Dođi kući

Šest

Usnama je lutao po njenom vratu, rukama grabio svaki deo njenog tela u pustoj uličici između bara i stambene zgrade. Leđima oslonjena na zid, kože ogoljene na rukama, pantalona još uvek vezanih oko struka.
Besramno je dahtala, uživajući u svakom kontaktu.

"Hotel je levo", kazao je grubo.

"Znam, a ima i desno", odgovorila je mahinalno i dozvolila da je još jedan Braun povede u zadovoljstvo.
Držao je jednom rukom kacigu svog motora, drugom je grabio oko struka čekajuči ključ sobe na recepciji jednog od onih hotela gde keš sve rešava.
Dozvolila je da je drži. Uz telo, uza sebe. Dozvolila je da je provede hodnicima, da je uvede u sobu i apsolutno zavede.
Ruke im nisu mirovale, tela su plesala, vreme je stalo.
Ležala je na boku gledajući kroz hotelski prozor grad koji je tonuo u san. Iza njenog tela, jedno veće grejalo joj je leđa. Disao je ujednačeno, delovao smireno, bio je istrošen. Za razliku od njega, Šar je bila opustošena, prazna, ali zadovoljena.
Spustio je ruku na njen trbuh i bliže je privukao sebi. Usnama joj milovao svaki pršljen, bez reči je ponovo prisvajao.

"Noć je, sigirno te neko čeka", prva je razbila iluziju savršenog mehura.

"Mene? Niko. Niti me čeka, niti me očekuje, niti želi da me vidi. Ima neko koga ću iznenaditi, prijatno ili ne, ali biće iznenađen. Tebe?"

"Osim ukućana niko...", nije želela više išta da otkriva još jednom Braunu u svom životu, ali je osetila kako mu se telo nada njom steže.

"Roditelji? Suprug?"

"Niko od navedenog", liznula mu je ugao usne i pozvala na još jedan krug zadovoljstva.

Odavno je svanulo kada je krenula na dug put kući. Koračala je nogu pred nigu iz daljine osluškivaka zvukove. Ni traga od automobila, ni traga od motora, samo ona, put i šumarak koji se dobrim delom uz asfalt proteže.
Oliver Braun...
U Rentonu osim Teodorove porodice drugih Brauna nije bilo, Everet nije poznavala dovoljno.
Oliver Braun, nepoznati muškarac sa dobrim izborom parfema i još boljim umećem ubeđivanja, odličan da prekine Saharsku sušu, savršen za punjenje baterija.
U blizini, a opet daleko, ostavljen u hotelskoj sobi, daleko...
Uzela je telefin iz zadnjeg džepa svojih pantalona, morala je da pozove Šona, nije bila raspoložena da pešači svih šezdesetak kilometara.

'Krećem', bio je njegov odgovor...

Zaspala je na zadnjem sedištu terenca. Izmorena, zadovoljena, a opet ne baš srećna, iskoristila je tih dvadesetak minuta da samo sklopi oči.
Da zaboravi da je ikada bila naivna, da je volela svim svojim srcem. Želela je da zabpravi snove koje je snivala, ali otac joj nije dozvolio. Nije. Uvek je govorio da je sreća istkana od ostvarivanja snova, a njeni su se odavno srušili.

"Hajde princezo, diži dupe i izlazi napolje!"

"Izlazim, izlazim..."

"Šar? Jesi li dobro? Nisi napravila neku glupost?"

"Ako misliš na seks sa neznancem, onda jesam. Međutim, ja sam Pirs, tako da je pre neznanac mogao da strada...", čula je zvuk motora kako kvari mir jutra u Rentonu. Zapitala se gde je sada Oliver Braun...

"Šar? Neodgivorno ponašanje i polno prenosive bolesti? Danijel je taj razgovor imao s tobom!"

"Popila sam dva piva, imala sam seks vrlo trezna, koristila sam zaštitu! Znaš da ne pijem i znaš da ne...", zastala je na kratko... Jednom nije koristila zaštitu, ali tada je bila naivna...

"Znam Šar... Još uvek želiš da odeš kod Braunovih?", spustio je prst na ljubičastu fleku na njenom vratu. Dobila je ljubavni ugriz, znala je da nije jedini. Ni Oliverova leđa nisu bila bolja.

"Naravno da želim, ali imam problem. Osim regularnih uniformi i radnih pantalona", povukla je džepaste nogavice da istakne poentu, "Ja nemam šta drugo da obučem."