Dođi kući

Trideset i dva

Ovog puta bol je bila slatka. Iako je telo izdavalo, usne nisu. Ljubila je Olivera skoro identično kao one noći u hotelskoj sobi u Everetu. Nije možda mogla da odgovori istom jačinom kao tada, ali svakako jeste odgovorila na svaki nadražaj Oliverovih usana, njegovih spretnih ruku ili pak dok su plesali pod čaršafom ples zaljubljenih.
Zavolela je Olivera, to je bilo jasno kao dan, dozvolila je da je upozna, zatim prisvoji, nadala se da će iskoristiti sve što mu je pružila, ali on je uporno držao dalje od sebe. Dok to više nije mogao, lomila ga je želja, lomila ga je potreba da je zagrli, poljubi, ima.

"Boli te?", pitao je ljubeći joj vrat.

"Ne..."

"Lažeš, a upravo ovo sam hteo da izbegnem. Da ti nanesem bol. Nisi se oporavila..."

"Ne seri više", uspela je da se okrene ka Oliveru, zatim da ga pošteno zgrabi u zagrljaj, "Bol je sastavni deo procesa, ako pijem lekove, kako ću znati da je bol nestala? Nekada mora da boli...", ljubila mu je lice dok nije došla do usana. Grabila je njegove usne kao da su hladna voda, a ona u Sahari...

Za trpezarijskim stolom Džefri je postavio činiju pahuljica i šolju kafe. Svoju kafu je lagano degustirao. Čuo je zvukove iz Magdine sobe, znao je da su Deni i Magda budni...

"Dobar dan počinje lepim doručkom", rekao je gledajući u prozor. To je bio njegov omiljeni prizor.

"Hvala čika Dži!", Deni je seo i navalio na pahuljice s mlekom, dok se Magda stidljivo prihvatila kafe.
Nije stidljiva po prirodi, ali sada je osećala i stid i sram. Pred Džefom više nije imala skrivenih karata, znao je sve o njoj, čak i to da je dužna zelenašima.

"Deni ne ide u školu, tebe vozim na posao. Kakav je Denijev raspored?", pitao je kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Kada je bio klinac dečaci su za vreme raspusta imali kampove, treninge, prodavali novine... On je za to vreme bio zatvoren u kući, jer je uvek bio kažnjen zbog nečega.

"Nema obaveza", srknula je kafu, "Obično se igra u dvorištu ili pokušava da uči."

"Don je dobar sa klincima. Dil je lud, pokazaće mu svašta. Danas je moj pomoćnik. Dakle, vozimo mamu na posao, onda idemo da radimo nešto...", pogledao je u klinca kome su oči caklile. Nije želelo da povredi to dete.

"Onda, krenimo...", popila je svoju kafu dok je Deni odneo svoju činiju i spretno je oprao. Još jedna stvar koja se Džefu nije doapadala. Dečak je odrastao pre vremena.

"Koliko si dužna?", glas mu nije nadjačao zvuk motora automobila.

"Molim?", pogledala je u retrovizor. Deni je igrao igricu na telefonu.

"Koliko si još dužna? Zelenašu?"

"Još oko 40 hiljada. Većinu sam isplatila..."

"Pozovi ga i sutra ćeš da se razdužiš..."

"Džef..."

"Magda, tvoje dete zaslužuje da ne trpi. Radiš kao konj i dete ti je željno tebe. Tebe je željno. Može da jede kavijar, ali ako ti nisi tu... Pozovi ga, razduži se i pozdravi s njim. Još dugo ćeš biti sa Denijem u našoj kući, prema tome, očisti repove!", nije hteo da joj kaže da već spremaju jednu kolibu u Everetu za njih, ako je žele. Nije joj rekao da Šar ima nameru da joj plati duplo. Niti je rekao da niko od njih neće dozvoliti da se vrate u toksičnu sredinu. Deniju treba porodica, "Kada očistiš repove i kada budeš sigurna u sebe, znaš da sam samo sprat iznad", zaustavio je automobil i bez reči sačekao da Magda izađe pred bolnicu.
Mahnula je Deniju, Deni je širokim osmehom pokazao majci da je zadovoljan.
Koračala je lagano. Samo dan ranije sa dvadeset dolara u džepu, a kasnije i bez toga napustila je sve. Iako bi po sili zakona trebala da ostavi roditelje da se sami snađu, Džon neće tražiti njih, već nju. Ona je pozajmila novac, ona se zasužila. Obukla se lagano, pa pozdravila Donu i sa nekim tajanstvenim smeškom krenula u vizitu.