Dođi kući

Trideset

"Zove se Luk Deni Haris. Denis Haris je bilo ime njegovog oca", kao pred istražnim sudijom, Majda je govorila, kršeći prste dok je dete štitila celim telom, "Otac mu je umro kada je imao nepune dve godine."

"I sve vreme dete ostavljaš sa alkoholičarom? Ono je bio tvoj otac?"

"Na žalost, da. Molim te, odvezi nas negde gde mogu da prespavam, sutra ću angažovati nekog da pazi na Denija..."

Zanemario je Majdu. I njeno telo koje je čvrsto stajalo pred njim. Zaobišao je, kleknuo na koleno i pružio ruku čupavom dečkiću, "Ja sam Džef. Tvoja mama radi kod moje sestre."

"Znao sam da mama nije kurva. Ja sam Deni", klinac se osmehnuo stidljivo, i dalje skriven majčinim telom.

"Nije. Tvoja majka je časno i divno stvorenje, humana i posvećena. Ona pomaže mojoj sestri da prohoda. Sada vas vodim mojoj kući, tamo imate više mogućnosti."

"Džefe, ne!", uzalud se bunila, Džef je samo ošinuo pogledom. Nije bio ljut, bio je tužan, ali kako i ne bi bio. Nije zanemarila svoje dete, ali je zanemarila činjenicu poverenja. Poklonio joj je puno poverenje, nije iskoristila. "Makar javi Šarlot..."

"Ne brini za Šarlot, ona obožava decu. Šon, Dil i Doni takođe..."

"Vi ste velika porodica", dečkić se javio ulazeći u terenac.

"Nemaš pojma koliko, klinjo. I imamo želju da se širimo. Moja braća imaju svoje devojke, moja sestra momka..."

"Da li je moja mama tvoja devojka?", upitao je naivno.

"Tvoja mama je moj prijatelj, Deni. Voleo bih da mi bude devojka, ali se ne poznajemo dovoljno, izgleda..."

Vozio je polako, Majda je držala Denija u naručju, svako malo šaptajući mu nešto na uho. Bila je drugačija od njegove majke. Drastično. Njegova majka je bila pokorna njegovom očuhu. Bila pokorna i njegovom ocu ranije. Bila je nesposobna za samostalno odlučivanje, za samostalni život. Nije znala šta da dorupkuje bez da joj neko ne naredi. Majda je bila njena suprotnost... Ona bi verovala svom detetu, osećao je to, iako nije znao da dete ima... "Ko je bio tip ispred bolnice?"

"Džon Sevidž. Drug iz detinjstva, zelenaš...", lomila je nesigurno prste... "To je čika Džon, dao je mami pare kada je deda zapalio kuću", pogledao je u majku, pa se namusio. Bio je to zanimljiv trenutak, zaključio je Džef gledajući u retrovizor, "Šta, mama? Neću da krijem od čika Džefa, sada bi bili u nekom prihvatilištu, deda ti je uzeo zadnju novčanicu iz džepa!"

Progutao je zvučno. Ponosna i prkosna, padao je na nju sve više. Nije ona neka krhka barbika, ona je mama borac. Bez novca, otišla bi sa detetom u nepoznato.

"Ne brini, klinjo, stižemo uskoro...", nastavili su da voze u tišini...

Dilan je držao maleni dlan u svojim rukama. Sedeli su na klupi nedaleko od univerziteta i poput dva adolescenta gledali se svetlucavim očima. Upijao je njenu nežnost svim čulima.
Pored njih razdragani studenti su galamili, ni kampus nije bio daleko.

"Šta god da je rekla Šar, moj otac je... Nije strašan... Ali, promenio se ono veče."

"Šar je pametna cura i vidi ono što drugi ne vide. Zaprosila te za mene", nasmejao se, pa je poljubio u dlan, "Rekla je da imaš godinu dana da živiš kako želiš, a onda dolazi po tebe i dovodi te meni."

"Ne razumem, kako kako želim?"

"Jesi li bila na nekoj bratskoj žurci?", pitao je znajući odgovor.

"Nisam..."

"Nisi bila ni na nekoj drugoj žurci, jer si radila u marketu. Nisi putovala sa kolegama sa fakulteta. Nisi živela, dušo..."

"Dil... Neke stvari su bile moja odluka. Ne volim da gledam pijane ljude. Volim dobru muziku i da đuskam, ali ne i alkohol. Nisam želela da..."