Dođi kući

Sedamnaest

Stajao je skrštenih ruku i čekao da iz medicinskog trasportnog aviona iskrcaju prvo Šona pa onda i Šarlot. Tahoma aerodrom nikada nije delovao mirnije, dan nikada nije bi prijatniji. Džef je sa osmehom pratio dešavanja, čekao je taj poseban trenutak koji je Danijel predvideo.
U njihovim retkim, a opet dubokim kasnonoćnim razgovorima, umeo je da kaže da ni jedan posao nije večan, da ako ne požele sami da odu, dođu druge opcije; ili budu rasformirani ili razočarani. Bližila se ta prelomna tačka, zatim je eksplodirala. Boskova izdaja, njihovo rasvećivanje, a pre svega Danijelova smrt. Uzaludnost trošenja vremena u vremenu kada se sebičnost ogledala u želji za samoodržanjem. Život je bio suviše dragocen da bi se gubio zbog političkih, finansijskih ili nekih drugih ciljeva nebitnih ljudi.
Danijel je poznavao svakog od njih, znao im je prioritete, a uvek tvrdio da je njemu najsličniji Dilan. Džef se nije slagao s njim. Dilan je bio najopasniji...

"Idemo u Fervud klinički centar, tamo nas očekuju ekipe za Šar, Šona puštaju na kućno lečenje."

"Misliš da će Šar biti ok?", stisnuo je pesnice, mrzeo je sebe što to pita. Šar je uvek bila ok.

"A šta ti misliš?", pokazao je u pravcu sanitetskog vozila, Šarlot je bila u pratnji Dilana i Olivera, dok je Šon već bio smešten u zaseban sanitet. Osmeh mu je zatitrao na usnama, da, biće Šarlot u redu.

Negodovanje koje je bujalo u njenim grudima bilo je besno. S jedne strane tetošili su je kao dete, opet ponašali se kao da je od stakla. Pa šta ako je slomila nogu, zarašće kost, ostalo zamenio je metal.
To je značilo samo da neće moći da šeta neko vreme, ali ne i da ne može da razmišlja, govori ili i dalje pizdi.
Iz sveg glasa se drala na osoblje Fervud klinike, jer kastuci joj nisu trebali, želela je televizor, telefon i internet!

"Bila si mi draža dok nisi pričala!"

"Ali ti si meni i dalje drag!", odgovorila je Šonj koji se vozio kolicima pi Šarlotinoj sobi.

"Ja ustajem odavde sutra, tebi skidaju konce za par dana i onda ideš na rehabilitaciju. Smiri se par dana, a posle zajedno učimo sve."

"Teško je krenuti od nule, Šone. Kada sam se rešila za akademiju, već sam sve anulirala. Tata se nije mešao, a nije mu ni bilo drago. Iugradila sam sebe pored vas i jedino što se razlikuje od prošle nule, na ovoj nuli imam nas. Da nismo prodani..."

"Da nismo prodani, ti bi dobila kancelariju. Mene bi donor povukao. Ostali bi Dil, Doni i Džef bez kontrole i ankera. Ovako... Mislim da je tvoj otac želeo da na kraju odeš u penziju, a ne da te pod zastavom vrate kući."

"Dakle, bićemo ugostitelji, definitivno?"

"Ili plaćenici po potrebi. Biram ugostiteljstvo, definitivno. Šar... Šta je bilo sa Oliverom?", češao je koleno iznad gipsa, prošlo je mnogo vremena od ranjavanja.

"Ništa. Dođe, napravi mi društvo i ode kod oca."

"Znači, zaista te upoznaje...", gledao je s nevericom, znao je da Šat nikada ne govori o detaljima.

Možda je želela da sakrije koliko joj Oliverovo društvo za promenu prija. Možda je želela da sakrije da je svaki njihov razgovor ostavio traga u njoj. Možda je želela da sakrije da je uspomena na njihovu noć živa. Možda... A opet, nije htela ništa da krije od Šona. Oni su čuvali leđa jedno drugom. Bili prijatelji. Partneri.
Kucanje na vratima i sestra koja je došla da obiđe Šar, da je okupa i promeni joj posteljinu, naterala je Šona da brže bolje napusti sobu.

"Ne znam kako je raditi sa tolikim frajerima!", žena kao čena, nije mogla da sakrije ushićenje susreta sa gomilom testosterona.

"Fantastičan, kada ih ne gledaš kao muškarce. Ko ti je zanimljiv?"