Dođi kući

Četiri

Put do advokatske kancelarije Ficpatrik i sinovi je bio kratak, Renton je uređen i organizovan grad, ono što je Džefu bilo najbitnije, pregledan.
Prvi put kada ih je Šar dovela kući, nije mogao da veruje sa koliko lakoće se kretao ulicama grada. Mirno naselje, bez osvrtanja preko ramena. Zato je hakovao sve sisteme kamera i ulogorio sistem osiguranja u njihov nadzorni sistem. U početku paranoičan, ubrzo opušten. Ono što je svakodnevno pratio bilo je Danijelovo kretanje. Dana kada je preminuo... Bio je na poslu, a tamo svakako nije imao moć nad kamerama. Saznao je da je primljen u bolnicu, ali kasno, sistem upozorenja je zatajio.
Držao je Šarlot za ruku dok su prelazili ulicu, bio je njeno samoproklamovano telesno osiguranje. Njen telogranitelj. Uzela je prste u njegove i nije ga puštala. Bila mu je najbliži prijatelj, bliži čak i od preostale trojice.
Ona je poznala njegove demone, a u kratkom roku ih pripitomila. Sada, kada Šar spusti ruke ne njegove obraze, demoni u njemu šene i čekaju da ih ona češka.

"Kod gospodina Ficpatrika, Pirs i ostali", Šon je bio krut i zvaničan, upravo onakav kakav je bio uvek.

"Ovuda, očekuje vas", devojka sa recepcije povela ih je ka sali za sastanke. Ficpateik je stajao u uglu prostorije i pušio cigaretu.

"Odvratna navika", ugasio je opušak i spustio ga u posudu na simsu, "Hvala što ste se odazvali. Sedite, biću kratak", pokazao je rukom ka stolu za petnaestoro, toliko stolica je Džef izbrojao i pustio Šar da prva sedne.

"Pirs, Danijel i Klara su u zaveštanje ostavili nekrernine, finansije i nekoliko zaveštanja. Ovo je njegova poslednja volja."

"Ja, Danijel Pirs, zdravog tela i zdravijeg duha, zdrave pameti i čiste savesti dajem ovlašćenje Stivenu Ficpatriku da sprovede moju poslednju volju. Porodičnu kuću ostavljam svojoj deci Šarlot, Donaldu, Šonu, Dilanu i Džefriju da njome raspolažu, u njoj žive ili ne žive, ali da je nikada ne prodaju.
Vikendicu i sedam bungalova u Everetu u vlasništvu Klare i mene, ostavljam svojoj deci Šarlot, Donaldu, Šonu, Dilanu i Džefriju, da njima raspolažu, tamo žive ili ne žive, ali da nikada ne prodaju.
Finansije na računima, štednju kao i novac od životnog osiguranja  Klare Pirs u ukupnom iznosu od pet miliona četristrotine hiljada dolara ostavljam svojoj kćeri Šarlot Pirs.
Svojim sinovima, Šonu, Donaldu, Dilanu i Džefriju ostavljam pisma koja treba da im budu smernice..."

Muk je vladao velikim prostorom. Tišina kada padne ona pada uz glasan udarac. Otkucaji srca tada se ubrzaju, a disanje postaje pliće.
Tišina je vladar, zvuk je instrument.
Muškarci su gledali jedno drugo, žena je imala osmeh na licu.
Džefri je pratio Šarlotin puls. Ruku je i dalje držala u njegovim dlanovima.
Nije bila iznenađena. Ona je znala da će ih Danijel sve uvrstiti u svoju volju.

'Kako si tako mirna?', mislio je u sebi dok je posmatrao devojku crne kose kako sedi na strunjači isključena od ostatka sveta.
Sala je bila puna, a ona smirena. Džefri Adams nije bio smiren ni kada je spavao, a kako bi bio smiren u prostoriji punoj glasova.
Uhvatio se za glavu i nastavio da je gleda. Jedino što je odavlo da je čovek a ne lutka bilo je njeno disanje. Podizanje i spuštanje grudnog koša.
Mirno more u sred bure.
Nije ni primetio kada se sklonila sa strunjače i skoro poskočio kao devojčica kada je stala iza njega.
Zagledala se u njegove oči i ruku stavila na njegovo rame. 
Nije se trznuo. Nije poželeo da joj ruku slomi.

'Ko si ti, devojko?', nije izustio pitanje već je samo nastavio da je gleda u oči.

"Ja sam Šarlot i volela bih da znam zašto me tako gledaš?", glas joj je bio strog, ali opet mio. Kontradiktornost u tonalitetu, skoro pretnja.

"Džef."

"Pa, Džef, ako te nešto zanima bolje pitaj. Osmatranje daje ponekad površne informacije", drugu ruku položila je na njegov obraz, zatim se srdačno nasmejala, "Ja sam ovde nova i veoma zanimljiva, to znam. I nisam ničija, da kažeš neko me doveo, već sam sama došla. Dakle, pitaj me."