Dođi kući

Osamnaest

Mesec dana i kuća joj je nedostajala. Za to vreme, Trevis je osposobio brvnare i pronašao ljude od poverenja. Dobio dozvole i mini kamp je zvanično mogao da počne da radi.
Mesec dana, i guzica joj je bila ukočena, nije smela da se oslanja na nogu, dve operacije jedna za drugom i sati provedeni sa šrafovima, doveli su je do ivice mrzovolje.
Mesec dana i sati provedeni u razgovoru sa normalnim, običnim ljudima bili su joj izduvni ventil.

"Dakle... Kući sam...", iz kolica posmatrala je trem koji je blistao. Trevis je spretnim rukama ispolirao staro drvo, a momci su ga uredili njima po volji.

"Kući smo", Šon je na štakama stajao pored nje, "Danas ti dolazi terapeut, od sutra krećeš sa vežbama...", pokazao je rukom ka zadnjem dvorištu i iznenađenju koje je čekalo.
U njenom odsustvu, u zadnjem dvorištu sagradili su bazen.
Mesto za vežbu i rehabilitaciju.

"Nadam se da se ne ljutiš, skinuli smo ti lovu sa računa."

"Našeg računa, pičice! Odličan je! Da moram još jednom da odem u onu usranu bolnicu... Poludela bih!"

"I kako je to biti verena?", osmeh mu je igrao na usnama...
Samo dan ranije, Oliver je odveo kod Dejvida. Soba je mirisala po smrti, mislila je da se Smrt krije pod krevetom. Sedela je u kolicima i zaljubljeno cvrkutala držeći Olivera za ruku, zaklevši se na večnu ljubav i čopor dece.

"Zanimljivo, možda bi mogao da probaš."

"Šta ako starac iznenanda ozdravi i očekuje da zapleše sa tobom na venčanju?"

"Mnogo vremena će proći dok ne budem bila sposobna za ples", tobož sa tugom je odgovorila, gledajući u svoje noge.

S druge strane dvorišta, Džef je proveravao stabilnost stare ograde. Više slušao Šonov i Šarlotin razgovor, smeškajući se pod brk. Svidelo mu se što je polako ličila na devojku koju je upoznao.
Već je imala dva prsta kose na glavi, poput nekakvog žbuna, ali opet je to bila njena kosa. Smejala se od srca, onako kako se smejala kada se vrate sa zadatka, pa na odsustvu dođu kući, a tu ih Danijel dočeka. Ni humor je nije napuštao, dosetke i doskočice kojima ih je čašćavala bile su i dalje originalne. Video je i Oliverov uticaj na njoj. Vreme koje su provodili sami, ili svi skupa odrazilo se na svakom od njih. Doni je češće razmišljao u trenutku, umesto da razvija šahovske taktike, dok je Dil postao mnogo stabilniji, samim tim i pitomiji. Dostave hrane iz gostionice bile su način da gostioničarka pokaže pažnju Šonu... Nasmešio se nežnije, tu je bila i medicinska sestra kojoj bi drage volje pomagao oko pacijenata u noćnoj smeni. Jedino što ga je nerviralo je bila činjenica da niko ne zna gde je odveden Čarls Bosko. Voleo bi da je Danijel živ, da ga pita ko su bile njegove veze u životu, da mu objasni kako je pronalazio sve koji su se od njega skrili.
Da, ograda je bila dovoljno čvrsta, zaključio je kada je video Teodora kako prolazi niz ulicu. Nadao se da neće svratiti, da uznemirava Šarlot. Da, ograda je bila čvrsta, jer mogla je da obuzda njegov bes.

Oliver je žurio ka okružnoj bolnici i odeljenju onkologije. Dan ranije doveo je Šarlot, po dogovoru da vidi Dejvida. Uvežbana priča, mnogo zaljubljenih pogleda, sumnjivo držanje za ruke... Dejvid se smešio, nije njegov otac glup čovek, tako da se nadao da je Klarina ćerka ona koja će mu unučad roditi...

"Kako mu je?", pitao je u dahu.

"Stanje se pogoršalo, opada mu količina kiseonika. Sada je na mehaničkoj ventilaciji, ali nije svesan od jutros. Žao mi je, ali spremite se za najgore...", gledao je u lekara, a video ga nije.
Šta mu je ono beše otac tražio? Da se skrasi, da se dovede u red i postane čovek? Ako je tako, osim porodice sve mu je učinio. Nadao se da mu je Šarlot makar malo muka svojom glumom ublažila.
Ušao je u sobu.
Otac, a otac mu nije. Sećao se kada su poslednji put bili porodica, već narednog trenutka sve je otišlo dođavola. Ali Dejvid je nastavio da mu bude otac. I da mu plaća kauciju u zatvoru i da mu prinese štaku za polomljenu nogu.

"Trebao si da vidiš Šarlot sinoć. Bila je izbezumljena. Danas je već kući", prešao je dlanom po naglo pegavoj koži. Ostario je u bolnici preko noći, "Ideja o tome da se skrasi joj je bila apstraktna, sada je uobičajna. Posle Tea, mislim da je izgubila veru u mnogo toga...", pratio je monitore, srce je radilo ujednačeno..."Znaš da te lažem. Znaš da je sve bila gluma. Jednu noć sam proveo s njom, posle je imala zadatak... Znaš da te lažem, otac si mi, čitaš me. Ona je zlatna osoba, ali je oštećena žena. Gora je od mene..."

"Kažite mu nešto lepo", sestra je stajala iza njega, "Oprostite se lepim rečima, ne tmurnim."

"Znam, ali moram da mu kažem istinu."

"Smejao se kao ludak juče, mislim da je znao. Oprostite se lepo..."

"Volim te. Otac i tata i prijatelj. Bez obzira na majku, ti si mi bio sve. Hvala ti na tome..."

Aparati su utihnuli i ravna linija pokazala se na monitoru...

Držao je u rukama papirnu kesu. Jedan novčanik, košulja i pantalone, sat i prsten sa pečatom koledža... Držao je u rukama kesu sa poslednjim stvarima koje su za Dejvidom ostale.
Iako hrabar čovek, Oliver se osetio izgubljeno. Nije dečak, niti momak, odavno se susreo sa svim vidovima smrti, ali držati u rukama poslednje što je za nekim ostalo bilo je teže od topovskog đuleta.
Koračao je prema svom motoru, zatim vozio besciljno. Dugo... Everet je je bio njegov grad, ali Renton je postao njegov dom.

Pokucao je na vrata kuće koju je upoznao gotovo kao sopstvenu. Pa pokucao još jednom. Trem na kome je stajao budio mu je uspomene, sada se samo nadao da zaista potoji ono nešto u šta nikako nije verovao. Bolje mesto za dobre ljude. Nadao se da će Danijel brinuti o njegovom ocu, gde god da se nalaze...

"Saučešće, Braun...", Džef je otvorio vrata i samo mu pružio ruku.

Pustio ga je u kuću, prateći Oliverov težak korak. Na kuhinjsko ostrvo spustio je papirnu vreću, zatim iz nje izvukao sat. Gledao je u njega sa svih strana, a zatim i teško uzdahnuo, "Nisam dostojan da ga nosim", pružio je sat Džefu, "Molim te da ga uzmeš..."

"Ne mogu. Imao si dobrog oca, čuvaj uspomenu na njega."

"Ali ja nisam bio dobar sin..."

"Jedan veliki čovek bi ti sada rekao da se pokreneš i promeniš nešto, ali ja nisam taj veliki čovek. Rećiću ti samo da postaneš dobar sin..."

"Danijel je bio veliki čovek, zar ne? Kako je to, biti njegov sin?"

"Sedeo si sa njim ili se varam? Onda znaš. Idi gore, druga soba u nizu. Šarlot je tamo. Ona najbolje zna kako da se izboriš sa gubitkom..."

Hodao je polako, brojao stepenice, ima ih dvanaest. U drugoj sobi s leva bila je Šarlot. Slomljena a opet cela... U drugoj sobi s leva...
Otvorio je vrata. Kolica su stajala između radnog stola i kreveta, spremna da u njih se popne. Šarlot je ležala na boku, pokrivena samo oko struka. Longeta na njenoj nozi ostala je kao podsetnik na krhkost života. Danas i sutra, nepredvidivost trenutka.
Svukao je majicu, za njome i farmerke. Lagano se uvukao u krevet i ruku položio preko nanšnog struka.

"Žao mi je..."

"Hvala ti. Nisam znao da je ovaj osećaj ovako govnjiv."

"Može biti i gori. Spavaj sada, trebaće ti snage za sutra... Spavaj sada, razgovaraćemo kasnije...", i dalje okrenuta mu leđima govorila je po inerciji. Trudila se da joj glas ne zadrhti i da ne izda suzu koja se polako kotrljala s obraza na beli pamuk.
Osetila je lagani poljubac na vratu i jak stisak na trbuhu. Privukao je više sebi i nos zagnjurio u njenu kosu...

"Ko je otišao kod Šar?"

"Šta ti misliš?", Džef se nasmejao podlo, Dilan počešao po bradi.

"Ako misliš da glumiš Kupidona, bolje prestani. Imamo dosta posla dok se Šar ne oporavi."

"Imamo i zadatak, a Šar treba neko da čuva. Iduće nedelje Bos ima zatvoreno suđenje. Onda, biće osuđen u jednom trenutku", vrteo je telefon u ruci, poruka o Boskovom kretanju je upravo pristigla.

"Sledeća nedelja, za sledeću nedelju. Šta je sa Opiumom? Znam da mu veruješ, znam da se poznajete, ali ja mu ne verujem."

"On je jedan od retkih dobrih ljudi, Dil. Verujem mu dovoljno da mu poverim Šarlot. Sutra će sahraniti oca, koliko god bio nezgodan jebač, on je sin. Šarlot je ćerka. On je muškarac, a ona žena. Došao je prvim letom da nas dočeka u Vašingtonu, dakle gde ima dima..."

"Ima i vatre. Samo da sve ne završi u pepelu..."

🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺