Dođi kući

Dvadeset i tri

Iako je leto po kalendaru, veče je bilo prilično hladno. U majici kratkih rukava, duvao je u prste navaljen na drvo nasuprot marketa. Još trideset minuta i plavuša će zatvoriti kasu. Zatim će ugasiti svetla i navući zaštitnu roletnu. Minut kasnije automobil će stati ispred nje i ona će otići kući. Još dvadeset i devet minuta...
Dvadeset i decet minuta da ih iskoristi kako valja. Kako bi Danijel rekao, da dolikuje.
Zavukao je ruku u džep pantalona i izvukao bunt novčanica. Sto dolara bilo bi i više nego dovoljno da uzme u market, uzme paklo cigareta, koje odavno ne troši; da kupi paket piva, kog ima i previš kući; da kupi kutiju čokolada, iako ih niko ne jede...

"Dobro veče, Lisa..."

"Hej, Dilane! Otkud ovde?", pogledala je unaokolo, zatim ka kameri u uglu radnje, "Otkud..."

"Sve je u redu, ponašaj se normalno. Uzeću galon soka, paket piva i paklo cigareta. Hteo sam i čokoladu, ali znam da je ne smem dati kom bi bila namenjana..."

"Dilane..."

"Znam. Otac će doći po tebe, ne možeš da objasniš čokolade. Kaži mi, jesi li slobodna sutra pre podne?"

"Dilane..."

"Jesi ili nisi, Lisa? Predavanja su ti pre podne, ali jesi li slobodna?"

"Jesam", gledala je u kasu, nije smela da podigne pogled.
Da je samo na sekund pogledala u Dilana videla bi zadovokjstvo koje mu se rađa na usnama, a zabavljenost igra u očima.

"Odlično. Naplati ovo i slušaj me dobro", krenuo je ka vratima, "Čekaću te 'Kod Karla' malo pre podneva. Uđi u restoran i traži Pejton rezervaciju. I ne brini...", zvonce na vratima se oglasilo i to je bio znak da je Dilan izašao iz marketa.
Devojku je oblilo rumenilo. Dilan, momak kog je viđala s vremena na vreme u zadnjih mesec dana bio je sve više prisutan ispred radnje. Dva puta je uspela da ga odbije, naročito kada rukom krene ka njenom licu. Treći put je morala da objasni, da njen otac prati nadzorne kamere. Da dolazi po nju svako veče. Da ima veoma stroga i teška načela vaspitanja. Poštovao je to. Nastavio je da stoji van dometa nadzornih kamera i samo je posmatra...

Držao je ruke pored tela. U jednoj karton piva u drugoj galon soka. Još sedamnaest minuta i devojka zatvara radnju...
Stao je na isto mesto i navalio se na drvo gledajući u zvezdano nebo, 'Možda je tebi bilo lako, ali meni nije', obratio se nikom specijalno i namerno naglašeno, 'Šarlot si učio da bude širokog uma, ne uče svi svoje ćerke tako', nastavio je da govori a opet proklinjajući odluku da krene peške ka gradu.
Uzeo je telefon iz zadnjeg džepa pantalona i izabrao pozmat broj, 'Dođi po mene ispred marketa za dvanaest minuta...', prekinuo je vezu i nastavio da gleda...

Džef je navukao duboke patike i zgrabio ključ terenca sa stola. Majda je spavala, Iv bila na tremu sa Šonom. Doni i Sem odavno su nestali na gornjem spratu, dok o Šar nije želelo ni da razmišlja. Ostao je jedini dostupan te večeri da pokupi Dilana iz njegovog pohoda...

"Vrlo specifično, dvanaest minuta...", zezao je otvarajući gepek terenca da ubaci sok i pivo.

"Specifično, gledaj...", prvo su se čuli zvuci struganja metala, zatim se uasno videla devojka koja vuče zaštitne roletne preko portala marketa. Minut kasnije, ispred nje zaustavio se automobil. Devojka je stidljivo pogledala u Dilana i bez dalje gestikulavije ušla u automobil... "I, šta vidiš?"

"Vidim da ovde ništa nije kako treba. Otac?"

"Navodno strog i patrijahalan. Sutra je čekam 'Kod Karla', nadam se da će doći."

"A od mene očekuješ izveštaj o ocu, zar ne? Slušaj, Dil... Pregazili smo teška sranja, šta je jedan tata?"

"Ako tata ima takav uticaj na nju, onda je moj trud uzaludan. Mogu da je lečim i vadim iz traume, ali meni pokorna ne treba u životu. Mogu da je spasim maltertiranja, ali sve se tu završava. Koliko misliš da je traumatizovana?"

Džef je odmahnuo glavom, nije on bio psihijatar. I sam je odlazio kod psihijatra, njemu je trebalo lečenje, "Nr znam, polovina možda. Vidi sutra kako se ponaša na našem terenu, pa proceni. Svakako joj treba neko da je izvuče. Zagrejan si za nju, tako da ima spasa za oboje...", krstarili su lagano ka kući, obojca svesni da devojci treba pomoć. Ali i da je Dilan samo prividno pitom.

Iako je tek ponoć, kuća je utihnula u san, samo je malo mače koje je Šarlot dobila od Šona grebalo po tremu tražeći gde će se za noć sakriti. Dilan je zalihu soka i piva ubacio u frižider, zatim na vrhovima prstiju otišao u svoju sobu, ostavljajući Džefa samog u prizemlju.
Seo je na kauč i noge podigao na stočić. U jednoj ruci bio mu je daljinski upravljač u drugoj vrteo je ključeve automobila. Razmišljao je o Dilanovim rečima, da nekog može da spasi i leči, ali da mu je to maksimum. Ne može voleti za dvoje, shvatio je smisao reči.
Dve nedelje kako nije otišao kod psihijatra. Dve nedelje kako su bili u strašnim poslovima oko bazena, Šonov i Šarlotin oporavak, pronalazak Bosove lokacije... Trebao mu je razgovor. Trebalo mu je da izbaci svu teskobu koja se nakupila, pre nego što teskoba iz njega eruptira. Majda... Devojka čije su ga oči paralisale u mestu. Devojka kojoj nije potreban uplašeni dečak, već stabilan muškarac. Danijel je umeo da mu lepo priđe. Da ga navede da govori. Danijelu je oprošteno što je pronikao u njegovu suštinu, jer o svom otkriću nije govorio nikom. Ali Danijel nije mogao da ga leči i izleči. Na njegov nagovor krenuo je na seanse kod psihijatra. I ne, nije ležao na krevetu i pričao o tome kako ne voli svog očuha ili kako je naučio da svoju bol nosi spolja. Nikako. Sedeo je u udobnoj fotelji, nekada držao tompus u prstima i govorio o svom viđenju stvari u svetskoj geopolitici. Pričali su o opštim temama. Govorili o kulturi, telekomunikaciji... Dok u jednom trenutku Džef sam nije presekao i krenuo da govori o svojim strahovima. O tvrdnjama da bi mu bilo lakše da ga u kesi vrate kući nego kao invalida. Kako ne bi podneo da neko drugi brine o njemu. Govorio je kako nije sposoban da voli. Niti da pruži nežnost. Govorio je o svemu što mu je u tom trenutku bilo na pameti, a dušu mu tištilo. Govorio je o jedinoj porodici koju ima, a stekao je u kasnim dvadesetim. Govorio je o Danijelu i Šar... O tome kako ga pre Šar niko nije dodirnuo i zadržao svoje ruke na ramenima, kako ni žene nije dodirivao, kako se sa Danijelom prvi put rukovao. Govorio je preko reda i šezdeset minuta rekao je sve i opet nije rekao ništa. Tada mu je psihijatar pružio tompus i čestitao. Čekao je mesecima da se sam otvori i krene da govori. Pokazao mu je prelazak preko prvih stepenika ka oporavku...

'Sviđa mi se jedna cura...'

'Zvučiš kao adolescent!', glasio je odgovor.

'Dobro. Imam emotivno i seksualno intersovanje prema izvesnoj ženskoj osobi.'

'Civil?'

'Od glave do pete. Treba mi razgovor.'

'Ne treba ti razgovor, već samopouzdanje. Sutra, na pauzi za ručak, centar...', gledao je u poruku i nasmešio se.
Jedan je korak bliže ka ispunjenju svojih snova i poslednje volje Danijela Pirsa. Nastaviće da se leči. Neće više biti uplašeni dečak željan ljudskog kontakta.

🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺🌺