ne treba da pričamo o tome. To je bilo veoma davno, i ostalo je u prošlosti."
  "U pravu si. Hajde sad. Vraćamo se na trening. Sutra vam pripremam nešto posebno."
  Pogledao sam ga upitno, ali njegov izraz lica mi je rekao da mi neće reći o čemu je reč.

  Posle napornog treninga sa Nakamurom, vratio sam se u školu da se istuširam. Tuširanje mi je prijalo, ali baš kada sam hteo da uđem u sobu učinilo mi se da sam video Jana kako ulazi u svoju sobu. I ako sam sad bio smireniji, i dalje sam želeo da se izderem na njega.
  Ušao sam u njegovu sobu bez kucanja i zakupio vrata za sobom.
  "Koji ti je dođavola?", upitao je, kao da ne zna šta se dešava.
  Njegovog cimera nije bilo pa sam slobodno mogao da pričam o onome što sam hteo.
  "Zašto si, jebeno, dopustio da se svi tamo naduvaju? Znaš da Sofia mora da prestane sa tim, a da ne pominjem to da bi te Nikolas ubio da zna da si dopustio da se njegova sestra naduva."
  Nije izgledao kao da ga je bilo koja reč žacnula.
  "Sofia je moja briga, a gde si ti bio da čuvaš Liu? Kresao si neku? A ne! Kresao si Anđelu."
  Bes u meni opet je počeo da raste. Sve što sam sada hteo je da ga udarim što sam jače mogao. "Kao prvo, Jan: Sofia mi je kao sestra i neću ti dopustiti da joj naudiš. Kao drugo: 𝑜𝑏𝑜𝑗𝑐𝑎 trebamo da pazimo na Liu. Znaš li kad bi stekao Nikovo poverenje da zna da se Lia naduvala pred tvojim prismotrom? Ubio bi te."
  "I zato si je ti spasio i izvukao odande. Jesi i nju usput kresnuo. Poljubila je dosta momaka sinoć, uključujući i Itana. Ne bi me čudilo da se i za tebe zalepila."
  Osećao sam kako polako pucam. Suzdržavao sam se svom snagom da ga ne ubijem na mestu.
  "Vidi Jan, znam da si ljut na mene jer mi Nikolas veruje, ali ti polako prelaziš granicu. Nekad smo bili dobri, gde je nestalo to?"
  Njegov pogled bio je pun besa. "Nestalo je onog dana kada te je Nikolas smatrao boljim od mene."
  "Tako znači!" Pukao sam. Svom snagom sam ga povukao uz zid i davio ga. "Hajde. Dokaži se. Dokazi da si jači od mene. Dokazi da si bolji. HAJDE!"
  Odgurnuo me je i udario pesnicom po licu.
  "Bravo! Hajde još. Dokaži se!", svesno sam ga izazivao i znao sam da će uraditi ono što tražim od njega.
  Udario me je u rebro svom snagom, i od tog udarca morao sam da zaječim.
  "Šta je? Nećeš da se braniš? Nećeš ili ne možeš? Uzvrati ako možeš! Hajde! Hajde kučkin sine! Šta bi rekla da te vodi sad? Njen sin je ubica zarad novca..."
  Pao mi je mrak na oči. Nisam ni gledao gde udaram. Samo odjednom - on je bio na podu, a ja iznad njega i udarao sam ga svom snagom posred lica. Onda sam osetio ruke na sebi koje me odvajaju od tog ološa.
  "Šta se dešava ovde? Šta vam je?!", rekao je Liam.
  "Nikad više da si uzeo MOJU MAJKU u tvoja pogana usta! Jesi li me čuo?!", rekao sam dok su me ovi izvodili iz sobe. Jan je, pored okrvavljenog lica imao zlokobni kez.
  Dvojica njih su me držali. Znao sam da je jedan Liam, jer sam ga čuo, ali od besa nisam ni video ko je ovaj drugi.
  Zatvorili su vrata i mene suzbili uz zid pored njih. Tada sam video ovog drugog: Diego.
  "Šta se desilo čoveče. Šta ako si mu slomio nos?", rekao je Diego
  "Ako sam. To kopilo je spomenuo jedinu osobu koju nije smeo. Ubiću ga sledeći put." Udario sam pesnicom o njegova vrata. "Jesi li me čuo?!"
  Tada me je Liam udario pesnicom u lice. To mi je trebalo. Tada sam shvatio šta sam uradio. Bes me je obuzeo i pukao sam. Ta Janova rečenica mi je bila poslednja kap.
   "Sad polako. Šta se desilo?", upitao me je ponovo Liam.
  "Ljut je na mene zbog nečeg što nije moja krivica. Pobesneo sam i izazvao ga. Onda je spomenuo ono što nije smeo i pao mi je mrak na oči."
  Pustili su me i onda sam samo skliznuo niz zid dok nisam seo na pod. Tek tad sam shvatio da su me samo oni držali. Pogledao sam u moju desnu ruku. Bila je okrvavljena i prebledeo sam. Šta sam to uradio?
   Liam me je podigao ali ja sam i dalje buljio u svoju ruku. Da nije bilo njega i Diega, ubio bih ga.
  "Idi da opereš to. Mi ćemo se pobrinuti za Jana", rekao je Liam ali ja se i dalje nisam pomerao.
  Tada su se Janova vrata otvorila i tek tada sam skrenuo pogled sa ruke. Držao je okrvavljenu maramicu na nosu.
  "Platićeš mi za ovo", rekao je i počeo da mi prilazi. Bio sam spreman da me udari, ali tada ge je Liam zaustavio.
  "Ne ako hoćeš da te ja dokrečim. Vodim te u ambulantu. Budeš li pisnuo o onome što se desilo mrtav si." Okrenuo se ka meni i Diegu. "Odvedi ga da opere to. Vidiš da je u transu."
  Diego mu je klimnuo glavom i poveo me do kupatila.
  Umio me je dok sam i ja i dalje bio kao u transu. Pred očima mi se vrtela slika kako udaram Jana, svom snagom, ne misleći mu na život.
  Diego mi je oprao ruku. Bio sam svestan dešavanja oko sebe, ali nisam bio svestan samog sebe. Pomerao sam se mahinalno. Kao iz navike. Diego me je odveo u moju sobu i spustio na krevet.
  "Druže? Hej, jesi li dobro?", upitao me je.
  "Ne. Da vi niste došli mogao sam da ga ubijem."
  "Nije kao da nije zaslužio. Drkadžija je. Ljubomoran je na tebe. To svi znamo i vidimo."
  𝐴𝑙𝑖 𝑛𝑒 𝑧𝑛𝑎𝑡𝑒 𝑧𝑎𝑠̌𝑡𝑜...
  "Želiš li da budeš malo sam?", upitao me je.
  "Da. Idem da se prošetam napolju. Reci Liamu da je moguće da ću kasno da se vratim."
  Klimnuo je glavom i onda sam otišao. Prvo sam hteo da odem do Lije. Da je poljubim i zaboravim na sve. Ne znam kako je jedina devojka koju zaista nisam smeo da imam uspela da utiče tako na mene - da se bolje osećam dok je ljubim. Zaista sam hteo da odem do nje, ali sam znao da nije sama i da neće ni ostati. A nisam hteo da odem ni do Anđele, pa sam otišao na jedino mesto na kojem mogu da budem... ponovo onaj stari.
  Šetao sam šumom sve dok nisam stigao do zida kapele. Otvorio sam kapiju i zatvorio je za sobom. Otišao sam do grobova na kojem sam samo dan ranije, grabuljao sa Liom.
  Potražio sam dva groba. Onda, negde u srednjem redu pred kraj, pisalo je Kara Garsia - moja majka... Na drugom je bilo Ignasio Garsia - moji otac. Tog groznog dana, zapravo je bilo sve sjajno. Bio je moj peti rođendan, pa smo odlučili da svo troje odemo na piknik. A onda... Jebeni pijanac je zaspao za volanom i izazvao saobraćajku. Moji roditelji su umrli na mestu, dok sam se ja izvukao sa svega par ogrebotina i nekoliko modrica. Svi govore da sam imao sreće što sam preživeo, a ja da sam ostavljen na muke. Siroče sam, bez igde ikoga.
  To je razlog zašto ne dozvoljavam da bilo ko uzme moju porodicu u usta.
  "Hej mama. Tvoj sin je zamalo opet uradio to. Pretukao sam Jana, i nisam mu marijo za život. Da nije bilo Liama i Diega ubio bih ga. Sigurno me gledaš odozgo i razočarana si. Ponovo. A ti tata? Verujem da si i ti veoma razočaran. Ali ne znam šta da radim, besan sam. Imam toliko besa, a sve to izazivaju tri osobe. Znate na koje mislim. Da me Jan nije uveo u to bilo bi drugačije. Ja sam kriv, ja sam to dopustio. Ali prvo je bilo u redu. Nisam znao pravu istinu šta se krije iza njih. Želim da ih napustim, da ne radim više za njih, ali ne mogu. Znam previše, ako ih napustim ubiće me." Čekao sam da mi neko od njih odgovori, ali odgovora nije bilo.
  "Oh, kako bih voleo da ste ovde. Sve bi bilo drugačije, ja bih bio drugačiji. Bio bih bolja osoba, mnogo bolja osoba..."
  "Ti i jesi dobra osoba." Sofia, me je potapšala po ramenu i sela do mene.
  "Nisam baš siguran u to", rekao sam, a onda sam se zabrinuo šta je sve čula. "Koliko si ovde?"
  "Čula sam samo poslednju rečenicu."
  𝐷𝑜𝑏𝑟𝑜 𝑗𝑒...
  "Jan ti je rekao šta se desilo?"
  Klimnula je glavom. "Želim da čujem tvoju stranu."
  "Otišao sam da ga pitam zašto je dozvolio da se svi naduvate. Ti, Sofia znaš da ne smeš to više."
  Skupila je usne u tanku crtu i klimnula glavom. "Neću više", rekla je.
  "Dobro. Provocirao me je, pukao sam, nagovorio sam ga da me napadne, da mi dokaže da je bolji, i onda je on spomenuo moju majku. Tada mi je pao mrak na oči. Ne znam ni šta se desilo, samo znam da je Jan ležao na podu a ja preko njega i da sam ga udarao u lice. Da nije bilo Liama i Diega ja bih ga ubio. Kako mu je nos? Je li slomljen?"
  "Jan je dobro. Proći će sa modricom."
  "Tako mi je žao Sofia, pukao sam i... Nakamura mi je baš danas pričao o tome. Šta će se desiti ako puknem. Spaliću pola škole, i šta dalje? To je i dalje u meni. Eto, pretukao sam Jana, i to je i dalje u meni."
  "U redu je Kartera. Vidim da imaš težak period, razumem te. Jan je prešao granicu i dobio ono što je zaslužio."
  "Niko ne zaslužuje da bude pretučen i da umre", rekao sam, gledajući u nadgrobne spomenike moje majke i oca. Do sad sam ubio nekoliko njih, na nemilosrdne načine, i iako sam tada uživao, uvek bih upao u depresiju i pokajao bih se posle.
  "Neki ljudi zaslužuju. Vidi, ne podržavam to, sledeći put te molim da to ne uradiš, ali Jan je preterao. U redu je."
  "Nisi ljuta na mene?"
  Uz osmeh je odmahnula glavom. Zagrlio sam je. To mi je sada trebalo.
  "Hajdemo sad. Ne želim da budem okružena grobovima."
  Nasmejala me je, pa smo krenuli da se šetamo.
  Malo kasnije sam se vratio u školu i uzeo da učim. Oko povečerja sam se vratio u sobu i nastavio sa učenjem. Legao sam u ponoć, smireniji nego proteklih dana. Razgovor sa Sofiom mi je prijao...