Dođi kući

Trideset i tri

Beživotno telo Čarls Boska neprirodno mirno i složeno, bilo je navaljeno u stolici. Ispred njega sto predviđen da bude barijera sa sagovornikom, na podu alke za sputavanje lisicama. Presuda je izrčena, četiristotina pedest godna strogog zatvora zbog veleizdaje. Država Vašington nije imala smrtnu kaznu. Međutim, vreme kazne je krenulo ubrzano da se odbrojava i svih četiristotine pedeset godina prošlo je u trenu. Čarls Bosko proglašen je mrtvim, izrok smrti srčani udar.

MekAlister je vrteo olovku u rukama, sedevši za svojim radnom stolom dok uspešno odbija sve pozive. Smrtna tišina se nadvila nad kancelarijom, ni disanje se nije čulo. Pred sobom imao je zvanični izveštaj patologa, sa druge strane stola tri persone, "Gde je Pejton?"

"U Novom Meksiku, potvrđeno."

"On je u Novom Meksiku...", uzdahnuo je teško, "Šon, ti si na trećini pripravnosti, rekao bih...", Šon je odmahnuo glavom, shvatao je na šta Mek aludira, "Niko od naših. Zakasnili smo da se poigramo."

"Dosta!", grmelo je, "Dosta! Imali ste motiv, imali mogućnosti, znam da imate znanje i sposobnost. Don i Džef... Pa?"

"Mi radimo suptilnije, srčani udar u zatvorenoj prostoriji? Nije naš stil", Džef je bio samo prividno smiren.

"Zvao je Morgan! Ponudio je pomoć za sve što vam treba, pa me zanima šta bi vama trebalo pomoći! Vidite, za razliku od drugih, ja vam verujem. Recite Pejtonu da bi bilo bolje da neko potvdei da je u Novom Meksiku...", udahnuo je duboko... Pa još jednom... "Ima mnogo onih koji bi ga ućutkali iz ovog ili onog razloga. Motiv, znanje, sposobnost... Nadam se da imate nov posao na vidiku, jer... Ako samo neko posumnja na vas..."

"Mek, misliš da bi znao da smo bili mi?", Džef je suptilno stisnuo zube, "Znaš da je Šarlot... Veoma loše?"

"Gubite se, idite i budite šta god hoćete, razrešenja vam stižu, osim Šarlotinog. Ona ima penziju uz sve počasti. Gubite se! Znam da niste vi... Nadam se da i vi to znate!", zatvorio je fasciklu sa izveštajem o Boskovoj smrti ne želeći više da kaže ni reč.

Ostao je sam. Nepopijena kafa čekala je zajedno sa izveštajem patologa, družili su se u rane jutarnje sate. Dugogodišnji poznanik i enormni bol u guzici Čarls Bosko dobio je još jednu bitku. Otišao je u miru, bezbolno. Nije zaslužio mornu smrt. Ne. Zaslužio je da ga Šarlot odvuče u hladnjaču. Da ga postavi na kuku za vešanje goveđih polutki. Da mu prvo guli kožu s leđa, traku po traku... Zaslužio je da mu načini sve gadosti koje bi joj pale na pamet. Na kraju, zaslužio je da ga postavi na stolicu da mu dovoljno tečnosti da preživi dan dok mu istače preostalu krv koja mu kruži venama...
Ali nije. Dobio je brzu i bolnu smrt.
Otvorio je fioku i iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao ključić. Otvorio je tajnu pregradu fioke i izvukao fasciklu. Danijel Pirs i njegova fotografija. Prešao je prstom preko nje, kao da mu je milovao lice... "Sada je sve na tebi, prijatelju. Ja sam svoj dug odužio. Samo još Šarlot da bude dobro i što se mene tiče, ništa ti više ne dugujem", okrenuo je narednu stranu i bol u grudima ga je presekla. Klara Pirs, prelepa brineta čiste duše. Pratio je prstom njen osmeh ne skrivajuči suze, "Prerano si otišla, sestrice moja. Prerano. Da si bila tu... Tvoja devojčica... Tvoja devojčica ne bi bila ovde... Oprosti mi, Klara...", okrenuo treću stranu... Prazan papir mu se smešio čekajući da bude ispunjen. Umetnuo je originalni izveštaj patologa, onaj samo za njegove oči. Veliki broj povreda unutrašnjih organa, pokidana trbušna maramica, probijeno plučno krilo, iskidana slezena. Masovno unutrašnje krvarenje.
Zatvorio je fasciklu i vratio je u tajnu pregradu fioke. Ključić je stavio natrag u džep sakoa.

Leto u Novom Meksiku nije ni malo prijatno. Sunce nemilosrdno gori zemlju pretvarajući je u pesak, samo da bi je vetar na kraju rasuo poput prašine. Letele su žute čestice po predgrađu El Pasa ni je znajući da će uskoro biti obojene krvlju.
Šutirao je limenku kojom su se samo koji minut ranije igrala deca. Možda je bio neugledan, naizgled slab i star, ali još uvek je ulivao strah u kosti svakome ko bi ga na ulici slučajno video.
Čekao je nekog. Zvuk motora i oblak prašine koji se dizao značilo je da je neko stigao.

"Ke pasa, Pejton?", pljunuo je u stranu pljuvačku crnju nego katran.

"Nada!", sišao je s motora i skinuo maramu sa ustiju, "Gde je?"

"Tamo gde si rekao da te čeka. U podrumu, amigo!", dvojica veoma krupnih muškaraca dovukli su trećeg, svezanog lancima. Lice mu je bilo krvavo, ali ne i neprepoznatljivo, "No kompredne, amigo, on je tvoj kolega. Saborac!", nasmejao se đavolski, znao je da u svakom dobrom postoji doza zla. Doza ili pedeset, zavisno, ali da. Znao je da je zavist opasna, a glupost smrtonosna.

"Da te izdao tvoj čovek, Gručo?"

"Si, klaro... Nije moj čovek, zato još uvek diše..."

Dilan je dohvatio lance kojima je čovek bio svezan. Čegrkom zakačio za zadnju osovinu motora, vratio maramu na usta i kacigu na glavu, te zaturirao motor. Muškarca kome je preostalo još samo da vrišti i moli se Bogu, vukao je po žutom pesku El Pasa, njegovom krvlju bojio je puteve Novog Meksika...

Šon je držao Iv u naručju udišući miris njene kose. Trebala mu je, nakon napornog puta, još napet od neznanja, utehu je nalazio među njenim bedrima. Mrzeo je kada ostavlja nezavršena posla, još više je mrzeo neizvesnost. Iznad svega, mrzeo je zvuk mobilnog telefona dodeljen senatoru Donovanu.

"Javi mu se, otac ti je."

"Moj otac je sahranjen ovde, to znaš. Piter Donovan to nije bio..."

No pozivaoc je bio uporan. I uporan...

"Molim, senatore!", bio je odsečan.

"Fil je mrtav, a poruka je jasna i glasna. El Paso je u strahu, Šone! Zašto meni niste javili?"

"Javili šta?", nezgodno je poskočio sa kreveta i noga ga je zabolela. Tiho je opsovao, da ne jaukne.

"Prodavao je informacije o vašim zadacima, sarađivao je sa Boskom. Nisi znao?"

"Ne, nisam... Ko ga je ubio?"

"Geučov kartel, ako sam lepo shvatio. Nisi znao..."

"Izgleda da nisam. Doviđenja, senatore..."

"Šone...", prekinuo je vezu pre nego što se njegov telefon pretvorio u hrpicu beskorisne plastike.
Dilan Pejton je bio u El Pasu i javio se da je na putu kući. Dilan je u stanju da svaki zadatak izvrši a da ne ostavi za sobom tragove...

Šarlot je prilično dobro prihvatila vest o Boskovoj smrti. Par slomljenih prozora nakon bacanja onog što joj je pod rukom, nekoliko čaša i flaša zavitlanih u zidove, bilo je ništa spram besa koji je vrio u njoj. MekAlister je nazvao prethodnog dana i rekao joj vest. Momci su bili u Novom Meksiku i dobiće razrešenje, ona penziju. Kada se bes smirila, nazvala je majstora da zameni prozore. Oliver se držao po strani, po starom dobrom receptu dobijenom od Danijela Pirsa. Kada je žena ljuta, gađaj je čokoladom ili beži u brda, rekao je jednom i to je dobro zapamtio.

"Želiš li da jedeš?", pokazao je ka Iv koja je poslovala u kuhinji.

"Želiš li ti da ostaneš živ?", bez trunke zadaške je odgovorila i krenula kolicima ka kuhinji. Naglo je stala pred majušnom Denijevom pojavom. Plašila je dete. Poslednja dva dana je plašila dete koje je i onako već uplašeno. "Olivere?", progovorila je kroz suze, "Sledeći put...", odavno nije osećala kako je emocije poput zmijskog zagrljaja stežu, penju se uz trbuh preko grudi i na kraju stiskaju joj tanašan vrat, "Sledeći put molim te, skloni me iz kuće", pružila je ruku i dotakla Denijevu nemirnu kosu. Dečak je uzvratio osmehom. Zatim je jednim zagrljajem, iskrenim dečijim, kupio za sva vremena.
Poslednji pit je plakala kada je Danijel umro. Žalila je za ocem i sebi je dozvolila luksuz da se slomi. U Denijevom zagrljaju shvatila je da su je savladale potpuno drugačije emocije koje su joj protrisale celo telo. S jedne strane majka mrtvog deteta urlala je da bude oslobođena, da bi s druge strane žena zapostavljena u njoj vapila da bude zagrljena. "Želim da jednog dana...", šaputala je u detinji vrat kroz grcaje suza, "Želim da jednog dana se setiš koliko dobrote u tebi ima, da tu dobrotu čvrsto držiš, dragi dečače", osećala je još jedan par ruku na svojim leđima, ove nisu bile nežne i blage, ove su bile čvrste i vrele, "Želim da budeš dobra osoba, Deni...", uz zagrljaj osećala je i blago klimanje detinje glave, dodirivao je bradom vrh njenog temena, dok mu je slušala otkucaje srca. Ujednačene i staložene. Još jedan par ruku je osetila na svom telu, taj par je dobro poznavala. Magdino tiho šuškanje i blago ljuljuškanje značilo joj je dosta. Danijel Pirs je u mnogome bio u pravu. Porodica se širi i raste samo dok međusobno deli i dobro i loše... "Olivere?", napokon je mirnim glasom progovorila, "Izvini..."

🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺