Dođi kući

Dvadeset i šest

Lagano, skoro na prstima, kretala se kroz sobu, nije se zamarala da potaži svoje stvari koje su ili u nekom uglu prostorije ili pak pod krevetom. Bez osećaja griže savesti, ili stida, polako je otvorila vrata sobe i krenula sprat niže. Šon pokriven čaršafom oko struka duboko je spavao, jednu ruku držao je na grudima, dok je druga bila opružena na veš praznoj strani kreveta.
Duboko je udahnula videviš Džefa izvaljenog u kauču, sa daljinskim upravljačem u ruci. Nasmešio se i nastavio da gleda noćni program.
Ne, nije zemlja prestala da se okreće. Niti se grom zakucao u kući. Ništa se nije desilo. Stavila je ruku na svoje grudi i osim uzbuđenja i slatkog zadovoljstva nije osećala ništa.
U prvi mah kada su se Šonove usne spustile na njene mislila je da će se kajati. Da će kad je dodirne osetiti samoprezir; jednom zlostavljana žena uvek krivac u sopstvenim očima. Ne, naprotiv, osećaj Šonovih ruku na njenim leđima, dodir kože o kožu nikada nije delovao ispravnije. Baš kao i bitka u njoj samoj, da li da ostane u krevetu ili se iz njega izvuče. Još jedan osmeh pobegao joj je s usana kada se setila kako je te usne grizla da ne ispusti krik...

"Dobro jutro, momci i devojke!", zavukla je glavu pod jastuk, Donijev bariton odzvanjao je celim prizemljem. Do dugo u noć bila je budna.

"Hajde momci i devojke, danas je taj dan!", nastavio je da viče kao da u ruci ima megafon uperen u njenu glavu.

"Nema izbegavanja obaveza", poskočila je i naglo sela u krevet čuvši Šonov glas.

"Lako je tebi da kažeš, ti si spavao."

"Misliš onda kada si tražila kvaku vrata u mrklom mraku? Nisam spavao, Iv", više nije sedeo na stolici nasuprot kreveta, već je prilazio krevetu. Polako se spustio pored nje, pa koj prebacio jednu loknu iza uha, "Bio sam budan i ostavio ti izbor. Ne kajem se, izbor ti je bio dobar, jer da si ostala sada bi nas Doni našao u nezgodnoj pozi..."

"Šone..."

"Ne, ne... Za dobro jutro, bio bih zakopan duboko među tvojim nogama. Samo za dobro jutro."

"Šone", migoljila se pored njega, bio je već zakopan među njenim nogama.

"Pošto me još uvek bole rane, ne bih bio kadar da te zadovoljim onako kako bi možda baš želela, ali potrudio bih se... Dakle, izbor ti je bio dobar."

"Šone, ne kajem se. I ne stidim se, samo sam morala da se sklonim", usta su joj se sušila, bilo je jasno od čega je morala da se skloni, "Jer Doni možda ne bi našao tebe među mojim nogama, našao bi mene na tebi", brzo je oblizala usne, Šon je bio neverovatno blizu. Osećala je njegov dah na svom licu, pulsirajuću želju koja se ubrzano razvija.

"Onda..."

"Onda... Imamo obaveza...", odgovorila je proklinjajući uvek punu kuću.

"Da, imamo. Dilanu treba dozvola da jebe!", kako je izgovorio poslednju reč, tako je jastuk sleteo na njegovu glavu. Iv ga udarila.

Mali komandant, kako je Majda imala običaj da nazove Šarlot s vremena na vreme, inatljivo se kretala ka zadnjem dvorištu i bazenu. Svom silom je okretala točkove svojih kolica, sve u želji da što pre uđe u vodu.
Nije joj trebala diploma fakulteta da vidi da Šarlot nema samo fizičke bolove, nešto se drugo dešavalo tu.
Oliver je bio njena senka i najčešći posetitelj za vreme boravka u bolnici, sada je bio nemi posmatrač koji je stajao sa strane, "Šta joj je?", pitala je idući stazom ka bazenu.

"Šar? Šta te boli?"

"Boli me ponos, eto šta me boli. Hoćeš da plivaš sa mnom?"

"Hoću. Kako ponos?"

"Pusti, proćiće me čim počnem sama da se krećem. Opremiću podrum, trebaće mi spisak sprava za prohodavanje..."

"Šarlot..."