Dođi kući

Pet

Imati ceo svet za svoje igralište značilo je imati svet na dlanu. Nije želela svet na dlanu, niti pod svojim stopalima, Šarlot Pirs je želela svet u svom naručju.
Jednom je čekala princa na belom konju. Imala je svog princa, zatim izgubila prvo svet iz naručja da bi ubrzo ostala i bez svog princa, nepovratno.
Vest da se oženio nije bila poslednja strela u njenoj duši. Poslednja je bila da je dobio sinove. Tog dana je ušla u javni toalet i odsekla svoju kosu. 
Samo jednom, čekala ga je da se vrati kući. Jednom i nikada više.
Diplomirao je i trebao je da se vrati, a ona da mu kaže prelepe vesti. Za vreme prolećnog odsustva, ostala je trudna... Kako se nije vraćao kući, tako je njena bol postajala sve jača. Nije želela ikome drugom da kaže do njemu, Teodoru Braunu, jer to je bila njihova vest.
Vratila se na univerzitet sa početkom semestra i nadala se da će odslušati semestar i već za Novu godinu da će držati ceo svet u naručju.
Nade su potunule...
Njen svet je nestao. Sve je bilo izgubljeno samo dva meseca pre Nove godine. Njen svet je odlučio da ode...

Odluka da se prijavi na akademiju bila je najbolja odluka do tada. Borilačke veštine kojim je ovladala od koledža do akademije dovele su joj um u ravnoteži, držale demone privezane u podrumu. Sve osim Teodora. On je bio njena otvorena rana.
Prvo je upoznala Šona i privremeni tim kome je dodeljena. Šon je bio oženjen za posao i veoma zatvorena ličnost. Gušile su ga usputna pitanja i propitivanja, još više, smetale su mu nepotrebne priče. I zadiranje u tuđe živote.
Zvidela je njegovoj snazi, svoju je ženstvenost prekrivala spretnošću. Kada su mislili da će pokleknuti, ona se uzdizala. Šon je bio prvi koji joj je pružio ruku. Toplota tog dodira potsetila je na našto lepo, nešto vlasničko. Na dom.
Tim je ubrzo bio rasformiran... Sledeća osoba koju je upoznala bio je Donald.
Njegove oči bile su očaravajuće, osmeh da joj gaćice spadnu. Mirisao je poznato, ponašao se jedinstveno. Ali, ono nešto u njemu vrištalo je 'porodica'. Ono nešto u njemu zvalo je da ga zagrli...

"Imali smo ideju da odemo do vikendice i brvnara, da procenimo šta treba uraditi na njima. Hoćeš s nama?"

"Naravno", ustala je s poda dnevne sobe pružajući Dilanu ruku. Niko od njih nije imao pojma o ničemu, a znali su svašta o svačemu.
Nasmejala se u sebi, znali su da drže čekiće u svojim rukama, ali malo teže bi se snašli sa izgradnjom brvnara.

Znala je da je Šonova ideja o vrbovanju pogrešno shvaćena. Nije bila ničija devojčica, a njen eksplozivni temperament došao je do izražaja. Sledeći tim kome je pristupila bio je gori od pređašnjeg. Najgore je raditi sa ženama koje imaju više vremena za tuđe živote nego za svoje.
Izdržala je tek pola predviđenog ugovora i sve vreme držala Donija na oku. Sviđala joj se ta surova i sirova inteligencija, elokventnost i razboritost. Njen otac u mlađem, shvatila je. Uspela je dva puta da se suzdrži a da fizički nekog ne ozledi, treći put je bilo presudno.
'Ima odlične karakteristike, visoke ocene!', tako su je opisivali, a u stvari nisu imali dovoljno žena u jedinicama i dovoljno razloga da je otpuste. Zato su je naterali da otkaz da sama. Ili su barem probali, prebačajem u treći tim. Sa Donaldom i Šonom kao odgovornim, dobila je Džefa i Dilana.
Jedinica neprilagođenih. Najgorih od najgorih.
Dok nisu postali najbolji.
Neprilagođeni su se prilagodili. Pronašli se u svojim temperamentima i ukrotili sopstvene zveri.
Možda bi sve bilo drugačije da nisu, ali oni jesu, postali su tim u pravom smislu reči. Hodali, disali, bitisali kao jedno.
Stala je pred automobil. Tu su, gde su i najbitnije, zajedno su.

"Teodor se mota po naselju. Da mu damo tretman?", u mislima je prekinuo Dilan, pomažući joj da kroči u terensko vozilo.

"Nema potrebe. Sutra ću posetiti njegove roditelje, samim tim i njega, tako da će priča biti gotova."

Put do Evereta bio je napet. Prećutni dogovor 'ne pitaj ne govori' bio je na snazi. Teodor je bio glavna, sporedna i prećutana tema. Dok je Dilan želeo da ga ubije, Džef da ga malo muči, Šon da mu razvali sijetu, Doni je bio onaj koji je bio objektivan. Glas razuma u nerazmnom stvorenju. Gledajući Šar sve te godine zaključio je da Šarlot nije ni imala prilike za svoj zaključak. Zaključak joj je trebao. Znao je da mora da shvati razlog zašto je ostavio, zašto se oženio, zašto ima dece. Zašto je morala kroz bol da prođe sama. Takođe, sumnjao je da iza svega stoji razumna priča, iako ni jedna razumna priča nije opravdanje da se njegova Šarlot povredi.