Dođi kući

Jedanaest

Jutro je dočekalo jakim suncem kroz namaknute zavese. Naspavala se uprkos brizi za Donija, sekiracije zbog Šona, strepnje za Dila i nespokoja koji se uvukao zbog Džefa. Najviše zbog Džefa, njoj najsličnijeg među istim.
Kuća je bila tiha. Doni se nije vratio... Osmehnula se, sigurno je u Everetu, mazi jednu slatkicu. Ostali su noćili u kući, iako kasno, ali kući.
Polako je izašla iz svoje sobe umotana samo u ogromnu majicu nekog od sada već braće, pa natočila vrelu vodu iz ketlera. Instant kafa, dve kašičice da bude jaka, i bez mleka.
Trem je dozivao, volela je na tremu da popije kafu sa svojim ocem i ispriča mu planove za predstojeći dan.
Da čuje šta je propustila, da se nasmeje mogućim pehovima, ali i da se u potpunosti poveri o svojim strahovima. Nije lagala sebe, plašila se. Danijel je bio i otac i majka dok je bila tinejdžer, kasnije postao i najbolji prijatelj. Na žalost, strahovi su je oterali, na sreću, pronašla je utehu.
Dan ranije dočekalo je pismo. Mogla je da se zakune da ga je Trevis ostavio, jer niko od momaka ga nije video. Samo ona.
Koverta je još uvek bila zatvorena, nije imala pogodan trenutak da ga otvori, sa druge strane osećala je neverovatnu strepnju od reči ispisanih.
Ptičica je proletela iznad njene glave. Mala, slobodna, vesela. Žalila je za vremenom kada je imala scžvet pred sobom, srećna što je sada taj isti svet njeno igralište. Ona je poput ptičice. Slobodna da donosi svoje izbore, mogućnost da bira gde će biti, sreću što i dalje ima nekog ko će je dočekati.

Najdraža Šarlot...
Znam da sam te povredio više nego što sam želeo, ali život je to. Od samog rođenja sve smo bliži smrti, što je neminovno, ali kvalitet žibljenja određuje jesmo li živeli punim plućima ili nismo. Nisam životario, živeo sam. Danas sam bio kod lekara. Nije najsjajnije, ali poživeću dovoljno da reššim svoje poslove. Da ti ostavim nešto da me se sećaš, da ti život olakšam i otvorim put ili dva koja možeš ili ne moraš da odabereš.
Prvo... Nisam ti bio najbolji otac iako sam se trudio. Možda bih bio bolji da sam ti obezbedio makar pomajku, ženu na koju bi mogla da se ugedaš. Sada, toliko godina kasnije shvatam da je posao koji sam obavio bio dobar. Ti si toliko nalik svojoj majici da ti pomajka nije ni trebala. Želeo sam da te naučim nežnosti, ali nisam umeo. Da te naučim poverenju i razumevanju. To su te naučili drugi. Ja sam te učio da loviš i pecaš. Učio te da popravljaš i poštuješ. Kada si se zaljubila bio sam nemoćan. Zaljubila si se u dobrog dečaka koji je povukao pogrešne poteze, ali bio je dobar dečak. Strahovao sam zbog njegovog iskustva a tvog neiskustva, što se pokazalo opravdano. Bio je tvoje sve, a ti njemu samo usputna stanica.
Neka ti kaže, nateraj ga makar batinama da ti kaže šta se desilo te godine, kada si završila drugu godinu koledža a on diplomirao. Neka ti ispriča zašto se oženio. Neka ti se izvini. Priča nije jednostavna i ako te mulja, slomi mu nos.
Sledeće što moram da ti kažem je da mnoge stvari nisu onakve kavim se čine. Isplivavaće svakakve istine i istine, ali pravu istinu znaš samo ti. I znam ja. Brauni kao porodica nisu normaoni, ali to sam relativno skoro saznao. Timoti i njegov brat Dejvid su se uvek takmičili, a ono što sam saznao bilo mi je teško. Pre rvog rođenja, pre nego što sam se oženio tvojom majkom, obojica su se borila za njenu pažnju. Ona je došla meni i sva priča se tu završila. Ali njihov rivalitet nije. To je jedan od razloga zašto se Timoti ponašao prema tebi kako jeste, sa stalnim prebacivanjem za kosu i posao. Ličila si na Klaru, ponašala se kao Klara, na kraju pokazala si da si Šarlot.
I sada ono najbitnije. Nisi sama, imaš braću. Imate mogućnost različitih poslovanja, to su ona dva tri izbora koja sam ti stvorio, imate svoja četiri zida i svet pred sobom.
Nisi sama, ali nosiš odgovornost prema sebi, na prvom mestu, a onda i prema njima, moje mišljenje se nije promenilo za sve ove godine. Oni su divni ljudi. Željni su ljubavi i željni su tople postelje, tresenje buva koje svi vi praktikujete nije zamena za emocije.
Potrudi se da to ne zaborave. Neka se otvore prema ljudima, neka prihvate svoje mane i ljude koji ih vole. Šon ima gostioničarku. Doni njegovu curicu u Everetu. Dilan radnicu u dragstoru, dok je Džef sam. Negde postoji i njegova duša, baš kao što postoji i tvoja.
Možda tvoj princ ide peške, a nalazi se iza ugla, možda dojaše na kombajnu, mada najviše bih voleo da to bude neki od onih na jakim motorima. Voleo bih da tvoj princ bude sazidan od istog materijala kao i tvoja braća. Voleo bih da bude lud, da vašem ludilu parira. Da bude snažan, da Šon ne može da ga uplaši, ili Džef pretuče. Mada, više bih se bojao Dilana, ali ni Doni nije anđeo. Voleo bih da tvoj princ zna za poštovanje. Da te poštuje kao osobu, ženu sposobnu da se pobrine za sebe, i kao ženu kojoj treba nežnost.
Voleo bih da sam doživeo da vidim tvoj osmeh na licu i dečicu u dvorištu, ali nisam. Doživeće Trevis, pa će mi jednog dana sve ispričati. 
Voleo bih da sam ti sve ovo rekao lično, ali okolnosti su takve.
Volim te, Šarlot.
Volim te, više od svog života.
Zauvek tvoj tata...