Dođi kući

Šesnaest

Čekanje je bilo iscrpljujuće. Vrata su bila neprijatelj, krila su Šarlot i njen napredak. Kao da su vrata kriva što je oporavak spor. Kao da su vrata kriva što slabije reaguje.
"Šon je odlično, ali Šar nije."

"Šar je dobila transfuziju, Šon je bio svesan kad smo stigli", jedini priseban, Dil, bio je i razuman.
Njemu vrata nisu kriva, a doktori nisu neprijatelji

"Imamo reakciju", čuo se glas medicinske setre i gužva se stvorila pred njima.
Šarlot reaguje od struka naniže, ali samo u levoj nozi. Desnoj se sudbina ne zna.

"Hoće li..."

"Neka se probudi, po svemu sudeći, biće ubrzo, pa da vidimo kako napreduje prelom..."

"Sa glavom je sve u redu?"

"Sa glavom, sa rukama, ostaje bojaznost da ima poteškoća sa desnom nogom, pocepani su mišići, pokidani ligamenti, raznešana je kost. Nervi..."

"Bitni da nije životno ugrožena", Džef je odahnuo i pogledao na sat. Trebao mu je predah, hitno.
Trebao mu je neko ko će primiti sav njegov bes i da ga zadrži dalje od njega. Da ga usmeri i prizemi.
Ustao je sa klupe za posetioce bolnice i zašao van. Daleko od Rentona, daleko od svega, krenuo je ka bolničkoj kapeli.
Nije bio tip osobe koji ne veruje, samo je smatrao da ne treba da se na veru oslanja. Zato je sa lakoćom otvorio vrata kapele i seo u poslednji red.
Falio mu je Danijel i razgovor s njim. On je umeo da ga drži na zemlji.

"Adams? Napravi mi mesta", Oliver je seo pored njega i ćutali su.

"Postoji odgovor na nadražaj, posle terapije nadam se i funkcionalnosti noge. Zglobovi su dobro, samo je golenjača ta koja je pretrpela više preloma. Titanijumske pločice su dobro odrađene, krvni sudovi i mišići rekonstruosani. Biće dobro", Doni je slušao lekara i nije trepnuo.

"Očekujemo dugačak oporavak, zar ne?"

"Manje više oporavak, svakako dugačak. Aktivna služba ne dolazi u obzir, nema tu više šansi. Verujem da će biti kancelarija, logistika ili penzija...", možda bi nabrojao još nešto, ali uvuci koji su dolazili iza prokletih vrata su bili glasni.

Osećaj nemoći. Pokušaj da se otvore oči, a ne može se. Setila se, to su flasteri na njenim kapcima, preko njenih obrva. Teško gutanje i nadražajni kašalj... To je anestezija, preživela je to.
Bol u rukama i nogama, bol celog tela, naročita u grudima davali su znak da je uprkos svemu živa. Slomljena, pregažena teretnim vozom, pa onda i valjkom za asfalt, da bi na kraju bila ubačena u mešalicu za malter.
Ali bila je živa...

"Polako, tubus nemaš više, diši lagano", osetila je depilaciju pravo jedne, pa druge obrve, "Diši... Ne govori, grlo ti je šmirgla. Donald je tu, Dilan je tu... Šon se oporavlja, stala si ispred njega. Džef je u šetnji...", gledala je u blještavu figuru koja joj govoru, glas mu ne zna, ne veruje mu.

"Šar, saberi se!", sada veruje, ovo je Dilan.

"Pancir je zaštitio grudi, ali ruke i noge ne. Živa si i biće bolno, ali bićeš bolje, operacija je uspešna", milovao je po obrazu, to je njen Dilan.
Pogledom je tražila nešto što ne blješti, oči ne može da prilagodi na svetlost.
Doni je shvatio vapaj, te navukao zavesu na prozoru i zatamnio prostoriju, "Vidiš nas sad?"

Klimnula je glavom i pogled usmerila na nogu, "Jednom da, dva puta ne?"
Složila se

"Osećaš bolove u nogama?"

Dva puta, ne.

"Samo u levoj nozi?"

Dva puta, ne.

"Boli te desna noga?"